Umetnica Julija Kasteluci priča o svojim planoivima puti u Nujork i druyenju sa slavnom Lori Anderson
Koje teme za tvoj rad trenutno istražuješ i na kojim temama trenutno radiš?
Ono na čemu trenutno radim je, što bi moj mentor Miša Glušica rekao, otklanjanje šumova. Istorijski gledano, sve teme su poprilično iscrpljene, ali neka tema koju ja želim da dodirnem je na koji način isčitavam život i vlastito tumačenje slobode. Sloboda je nešto što se najviše oduzima ljudima, kroz faze naše civilizacije vrlo je vidljvo tumačenje oduzimanja slobode, pa me to zanima. A ostale teme koje dodirujem su vreme i prostor. Vreme kao najnejasnija dimenzija naših života. Moje tumačenje vremena i prostora je sada povezano sa zvukom i glasom. Koristim zvuk i glas u formi sonične skulpture da preko vokalne estetike, tembra i frekvencije glasa pravim apstraktni osećajni crtež u vremenu i prostoru u kom mislim da se nalazim. Zvuk je velik i snažan prostor koji mene zanima, provocira i angažuje. Umetnik treba da bude u stanju da te isprovocira, da te osećajno angažuje, da ti ponudi neku novu misao, da te odvede na mesto na koje ranije nikad nisi bio. Da te dovede do novih stanja i novih saznanja. To je posao umetnika. možda zvuči utopijski, ali baš me briga meni se sviđa.Kakav je bio tvoj put u Njujork? Da li si imala kontakte sa tamošnjom moćnom art scenom?
Njujork je kao fatalna žena. Neprestano te zavodi i mami. Nešto najvrednije što i dalje postoji u tom gradu, na obodima reke Hadson je Lori Anderson i njen stakleni penthaus studio u Tribeci. Vreme provedeno s njom mi je najtopliji utisak i otisak. Jedino što u tom gradu može da pokvari utisak je taj primitivni kapitalizam i prodavanje magle. Sve drugo je ok. Fatalno.
Ono na čemu trenutno radim je, što bi moj mentor Miša Glušica rekao, otklanjanje šumova. Istorijski gledano, sve teme su poprilično iscrpljene, ali neka tema koju ja želim da dodirnem je na koji način isčitavam život i vlastito tumačenje slobode. Sloboda je nešto što se najviše oduzima ljudima, kroz faze naše civilizacije vrlo je vidljvo tumačenje oduzimanja slobode, pa me to zanima. A ostale teme koje dodirujem su vreme i prostor. Vreme kao najnejasnija dimenzija naših života. Moje tumačenje vremena i prostora je sada povezano sa zvukom i glasom. Koristim zvuk i glas u formi sonične skulpture da preko vokalne estetike, tembra i frekvencije glasa pravim apstraktni osećajni crtež u vremenu i prostoru u kom mislim da se nalazim. Zvuk je velik i snažan prostor koji mene zanima, provocira i angažuje. Umetnik treba da bude u stanju da te isprovocira, da te osećajno angažuje, da ti ponudi neku novu misao, da te odvede na mesto na koje ranije nikad nisi bio. Da te dovede do novih stanja i novih saznanja. To je posao umetnika. možda zvuči utopijski, ali baš me briga meni se sviđa.Kakav je bio tvoj put u Njujork? Da li si imala kontakte sa tamošnjom moćnom art scenom?
Njujork je kao fatalna žena. Neprestano te zavodi i mami. Nešto najvrednije što i dalje postoji u tom gradu, na obodima reke Hadson je Lori Anderson i njen stakleni penthaus studio u Tribeci. Vreme provedeno s njom mi je najtopliji utisak i otisak. Jedino što u tom gradu može da pokvari utisak je taj primitivni kapitalizam i prodavanje magle. Sve drugo je ok. Fatalno.
Digitalna Imovina privatni online muzej gde se arhivira stvarnost i gde se ta stvarnost plasira kao piece of art. Ovo je tvoj koncept. A šta te zanima od stvarnosti koju ne arhoiviraš?
Od stvarnosti koju ne arhiviram najdraže su mi iluzije. Digitalna Imovina je naziv mog instagrama. Htela sam da iskoristim tu aplikaciju kao svoj muzej, ali je to bila zabluda, ta aplikacija iskoristila je mene. Instagram je zapravo jako površna priča. celo to zatrpavanje koje se tamo dešava je vrlo opasno, dolazi do gubitka kriterijuma, gubitka vlastite relacije sa nekom materijom, gubitka relacije sa samim sobom. tamo preuzimaš tuđu misao i postaješ osoba koja nema sopstvenu misao. enormno mnogo vremena se tamo potroši, i mi ne smatramo da je to gubitak, mi mislimo da smo na dobitku, dobili smo lajkove a izgubili vreme, pa i deo sebe. Koliko god je bitno da saznaš na nivou informacija šta se dešava u svetu, u gradu u kome živiš, u nečijem domu, u nečijem tanjiru, u nečijem kupatilu, u restoranu, u pozorištu, u muzeju, pa te informacije nama u životu suštinski ništa ne znače, one su na površini i zatrpavaju naš mentalni prostor. nemaš nijednu infromaciju koja ti pomaže da se orijentišeš, nego bas da se dezorjentišeš. a najopasnija stvar je dezorjentacija. to je jedno hipnotičko stanje gde ne znaš ni gde si, ne znaš ni s kim si, ni šta si, pa na kraju ni ko si. Sve što se sada promoviše se zapravo udaljava od čoveka, od njegovog bića i od onoga što čovek u ovom univerzumu znači.
Koliko kasni ili napreduje karijera za tvojim bratom blizancem Jugom Đorđevićem?
Jug je pozorišni reditelj – njegove predstave počinju u 20h, ja sam konceptualna i performans umetnica – izložbe počinju u 19h. Znaci moja karijera ide jedno sat vremena unapred.
