Tih godina, pred Prvi svetski rat, mnogi Srbi sa austrougarskim državljanstvom otišli su u Ameriku u potrazi za boljim životom i slobodom o kojoj su sanjali. Radili su i gradili svoju budućnost u novoj zemlji, a onda su čuli da je njihovoj otadžbini potrebna pomoć. Nisu oklevali da se dobrovoljno prijave da brane Kraljevinu Srbiju.
Bili su to heroji kojih se Srbija i danas s ponosom seća po hrabrosti i junaštvu.
Jedan od onih koji ih je okupio bio je Pavle Jovanović, rezervni poručnik i građevinski inženjer. On je otputovao iz Beograda u Sjedinjene američke države (SAD) i Kanadu i za godinu dana uspeo da okupi sve dobrovoljce i pomogne u njihovom odlasku u otadžbinu.
Jovanovićev praunuk Miloš Pavković za Fondaciju misija Halijard kaže da je to bila vojna misija Kraljevine Srbije u koju je njegov pradeda pošao u maju 1917.godine.
„Odrastajući sa svojom bakom Nadeždom Pavkovic čuo sam priče o tome. Ona mi je rekla da je krenuo sa Krfa i putovao preko Italije, Francuske i Velike Britanije, odakle je brodom otplovio u Ameriku“, priča Miloš.
S Pavlom je na put krenuo i potporučnik Konstantin Joksimović. I dok je Konstantin dobio zaduženja u Njujorku, Pavle je neko vreme bio u Kanadi, a potom je i sam došao u Ameriku.
„Pradeda je u misiji proveo oko godinu dana, iako je ona trajala nešto duže, odnosno oko godinu i po dana. Misija je imala brojne teškoće, ali je ipak uspela da obezbedi više hiljada dobrovoljaca za Solunski front i tako popuni srpsku vojsku,“, kaže Jovanovićev praunuk.
Bila je to velika pomoć za vojsku, koja je već bila izmučena i desetkovana svim strahotama koje je prošla u Albanskoj golgoti 1916. i pri kasnijim ratnim operacijama
„Baka mi je pričala da se pradeda kasnije cesto sa ponosom i setom sećao ratnih dana, kao i boravka u Americi, koja je na njega ostavila neizbrisiv i snažan utisak slobodne, velike, moćne i uređene države po čijem modelu bi trebala da se izgradi i novostvorena Kraljevina SHS“, prica Miloš.
I sam je, kaže, veoma ponosan na svog pradedu i često gleda njegove fotografije, stvari koje su ostale sačuvane, kao i brojne nagrade i medalje koje je dobio u znak zahvalnosti.
„Uspeli smo da sačuvamo medalju za hrabrost Miloš Obilić, Albansku spomenicu, medalju za vojničke vrline, njegov džepni sat koji još uvek radi, lični pečat sa njegovim potpisom, pečat za vosak koji je služio da se zapečate pisma, pasoš, vojničke knjižice i druga dokumenta, pisma, knigu The Great Southwest koju je doneo iz Amerike…“, kaže ovaj mladić.
Naročito mu je drago što je Pavle odlikovan svim kraljevskim odlikovanjima, među kojima je i Karađorđeva zvezda s mačevima, orden Belog orla s mačevima, orden Jugoslovenske krune, orden Svetog Save…
Pavle je uspeo da preživi ratišta i Albansku golgotu, ali sudbina nije dozvolila da dočeka duboku starost.
Umro je 17. decembra 1936. godine u 53 godini od posledica teške upale pluća koju je zadobio prilikom osposobljavanja pruge za saobraćaj posle sudara teretnih vozova kod stanice Putinci u Sremu.
Autor: Fondacija misija Halijard
Tagovi
