Prošle nedelje iznenada u 50-toj godini preminuo je Đorđe Tomić, urednik mnogih beogradskih redakcija i jedan od najomiljenijih ljudi u srpskom novinarstvu.
Tomić je bio poznati urednik i zamenik urednika nedeljnog broja Pressa, kao i novinar i urednik Blica, Glasa javnosti…
Nemametljiv i tih, vrhunski zanatljija, krtica i dobri duh svake redakcije, sređivao je tuđe tekstove mnogi kažu i najbolje u zemlji.
Tomić je bio duhovit čovek koji je smislio najviše nadimaka srpskim novinarima.
Novinarstvo je napustio, sam, 2012, jer kako je govorio nije imao gde da radi.
Od tada je objavljivao svoje duhovite komentare na Fejbuku.
Poslednji mu je bio, dan pred smrt, o Milanu Mladenoviću.
„Vozio sam se tramvajem 9 skoro svaki dan, godinama, od bloka 45 do dubokog Voždovca. Bio je to uvek dug, mucan, neizvestan i po život opasan put, metafora tog doba.
Nije bilo gedžeta sem vokmena, ali i oni su bili retki zbog svoje sklonosti ka kvarenju, osetljivosti i ekonomske nerentabilnosti izraženoj u kolicini potrebnih AA baterija… Tramvaj zvani dosada. Citalo se tad. Knjige, stripovi, magazini, fanzini, udžbenici, katalozi, pisma, sveske, svašta. Citali smo svi, citali smo mnogo, citali smo cesto.
Ali ne možeš uvek da citaš. Nekad nemaš šta, nekad ti nije do toga, nekad je u toj gužvi nepristojno da otvoriš knjigu na mestu gde može da stane jedna prignjecena glava putnika.
I onda šta cu nego da promatram ljude i dogadaje oko sebe. Ponašanja. Odnose. Govor tela. Lica. Navike. Manire. Stilove. Karaktere. Situacije…
Zanimljivo je to. I kako mozak sve to procesuira, mapira i klasifikuje. Kada na primer u devetku ude pijani rezervista sa M70 na remniku i dve bombe za opasacem: strah, racionalizacija, pa opet strah, pa reakcije, interakcije…
Vožnje devetkom delio sam na prijatne i neprijatne. Svida mi se/ne svida mi se. Puno vozilo navijaca, jedna zvezdica. Puno vozilo neponovljivih srednjoškolki iz sedamdesetog, pet zvezdica.
Najlepši momenti su mi bili kad vidim da Zdenko vozi devetku. Ili kad udem a Koja vec seo na pocetnoj. Ili ta stanica kod sadašnjeg Navigatora. Tamo gde su sada poslovne zgrade, nekoliko najseljackijih kafica i restorana, pet šop i neumesna privatna klinika, tamo nije bilo nicega. Možda još po koja baštica ljudi iz komšiluka, uz zakorovljena dubrišta (narkomani, zmije i pacovi) i zelene zapišane ograde oko zemljišta buducih navigatora covecanstva.
Na toj stanici u Milutina Milankovica, zvali smo je stanica kod Ha Bea, retko kad si mogao da vidiš da neko ceka prevoz. Verovatno su ljudi išli na onu sledecu, ova je bila u nadležnosti copora najvecih i najopasnijih pasa na svetu. Na toj stanici nekad bi bio Milan. Tu stanuje. Stoji sam, ckilji, ne vidi dobro. Upiljio bi se da vidi koji je broj. I kada bi ušao, moje unutrašnje bice pretvorilo bi se u šiziku na koncertu Bitlsa. Na toj stanici nekada bi ušao i njegov komšija Kale Gospodar Vremena. Tad je bio u mracnoj fazi, naporan.
Život mi je udesio da posle nekoliko decenija opet idem u Milankovica, cesto devetkom. Ne znam da li je Kolar vozi jer ergonomija Španca ne stavlja vozaca u prvi plan, nadam se da da. Nema citaca. Ni misici šarma iz 70. Niko ne gleda u ljude ili krajolike NBG-a. Nema Koje još, doci ce. Kale je tu, ide devedeset peticom na pijacu u 45. Uvek cuti, sedi mirno, ozbiljnog lica.
I, kako bih vam rekao a da ne zvuci tupavo ili pateticno, ali Milan je bio, jeste i bice uvek tu. I kao da je bilo nekad.
Sahrana Đorđa Tomića obaviće se u subotu, 30. septembra, u 12.30 na Novom bežanijskom groblju.
Tagovi
