Imao si ludu sreću da si bolji.
Tim je stihom – među stotinama drugih, večnih – Duško Trifunović ušao u neformalnu lektiru. Taj je stih i čitava ta pesma, o čoveku koji je drugačiji, bolji i zbog toga prokužen, savršeno pristajala glumcu koji je svojim ulogama obeležio mnoga detinjstva, mladosti, čitave živote – i ušao u lektiru domaće kinematografije.
Žarko Laušević bio je – kako ta rečenica smeštena u prošlost, posle vesti da je preminuo, ne prija – veliki glumac. Jedan od najvećih glumaca ovih prostora. Predvodnik nove generacije, čiji se životni putevi nisu poklopili sa glumačkim usponom. Ipak, i pored velike pauze u glumi, za njim je ostalo mnogo velikih uloga.
Jer i one epizodne, kada ih on igra, bile su velike.
„Šmeker“ kakvog (više) nema…
Radnja filma u kome Laušević igra glavnu ulogu smeštena je na periferiji grada gde jedan mladić i njegova devojka, kroz životnu školu prolaze u kafani i na ulici. Kada on polazi na odsluženje vojnog roka, ona pokušava da se na sve moguće načine izvuče iz takve sredine, ne prezajući ni od čega. Lauševićev lik beži iz vojske kako bi se razračunao sa prošlim životom. Tom je ulogom i svojim holivudskim izgledom stekao neprevaziđen status. A borbu sa prošlim životom nastaviće i u decenijama koje će ga čekati…
Sve što želim u ovom trenutku…
U već bogatom ansamblu ove kultne serije, Laušević nije bio među velikim zvezdama. Bio je na početku. Igrao je metodski najtežu ulogu – Šilju – lik koji gotovo ne progovara, ali je zahvaljujući svojoj harizmi munjevitom brzinom postao zvezda.
Šilja je bio tragičan lik – uz internatski, pratimo i njegov život bivšeg domca koji je odlučio da se uklopi u društvo. Još jedna paralela filma i života…
Lice generacije i budućnosti
Radnja filma prati život partizanskog oficira koji se u prvim posleratnim danima zaljubljuje u Matildu, udovicu iz više klase čiji je muž radio za NOB. Ljubav počinje da se razvija obostrano, pa poručnik Horvat ostavlja svoju devojku i počinje da živi s Matildom.
Iskreno, radnja je nebitna.
Žarko Laušević u uniformi, tih godina, mogao je da glumi po najgorem scenariju i sa najgorim partnerima (što ovde nije slučaj) pa bi taj film učinio dobrim.
Njegove negativce smo voleli
Dobro, teško je voleti predstavnika ustaške emigracije. Ali je Žarko Laušević imao i tu sposobnost. Taj dar. Da iz svake uloge izvuče maksimum.
Isprovociran, Veselin na maturskoj večeri ubija svog vršnjaka. U zatvoru dobija pismo od polubrata, političkog emigranta iz Austrije. Počinje dopisivanje i polubrat mu priča o Dalmatinskoj zagori tridesetih godina kada je rođen iz braka Vranke i Antiše, koji se 1941. godine pridružuje ustašama i gine. Posle rata majka se udaje za prvoborca iz srpskog sela i rađa Veselina, a njega i dalje prati obeležje sina ustaše. Beži preko granice i pridružuje se ustaškom pokretu u Austriji.
Kroz te kontakte njihovi odnosi evoluiraju: od nepoverenja i odbojnosti pripadnika dva različita sveta i sistema, do onoga što ih vezuje, a to je da su braća po materi i da se svaki na svoj način ogrešio o zakone društva.
To neće biti poslednji Lauševićev film sa važnom (nacionalnom) porukom.
„Moji su dokazi čestiti kneže na Kosovu“
Lik Miloša Obilića koga je Laušević tumačio u kultnom filmu „Boj na Kosovu“ postao je njegova glumačka lična karta (makar do 1999. godine) te je tako postao i svojevrstan simbol ovog epskog junaka.
Još jedna situacija u kojoj kvalitet filma i uloga koju Laušević tumači, nemaju dodirnih tačaka. On je svet za sebe. Drugačiji. Važniji.
Za pamćenje.
Bolje od bekstva – surova sudbina
Stamena, Amerikanka jugoslovenskog porekla dolazi prvi put u zemlju svojih predaka da bi učila jezik. Slučajno upoznaje mladog beogradskog glumca Aleksu (Žarko Laušević), u koga se zaljubljuje. Oni se venčaju u Pravoslavnoj crkvi i uskoro nakon toga dobijaji sina. Jedno vreme su srećni. I tada kad je izgledalo da će se sve srećno završiti, stvari počinju da bivaju loše.
Glumčeva identifikacija sa likom koji tumači i iznenadno osamostaljenje njegove žene nakon što je našla posao, razaraju njegov identitet i on počinje da pije. Oni ulaze u novu fazu svojih odnosa i života.
Lauševićev lik izaziva saobraćajnu nesreću i završava u zatvoru. Potom se seli u Ameriku.
Surova paralela sa stvarnošću…
Ilija.
Sve blistavo i strašno što je u sebi nosio, Laušević je isporučio u još jednom od filmova koji bi svojom namerom, svojim kvalitetom ili izvedbom dobrog dela glumačke ekipe mogao da bude doveden u pitanje.
Ali je Lauševićev lik još jednom nedodirljiv.
Po ko zna koji put, donosi nešto duboko i drugačije. Glasom koji je neponovljiv. Izgledom koji je holivudski, drugačiji od svih.
Ovaj je spisak moguće pravedno proširiti mnogim drugim ulogama koje je odigrao. I nekim novim, kada se vratio glumi, Beogradu i sebi, posle duge pauze. Ali je, koliko god spisak širili, premali. Prekratak. Kao da postoji dovoljno dug spisak, po ljudskoj meri veličine, koji bi ono što je Laušević bio mogao pošteno da predstavi.
Grijao si na plamenu svoga rada
hladna srca čije sunce davno zađe.
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe.
Tagovi
