Dugo se ova reč koristila kao pridev. Zahvaljujući aferi Drajfus, „intelektualac“ postaje naziv za one čiji postupci podstiču na promišljanje, čuvari republikanskog ideala pred pritiscima novca, sablje, ili krsta. Desnica ih zato ismeva i optužuje za izdaju tradicije – sve dok njihovi sopstveni autori nisu počeli da polažu pravo na tu titulu i posve politički vitopere njen smisao.
Strah od špijunaže jedna je od društvenih patologija koje su, u eri rivalstava između vladajućih krugova Francuske i Nemačke nakon rata iz 1870. godine, prožimale čitav kraj XIX veka. Evropska štampa tog vremena obiluje hronikama sa suđenja „špijunima“.
U ovom kontekstu pažnju javnosti privlači i spomenuta „afera Drajfus“. Policijska istraga navodno je utvrdila, objašnjavaju novine, da su „nemački vojni ataše Švarckopen“ i italijanski diplomata Panicardi regrutovali jednog francuskog oficira „u svoju službu“. Sredinom oktobra 1894. godine, isti naslovi štampe otkrivaju identitet tog javnog izdajnika. Dva meseca kasnije vojni savet, jednoglasno, proglašava Alfreda Drajfusa krivim. Osuđen je na doživotnu deportaciju u Gvajanu, zbog veleizdaje.
Još od sredine 1880-ih godina, antisemitizam – ili antijudaizam – neizostavni je sastojak političkog izraza pariske buržoazije. Eduar Drumon 1886. godine objavljuje knjigu Jevrejska Francuska, koja je postigla veliki uspeh, 1889. godine suosnova Nacionalnu antisemitsku ligu Francuske (LNAF), a 20. aprila 1892. godine izdaje prvi broj svog lista Slobodna reč. U francuskoj vojsci, kako pišu, ima tri stotine jevrejskih oficira i nijedan od njih se „ne stidi da trguje tajnama nacionalne odbrane“. Na jednoj konferenciji 1907. godine, alzaški novinar Isaija Levajan drži izlaganje o posledicama ove propagande. Drajfus je uopšte mogao da se nađe na meti krivičnog gonjenja, tvrdi, „a da optužbe protiv njega momentalno ne ispare nakon ozbiljnog preispitivanja, zato što su verske i rasne predrasude intelektualno zaslepile zagovornike njegovog suđenja“.
Rezolucija koju katolici okupljeni pod zastavom hrišćanske demokratije izglasavaju na svom kongresu u Lionu, održanom u novembru 1896. godine, jasno pokazuje duh tog vremena. Ova rezolucija dostojna je propisa kakve su donosili nemački Treći rajh i višijevska Francuska: „Ukinuti dekret iz 1791. godine koji Jevrejima daje prava francuskog građanina; ukinuti Kremjeov dekret za Alžir; isključiti Jevreje iz javnog obrazovanja, sudstva, administrativnih poslova i činova u vojsci, iz vojnog komesarijata, iz tendera za snabdevanje; primeniti kaznene zakone protiv monopola i gomilanja bogatstva; objaviti spiskove jevrejskih trgovaca; organizovati lokalne lige protiv jevrejskih trgovaca.“
Trebalo je da prođu tri godine kako bi se izbilo iz apatije koja je usledila nakon Drajfusove presude. Senator Ogist Šerer-Kesner okreće novi list. On 31. oktobra 1897. godine izjavljuje za Figaro: „Znam da je kapetan Drajfus nevin i daću sve što je u mojoj moći, svu svoju energiju, da ga javno rehabilitujem i da dođemo do pravde koju mu dugujemo.“
Ubrzo mu se pridružuje i Emil Zola: ako je došlo do „sudske greške“, piše on u Figaro-u 25. novembra 1897. godine, časno je da se ona „ispravi“. Najgore bi bilo istrajavati „u tvrdnji da nismo pogrešili, čak i kada se nađemo spram čvrstih dokaza“. U istim novinama, 5. decembra 1897. godine, Zola objavljuje članak pod naslovom „Zapisnik“. U njemu izražava zadovoljstvo što primećuje da se istina pomalja iz „zbrke u mrklom mraku“, „močvare“ u kojoj vlada „niskostrasna štampa u zanosu“. Pravi otrov je „srdita mržnja prema Jevrejima koja se narodu godinama unazad uliva iz jutra u jutro“. Zola, potom, 13. januara 1898. godine poverava Aurori – listu Žorža Klemansoa – otvoreno pismo (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
