Pre petnaestak godina, kad sam počinjao da radim, jedan stariji kolega mi je rekao da država namerno donosi nerazumljive propise u oblasti građevinskog zemljišta kako bi svaki investitor morao da nađe sponzora na vlasti pre nego što preskoči zidove bezizlaznog lavirinta stvorenog tim propisima. Ni danas ne verujem da je taj lavirint posledica unapred smišljenog plana. Ipak, taj lavirint je danas zamršeniji nego ikad, pa se, čak i uz maksimalnu blagonaklonost države, sve teže preskače. Dobar primer za to je rušenje u Savamali, gde država i pored lex specialis-a nije uspela blagovremeno da reši imovinsko-pravne odnose za potrebe sopstvenog projekta.
Zakonodavac od devedesetih godina pokušava da ponudi originalna i genijalna rešenja za kompleksne probleme tranzicije imovinsko-pravnog režima. I ne uspeva. I dalje pokušava istim sredstvima. Legenda kaže da je devedesetih, ili početkom dvehiljaditih, jedan profesor građanskog prava i član partije na vlasti, rekao svom šefu da treba izvršiti reformu građanskog prava u skladu sa novim ustavno-pravnim uređenjem. Agilni šef je odmah zadužio ministra građevine da se pozabavi tim pitanjem. Profesor nije smeo da mu kaže da građansko pravo nema baš nikakve veze sa građevinom. Od tada se imovinsko-pravna pravila nalaze razbacana u propisima koje priprema Ministarstvo građevine. Profesor je uspeo da se dočepa penzije pišući s vremena na vreme članke o imovinsko-pravnim odnosima u Kraljevini Srbiji i Pruskoj. Ova paralela sa čuvenim vicem o Titu, grožđu i Smederevskoj železari dobro oslikava postojeće stanje zakonodavstva i teorije imovinskog prava u Srbiji.
Iako je tranzicija praktično već završena, Srbija je jedina bivša socijalistička zemlja koja nikada nije donela nove propise u oblasti imovinsko-pravnih odnosa. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu je jedini pravni fakultet gde se imovinsko-pravni odnosi izučavaju iz udžbenika napisanog u doba socijalizma. Možda je kolega ipak bio u pravu.