Ministri, javne ličnosti prvog reda, prva lica velikih džet-set afera i heroji nacije. Sve su to u drugim zemljama širom sveta fudbalske ikone, NBA ili NFL zvezde, ponegde teniseri ili golferi, a u Srbiji vaterpolisti. Na političkim funkcijama, na naslovnim stranama, na svom mestu kada je potrebno da se kritikuje, ali pre svega na posterima i zidovima, sa 24 medalje oko vrata sa najvećih takmičenja od ukidanja sankcija.
Možda je to najbolji opis srpskog vaterpola i onoga što neki sport čini, kako mi u Srbiji volimo da kažemo – „nacionalnim“. To što donosi rezultate i ljudima ulepšava život. Ali i to što u sebi krije dobro čuvanu tajnu kako biti najbolji, neobjašnjivo najbolji.
Nedavno završeno Svetsko prvenstvo u vaterpolu, na kom smo zauzeli (tek) peto mesto, i izbor Aleksandra Šapića, jednog od najboljih vaterpolista u istoriji, za gradonačelnika Beograda, bili su dovoljno dobri povodi da pokušamo da pronađemo odgovor na često i opravdano pitanje – koja je tajna srpskog vaterpola?
Ovo je priča o jednom od „malih sportova“ koji je rodio divove. Priča o sistemu kakav bi u Srbiji trebalo preslikati i u sve druge oblasti života. I priča o mentalitetu ljudi koji i kada skinu kapicu nastavljaju da sijaju nepromenjenim sjajem – u istoriji, ili kao zvezde padalice.
Ceo tekst Uroša Jovičića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 7. jula
Digitalno izdanje i pretplata na Nstore.rs
Tagovi
