Bila je nedelja, ili kako bi stari ruski pisci započinjali svoje priče, osvanulo je nedeljno prohladno jutro polovinom marta 2025. godine, jutro nakon velikih demonstracija u Beogradu protiv vlasti, korupcije, autokratije, i još ko zna čega, kada je divna slika iz ovog grada obišla ceo svet, da to tako dovitljivo kažemo, jer ovaj grad je često u svojoj modernoj istoriji slao te divne slike, koje bi se vrlo brzo pretvorile u neko novo sranje, iako je tačnije da se zapravo sve vraćalo na staro sviranje kurcu, ali vratimo se ruskim piscima, koji bi ovde rekli da se posle dugog čekanja na horizontu pojavio nežni povetarac nade, ili bi upotrebili neku drugu sličnu slikovitu budalaštinu, ali na to bi im ruski formalisti rekli: i tako dalje, da pređemo na stvar… i dajte onda da ovde progovorimo nešto o Fricovom dedi po majci, o tom sitnom čoveku ogromne energije, koji je sedeo okrenut leđima radio-aparatu, jer ga nikakve vesti nisu zanimale, osim onih koje je čuo na ulici, i to od samo nekoliko pouzdanih poznanika, tačan broj ih je trojica, to je bila njegova, nazovimo je „društvena mreža“, tako se informisao i jedino je toj takozvanoj „platformi“ mogao da poveruje. Sve ostalo, nula, ništa, krompir, ma kakvi, beznačajno je blaga reč. Razgranao je svoju „društvenu mrežu“ i obaveštajne izvore tokom dugogodišnjeg ugostiteljskog rada, prvo kao konobar na železničkoj stanici, a zatim kada je preuzeo, a onda i vodio jednu kafanu na Dorćolu u Gospodar Jovanovoj ulici, pred sam početak ali i tokom Drugog svetskog rata, nakon kojeg je komunistička vlast nacionalizovala tu kafanu, iako je na neki čudnovat način Fricov deda ostao na mestu šefa, ili poslovođe.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
