„Imao sam otvoren put na Harvard, ali onda sam se kao tele zaljubio u ovaj sport“: Kako je trener Partizana žrtvovao akademsku karijeru zbog basketa

Trener Partizana Andrea Trinkijeriji nije svakidašnja pojava u svetu košarke.

To je pokazao i tokom predavanja na Fakultetu za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“, čije delove je objavio Mozzartsport.

Trinkijeri je predavanje počeo pričom o svojim košarkaškim počecima.

Otkrio je da je njegov otac želeo da mu sin studira istoriju na Harvardu.

„Moj otac je diplomirao na Harvardu i imao sam jedan put ispred sebe. Ali, zaljubio sam se kompletno, kao tele, u ovaj sport. Košarka je jedan od najpametnijih timskih sportova“, rekao je. „Jako kasno sam počeo da igram, prvo sam bio na tenisu. U košarku sam ušao sa 13 godina i imao sam najjaču želju da napravim nešto u košarci, ali nije bilo tako… Imao sam dobru porodicu, koja me je gurala da studiram. Balans je najvažnija stvar u životu. Shvatio sam brzo, već sa 17 godina, da u košarci neće biti ništa od mene. Bio sam pametan, ali spor i nikada nisam uspeo dobro da igram. Sa 18 godina sam odlučio da prestanem, bilo mi je jako žao. U svakoj odluci postoji mogućnost i onda sam počeo da razmišljam šta bih to mogao da smislim, da ostanem u košarci. Život mi je već bio nacrtan na papiru, Harvard, pa sve ostalo… Tada sam već znao engleski kao italijanski i srpski. Bio sam zadovoljan ako ću ostati u košarci. Ali, kako…“, zastao je Trinkijeri na trenutak.

Ubrzo je nastavio:

„Igrao sam neku petu-šestu ligu. Prvo sam pomislio: ’Hajde da budem trener’. Bilo mi je 18-19 godina. Prijatelji i saigrači sa kojima sam igrao, kada sam im rekao da bih voleo da budem trener, bili su izuzetno pozitivni, osećala se euforija. Ne znam zašto je tako bilo. Bile su dve mogućnosti – jedna ako su mislili da bih bio dobar trener za njih i druga da bi me sklonili s terena. Nisam hteo ni da ih pitam“, nasmejao se italijanski stručnjak.

Zbog toga je, kako kaže, imao određenih problema…

„Zaleteo sam se, rekao da ne idem kući. Otac nije to prihvatio, nismo pričali pet-šest godina zbog toga, osim kod čestitki za praznike. Zato sam morao da rizikujem. Posvetio sam se tome, mama je uvek bila uz mene i tako sam počeo. Imam sreću da još nisam završio“, ispričao je Trinkijeri.

Na konstataciju domaćina ovog predavanja da je Trinkijeri trenersku karijeru započeo kao pomoćnik na klupi milanske Olimpije, usledio je odgovor:

„To je ono što vi znate. Sedam-osam godina je bilo: ’Kako preživeti?’ Život mi je izgledao ovako: Od 14h, do 21h uveče radiš s pet-šest kategorija. Ali, kada mnogo radiš i ulažeš u sebe, otvore se razne mogućnosti. Imao sam dovoljno uspeha, na regionalnom nivou. U Milano sam došao posle odluke kluba da promeni stručni štab i da dođe trener koji nije internacionalac, odnosno nije mnogo pričao engleski, niti baratao košarkaškim jezikom. Bio im je potreban prevodilac. Ja sam to iskoristio i došao u klub“, kaže italijanski trener.