In memoriam: Antun Masle. Moj privatni Dubrovnik…

Kakva prazna stranica. Gledam u belinu. Svestan lekcije moje majke: sešćeš pred taj beli papir, i šta staviš na njega, to si ti.

Danas, ja sam puko ništa. Moj privatni Dubrovnik, takođe. Ništa. Dovoljno veliko da u njemu sve nestane. 

Umro je Antun Masle. Puna stranica, ispisana. 

Kada sam ga poslednji put video, početkom juna, u njegovom stanu u Dubrovniku, gotovo nepokretan, još je ispisivao.

A došao sam zbunjen, svestan veličine njegove bolesti, i poneo knjigu – bilo mi je glupo da nosim pomorandže, cveće, napolitanke, ili šta se već nosi, sasvim bez smisla, bolesnicima, a znao sam i da je knjiga ništa manje bez smisla – i onda se on nasmejao, tražio od žene da nam donese rakiju, i rekao:

“Hajde, zapali, i ja ću. Što me gledaš, već imam rak pluća, nemam šta da brinem”.

I onda smo pili, pušili, i došlo je još par njegovih prijatelja, žena je iznela posluženje, “jedite, jedite”, a on je uspeo da se pridigne, i trijumfalno promeni položaj na krevetu. „Mrdam se još“, rekao je, „Mrdam se još“.

To nam je bio poslednji put.

Prvi, u Herceg Novom, kada je, u jesen 91’ bio hapšen, uobičajeno, kao “špijun”, jer je, tada, svaki novinar koji baci pogled na drugu stranu, automatski bio to – špijun.

Brzo posle toga, sam sam bio na drugoj strani, u Dubrovniku, opkoljenom, bombardovanom, a Masle je bio sa mnom, moja lična ratna bejbisiterka. 

Njegovo lice je bilo poslednje koje sam video pre nego što sam se ukrcao na krcati brod koji je prevozio žene i decu, via Pula, sa obaveznim zaustavljanjem u Kumboru. 

Tu sam se iskrcao, i požurio da zaboravim Dubrovnik.

Nisam bio kriv, ni za rat, ni za poginule, na bilo kojoj strani, a opet, kao da sam bio. Kao da je i ta vrsta učestvovanja, kada gledaš, i javljaš, bila dovoljna, za to nešto, za žig, onaj glupi osećaj u stomaku, za gađenje, i krivicu.

Gotovo trideset godina, nisam mogao da kročim tamo. Ni da probam da ga pozovem, da pitam, bilo koga, bilo šta.

Pustio sam Dubrovnik da bledi, i sve te ratove, pustio sam da Masle nestane, i ja sa njim, i ulica u kojoj me je krio, a da, ovog juna, ni on ni ja nismo mogli da se setimo ni kako se zvala, niti imena dvojice ljubitelja džina i trave kojima me je uvalio, da se opijamo i duvamo do besvesti.

Pustio je, dakle i on. Da izbledim. S punim pravom. Zaborav je jedini način da rat prestane. I mora da se odnosi na sve, pa i na tebe samog.

Zato je moj drugi susret sa Masleom, na samom kraju 2019. godine, dakle, 28 godina kasnije (skoro tri puta po deset godina, večnost maltene), bio tako čedan, bizaran, i stvaran.

I ne bi ga bilo da život nije udesio da pre toga upoznam Željka Joksimovića. I da Željko i ja nismo išli na doručak, a ja mu rekao da će me, kada umrem, zbog te jeresi, gore, na nebu, Hendriks i Morison ozbiljno nalupati. A onda mi je Željko objasnio da sam glup, i da treba zajedno da poslušamo „Child in Time“, ali verziju sa Koverdejlom, i krenuo da mi priča o muzici, tako božanstveno, sa takvom strašću, da više nikada nisam prestao da ga slušam.

E, taj Željko je jednog dana došao i rekao, Olji i meni: „Hoćete sa mnom u Dubrovnik i Sarajevo, imam koncerte tamo, 30. i 31. decembra“, i rekao je to kao da je to najnormalnija stvar na svetu, stvar bez rata, stvar koja dokazuje da jeste izbledelo, konačno.

Mislim da on, ni danas, ne zna šta je tada izgovorio. I koliko mi je značilo. Da odem, zaboravljen, u dva zaboravljena grada iz kojih sam izveštavao, o svemu šta treba zaboraviti.

Lepšu priliku da ponovo otkrijem Maslea, da on otkrije mene, nisam mogao da imam. 

Gospode, jedan stariji čovek, prišao je meni, starijem čoveku, i izgrlili smo se, rekli: „Jebote“, i onda smo sedeli, bez rata, bez sećanja, i pričali o svemu o čemu nikada nismo pričali. 

Saznali da i on i ja imamo decu, posao, hemoroide, ženu (žene), gađenje nad novinarstvom, nikada dovoljno para, a on je mao i tri stenta, posle infarkta, šta drugo, uz takav zaboravljeni život.

I sve ostalo je bilo sasvim u skladu sa nama dvojicom, zaboravljenim, i sasvim novim. 

Željko je imao svirku u klubu „Revelin“, i odavno nisam video tu količinu obožavanja, kao da sam prisustvovao koncertu ranog Erika Berdona. Moj drug, na bini, a ispred uzvrištale devojke. Jednog dana ću ga, definitivno, ubediti da se bavi samo rock and rollom. I narodnjacima, naravno, to je slično, ljudi i ne znaju koliko.

Masle je onda rekao: „Revelin, a“, ja sam rekao: „Da, Revelin, gde je to?“. Masle je rekao: „Ma tamo, Stari grad“.

I na pamet nam nije palo, a našao sam to nedavno, gledajući neke moje izveštaje iz Dubrovnika, da me je lično on, u novembru 1991. vodio u Revelin, u kojem je, tada, bilo sklonište.

Izveštaj:

„…u starim katakombama dubrovačke tvrđave Revelin svakodnevno se može zateći 250 – 300 ljudi, uglavnom staraca i dece… Žive u mračnim tunelima  sa kamenim zidovima i istim takvim podrumima, po kojima su prostrli neke daske i krpe…Kanalizacju nemaju, već su, po uglovima, izbušene nekakve rupe. Jednom dnevno, sve se to skuplja, i kofama nosi u more…“

Ja to pisao? Masle bio sa mnom? Kada? Gde? 

Kada shvatiš da je jedini ispravni odgovor na to pitanje – Nikada, možeš dalje. „Nikada“ oslobađa. I kada dođe moj red, sećaću se Revelina u kojem praši Željko Joksimović. I biće mi dobro, sa tim sećanjem. 

Baš kao što mi je bilo dobro sa novim Maslom. Pa sam požurio ponovo u Dubrovnik. Jedno proleće kasnije, njega je mučilo srce, mene leđa. Na Stradunu smo mogli da prošetamo taman do apoteke, u kojoj mi je kupio njihovu verziju Brufena. To je, opet, bilo dovoljno, do kafanice koja nije za turiste, skoro pa baraka, kao da je u Obrenovcu, a ne u Dubrovniku.

I jeli smo tripice, a sa zvučnika su nas bombardovali Bajaga i Čorba. I niko se ničega nije sećao. 

Tu mi je ispričao o dvojici Dalmatinaca koji se sriću, trideset godina kasnije, na rivi. Jedan taman došao iz Amerike, uspešan i bogat. Drugi, cio život – ribao. Prvi se uzrujao zbog toga: „Šta, ništa nisi radio? A vidi ja“, pa onda počeo da nabraja. Na kraju, ovaj što riba, pita: „I što ćeš sada?“, a uspešni odgovara: „Pa, ništa, ribat“, i zabaci udicu.

Niko mi lepše nije objasnio zaborav, od Maslea. I nebitnost našeg, najdivnijeg posla na svetu. Besmisao avantura u koje smo hrlili. Ispraznost straha i ushićenja koje smo, onomad, imali.

Oslobodio me je, za jedno popodne, svih demona, uz dalmatinske škembiće i travaricu. Otišao sam, iz tog novog Dubrovnika, srećan. Što sam upoznao grad. Što sam upoznao Maslea.

Naravno da je kratko trajalo. I da se brzo završilo. I ne znam kako su loše vesti putovale ranije (zaboravio), i ubeđujem sam sebe da smo te, strašne stvari, jedni drugima saopštavali šapatom, sakriveni u nekim senkama, mračnim sobama, ulazima, kako strašnim stvarima i dolikuje, ali danas u tome nema više nikakve misterije, tajne koju treba podeliti. Sve je prokleto javno, svaka bolest, svaka smrt.

Stigne ti poruka. Glupa poruka, preko glupog Whatsappa. „Imam rak pluća“. Jebem ti, baš. Pogotovo kada kreneš da odgovaraš, idiotski, kao da sve to, sav jad, i bol, mogu da stanu u par desetina karaktera.

Onda je napisao da bi voleo da me vidi – zaborav koji smo zajedno otkrili obojici je prijao – i seo sam u kola, pokupio Olju i Muharema, i pravac – Dubrovnik.

Videti Maslea. Odneti Masleu, nešto, bar knjigu. Reći Masleu, šta god može da se kaže. Potreba je postala gotovo operacija. 

Operacija se pretvorila u šest dana u Dubrovniku, sa divnim Željkom Miletićem, drugom iz novog Dubrovnika, pa se posle priključilo još nekoliko prijatelja, i nije bilo dobre kafane koju nismo zatvorili, onako kako bi to i on radio, do samog zaborava.

Kod njega sam otišao sam, jednom, posle on nije bio za viđanje, isceđen, slomljen. Snagu je potrošio za to jedno veče, u kojem nismo mogli da se setimo ni lica ni događaja, niti su nam bili potrebni. Smejali smo se, sebi i prošlosti kojoj nismo dali da postoji.

Kada sam se vratio poslao sam mu neke suplemente, a on se raspitivao šta su, od čega, i napisao je da pita „zbog nade“.

Umro je u nedelju, 7. avgusta. I mnogi su preneli da je otišao njihov najveći ratni reporter, izveštač iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova, iz Iraka, Avganistana…

I niko nije zabeležio ono najvažnije. Da je on, sve to, zaboravio.

Zato što je znao da mi pišemo ono što treba da živi samo jedan dan. I vredi samo ako se zaboravi.

U tome je štos sa praznom stranicom, i tobom na njoj. Godine su mi bile potrebne, da to konačno shvatim.

Doviđenja, dragi moj. Odoh da ribam.

Piše Ivan Radovanović, autor knjige “Dubrovnik”, svedočanstvo izveštača beogradske „Borbe“ iz opkoljenog grada