Isak Deus je nastao usred epidemije korone, ne kao odgovor na nju, nego kao potreba da se, u realnim ograničenjima, ostane slobodan.
Slobodan da, bez obzira na sve, stvaraš, misliš, tragaš.
Isak Deus je emanacija te potrage, tog zadatka.
I nije bitno, u celoj priči, za čime tragaš, bitno je da se, ni jednog trena, u tome ne zaustaviš, krećući se, ili stojeći u mestu, svejedno je. Sloboda je unutrašnje stanje, ne postoji spolja.
I Isak radi baš ono što jeste najvažniji zadatak u životu, prema sebi i prema društvu, otkriva sopstvenu slobodu.
A biti slobodan znači da posvećeno radiš ono što voliš i želiš, bez izgovora i ugožavanja drugih.
Biti slobodan da znaš, naučiš.
Biti slobodan da, naoružan znanjem, učenjem, misliš sam.
Biti slobodan da veruješ, što je, uvek, posledica svega pobrojanog.
Težak proces, dugotrajan, ima svoju cenu, ali rezultat je neprocenjiv (priceless).
Zasniva se na pravljenju sopstvenog univerzuma, nezavisnog od okruženja, vremena u kojem živiš, bilo koje vlasti.
Omogućava ti da se izdvojiš iz gomile, samim tim i iz parola, fraza, napamet naučenih teza, ponavljanja, kružoka, i svakog straha od toga da li nešto možeš, ili moraš.
Možeš, sve, i ne moraš ništa, baš zato što ispituješ, sumnjajući, i svoje mogućnosti i svoja moranja. Sam odlučuješ, biraš, spreman da snosiš odgovornost.
I to nema nikakve veze sa anarhijom, haosom, varvarstvom.
Naprotiv, slobodan si jer poštuješ pravila, jer si pristojan, spreman za suživot sa drugima, poštujući njihova prava, ne ugrožavajući ih.
A opet nisi deo gomile. Izdvajaš se, najpre sopstvenim delom, kojem si posvećen, a onda i mišlju i stavom, kriterijumom, koji iz tog dela potiču.
Formirao si ih radeći ono što si odabrao da radiš, dajući sve od sebe, težeći savršenstvu.
Svo zlo ovog sveta potiče iz neostvarenosti, odsustva želje za ostvarenošću, i ti, baš zato, za zlo ne znaš.
Slobodan si, kada si ostvaren, kada se ostvaruješ.
Nezavisno od drugih, bez obzira na njih.
Nije ti potrebna potvrda mase, ne moraš da budeš poznat, da budeš deo, bilo čega.
A opet se izdvajaš, prepoznatljiva je tvoja različitost, i nosiš je bez ikakvih pretenzija, sujete i narcizma.
Različitost, sloboda, jeste tvoje prirodno stanje, baš zato što si je sam izabrao, i nemaš potrebu ni da je deliš, ni razglašavaš, niti da bilo koga teraš da te sledi.
Omogućava ti, naprotiv, da razumeš druge, čak i kada ih ne ceniš.
Oni su, kao i ti, datost, čije postojanje možda može da utiče na tvoj život, ali, nikada, na tvoj izbor i tvoju slobodu.
Ti ne navijaš, ti ne slediš, ti ne ponavljaš.
Stojiš sa strane, vidiš, bez priklanjanja, sa jasnim kriterijumom, šta ti se sviđa, a šta ne.
Opremljen si, opremio si se, aparatom za mišljenje (a to nije mozak sam, već mozak plus znanje, volja za njim, disciplina da ga stekneš), i umeš da ga koristiš.
Strast ti nije argument, ona je samo tu da te gura da argumente tražiš, da učiš, otkrivaš, menjaš, pre svega sebe.
Nisi zadovoljan, nikada, sopstvenim znanjem. Ono je, svestan si toga, kod tebe ograničeno, ali je, istovremeno, želja za znanjem, neograničena, stalna.
Ti nisi gotov proizvod, nije ni tvoja sloboda, i ne prestaješ, čak i kada je imaš, da je tražiš, stvaraš, stvarajući, iznova, sebe, slobodnog.
Imaš svoj poziv (a poziv je mnogo više od posla) i živiš ga sa samo jednom idejom – da svaki put budeš bolji, da daš više.
Martin Luter King je rekao da, ako čistiš ulice, to treba da radiš na isti način na koji je Šekspir pisao sonete.
I ako je ulica tvoj sonet, ako si joj dao sve, ako si je živeo, ti jesi slobodan čovek.
Ostvaren u svojoj slobodi da delaš na najbolji mogući način, onaj koji te i čini slobodnim.
Ti si to izabrao. Ti si se tome posvetio. Uradio si. Ulica je tvoja misao, tvoj stav.
Izgradnja tih ulica, zgrada, bulevara, trgova, čitavog jednog grada, u sebi, glavni je proizvod slobode kojoj si se posvetio.
I postao si čovek, grad, sa sopstvenom infrastrukturom, sa gustim unutrašnjim saobraćajem, u kojem je svaki zastoj tvoj, svestan si ga, ne kriviš nikoga za to i trudiš se da zastoj otkloniš.
Svaka zgrada je delo tvojih ruku, svaka greška je tvoja greška. Od onih koje te ne sputavaju, prihvataš ih, sposoban si za samoosudu, ali i željan popravljanja. Tvoja greška je tvoj motiv. I kada je suprotno, kada je zgrada savršena, bez greške, ona čini isto. Potrebu da budeš bolji, da izgradiš još, savršenstva. Nema, u slobodi, neproduktivnog samozadovoljstva. Nema kraja, tvog grada. Uvek će biti nedovršen, sve zajedno, i kada izgradiš neku savršenu ulicu, nesavršen, i teraće te da nastaviš. Do svog fizičkog kraja, koji, nikada, nije i kraj tvog grada. Ostaće. Neko će ga nastaviti, a i ako ga razruše, ruševine će svedočiti. Večno.
Berđajev je govorio o aristrokaciji duše, o sposobnosti da druge razumeš, a samo sebi sudiš.
Biti slobodan, znači biti aristokrata. Biti deo jednog privilegovanog dela društva, izdvojenog, uzvišenog, a onog u kojem si privilegije stekao sam, uzvisio se sam, bez ikakve želje da budeš deo, već naprotiv, želeo si, živeo, radio da budeš individua. A opet, čak i ako niko drugi nije to uradio, ti jesi deo. Ako ničeg drugog, onda sna, namere, htenja.
Aristrokatija podrazumeva i manir, pristojnost, poštovanje svih drugih, što i jesu kvaliteti stvoreni u želji za izdvajanjem, za idealom, i podrazumeva kriterijum, bez osude, osim u slučaju jasnog zločina.
Aristokrata se ne bavi stvarnošću na nivou dnevne politike. Naprotiv, on se bavi sobom, u toj stvarnosti, primećujući je, objašnjavajući je, razumevajući je, bez pretencioznosti i potrebe da je bilo kakvom naredbom, stavom, ideologijom, promeni.
Njemu stvarnost služi da bi sebe menjao.
On je nezavisan u odnosu na stvarnost, ne podleže joj.
Ona ga neograničava, i postaje veći od nje.
Opet, nema, u tome nikakvog samoljublja. Stvarnost je nešto što on poštuje, i nije joj, apriori, suprotstavljen.
On je vidi, on je čak gurnuo ruke u nju, umazan je krvlju i gnojem stvarnosti (Ortega i Gase), otkriva svaki njen delić, ali i zna da može da je menja samo kroz sebe.
On tako stvara sopstvenu stvarnost, nezavisnu od opšte stvarnosti, sposobnu da, primerom, opštu stvarnost bar za trunku promeni.
Onog trenutka kada promeniš sebe, promenio si čitav svet.
Drugačiji je, bar za tebe.
Tvoja perspektiva je ona koja je u njemu, za tebe, vladajuća.
Svaka zgrada je delo tvojih ruku, svaka greška je tvoja greška. Od onih koje te ne sputavaju, prihvataš ih, sposoban si za samoosudu, ali i željan popravljanja. Tvoja greška je tvoj motiv. I kada je suprotno, kada je zgrada savršena, bez greške, ona čini isto. Potrebu da budeš bolji, da izgradiš još, savršenstva. Nema, u slobodi, neproduktivnog samozadovoljstva. Nema kraja, tvog grada. Uvek će biti nedovršen, sve zajedno, i kada izgradiš neku savršenu ulicu, nesavršen, i teraće te da nastaviš. Do svog fizičkog kraja, koji, nikada, nije i kraj tvog grada. Ostaće. Neko će ga nastaviti, a i ako ga razruše, ruševine će svedočiti. Večno.
Berđajev je govorio o aristrokaciji duše, o sposobnosti da druge razumeš, a samo sebi sudiš.
Biti slobodan, znači biti aristokrata. Biti deo jednog privilegovanog dela društva, izdvojenog, uzvišenog, a onog u kojem si privilegije stekao sam, uzvisio se sam, bez ikakve želje da budeš deo, već naprotiv, želeo si, živeo, radio da budeš individua. A opet, čak i ako niko drugi nije to uradio, ti jesi deo. Ako ničeg drugog, onda sna, namere, htenja.
Aristrokatija podrazumeva i manir, pristojnost, poštovanje svih drugih, što i jesu kvaliteti stvoreni u želji za izdvajanjem, za idealom, i podrazumeva kriterijum, bez osude, osim u slučaju jasnog zločina.
Aristokrata se ne bavi stvarnošću na nivou dnevne politike. Naprotiv, on se bavi sobom, u toj stvarnosti, primećujući je, objašnjavajući je, razumevajući je, bez pretencioznosti i potrebe da je bilo kakvom naredbom, stavom, ideologijom, promeni.
Njemu stvarnost služi da bi sebe menjao.
On je nezavisan u odnosu na stvarnost, ne podleže joj.
Ona ga neograničava, i postaje veći od nje.
Opet, nema, u tome nikakvog samoljublja. Stvarnost je nešto što on poštuje, i nije joj, apriori, suprotstavljen.
On je vidi, on je čak gurnuo ruke u nju, umazan je krvlju i gnojem stvarnosti (Ortega i Gase), otkriva svaki njen delić, ali i zna da može da je menja samo kroz sebe.
On tako stvara sopstvenu stvarnost, nezavisnu od opšte stvarnosti, sposobnu da, primerom, opštu stvarnost bar za trunku promeni.
Onog trenutka kada promeniš sebe, promenio si čitav svet.
Drugačiji je, bar za tebe.
Tvoja perspektiva je ona koja je u njemu, za tebe, vladajuća.
Svaki novi pogled, perspektiva, na sebe, i kroz sebe, na svet, taj svet menja, kroz tebe, čineći tebe, novim, baš kao i svet.
Arisokrata je svestan svoje dužnosti prema društvu. On je ispunjava, svojim delom.
I ne misli da je društvo bilo šta dužno njemu, pa čak ni da delo prizna.
Zato je aristokrata usamljen, u najboljem smislu te reči.
Onako kako je Hrist bio usamljen na krstu, koji je sam izabrao.
Zamislite koliko je samopouzdanje, vere u sebe, u svoju veru, svoje delo, taj čin zahtevao.
Koliku posvećenost onome što je tvoj poziv.
Ta usamljenost ne smeta, jer je, kao i sve ostalo, tvoj izbor.
Sam si, sa nebom iznad sebe, nebom u koje veruješ, čak i kada sumnjaš, kao što je on sumnjao, u činu apsolutne vere.
Ta sumnja, kao deo, čin tvoje vere, jeste vrhunac aristokratske, svesne i pozitivne usamljenosti.
Ne postoji vera, ni u šta, bez sumnje, kao što ne postoji ni sumnja, bez vere. One se ne isključuju, one se dopunjuju, čineći celinu, tebe.
A verovati, znači biti aristokrata. Sumnjati, isto znači – biti aristokrata.
Preispitivati, tragati, pronalaziti nepravilnosti, postavljati pitanja, preturati po otkrivenom, njuškati, i sumnjati, sumnjati, sumnjati, ubeđen u svoju veru, bez sumnje, sve to znači, biti aristokrata. Slobodan.
Sumnja je, za tebe, samo hod prema savršenstvu vere, u koje veruješ.
Sve to opet znači samo jedno. Sloboda se ne dobija, ne može niko da ti je da, ne osvaja se, jer to uvek znači da je nešto, nekome, oduzeto, sloboda se ne kupuje, ne postoji na tržištu (osim kao ulaganje u sebe, ali je to tržište onda lično, nema drugih subjekata na njemu). Ona se stvara, kroz neprestano traženje.
Ta potraga je život, slobodnog.
I uvek je lična, baš kao i što sloboda može da bude samo lična.
To ne isključuje mogućnost slobodnog društva, kao htenja i obaveze, ali slobodno društvo nije ništa drugo nego skup pravila, zakona, normi, koje, s pravom, ograničavaju slobodu (ponašanje) pojedinca u odnosu na druge članove društva.
Lična sloboda je mnogo više od toga. Ona nikoga ne ugrožava, ne sadrži tu mogućnost, jer nije ponašanje, bez obzira na to što podrazumeva pristojnost i manir.
Ona je stav, izgrađen sa tobom, i odnos prema sebi, ne prema društvu.
Ona je duboka, lična, usamljena. Ne može da se podeli, ali može da bude primer, ne za njeno ponavljanje, jer se ne može naučiti, nego za način. Onaj koji ti pokazuje kako možeš da se ponašaš prema sebi.
Bez šablona, koji se podrazumeva za kolektivnu slobodu, u društvu koje teži da bude slobodno.
I ono to može samo ako primeni, ponovi, uvek ista pravila.
U ličnoj slobodi nikakvih istih pravila, šablona, nema.
Ona je neponovljiva, kao što si neponovljiv ti.
Hristov izbor je neponovljiv, baš kao što je i tvoj izbor neponovljiv.
Ne možeš, ni izbor, ni svoju slobodu, da preneseš na drugog. Kada bi mogao, mogao bi i sopstvenu odgovornost, a suština lične slobode i jeste u ličnoj odgovornosti.
One su večno povezane, isprepletane, nerazdvojive i samo tvoje.
Sloboda, tvoja, lična, jeste sloboda bez izgovora.
Nema drugog “krivca”, za nju, osim tebe. I, još bolje, odsustvo drugog “krivca”, ne podrazumeva suprotnu zamisao, o zaslugama.
Ako si zaista slobodan, nikada nećeš pomisliti da si za to “zaslužan”. Nema zasluga za sopstveni izbor koji je postao tvoje prirodno stanje, tvoja nužnost.
Nema zasluga i zato što one, kao i krivnja, podrazumevaju kraj, traganja. Za slobodom.
To odsustvo izgovora, opravdanja, zasluge i čini te aristokratom. Slobodnim.
Ostaje samo odgovornost, kao ultimatum, kao preka potreba, slobode.
Ta odgovornost te u jednom trenutku prerasta i postaje odgovornost prema društvu. Slobodan čovek je, stoga, društven čovek, odgovoran prema društvu, na najbolji mogući način, kroz odgovornost prema svom pozivu i delu, prema svom stavu, misli, kriterijumu i ponašanju.
Društvo takvih ljudi, jeste jedino suštinski slobodno društvo.
Ideal, možda i nemoguć, ali neophodan, kao ideal.
I svaki novi aristokrata, u nekom društvu, svaki slobodan čovek, čini to društvo boljim.
Isak Deus je, na kraju, kratki vodič upravo ka tom idealu.
Zato, budite slobodni.
Čitajte.
***
U izdanju Albion booksa izašla je nova knjiga Ivana Radovanovića.
U najavi knjige kaže se „Iza ne tako atraktivnog naslova ove knjige, osim za one koji se ne dosete izvornog značenja reči Isak (Smešni) i Deus (Bog), nalazi se atraktivan roman složene fabule kroz koju nas vode neobično numerisana i duhovito imenovana poglavlja. (Humor je jedna od karakteristika ovog dela.)”
Jedan od recenzenata Muharem Bazdulj piše:
“’ISAK DEUS i njegovi IZVEŠTAJI IZ PRAŠINE’” je jedna od onih knjiga koje se čitaju više puta. Suzan Zontag veli da su jedino takve uopšte i vredne čitanja. Ako iskustvo ovog čitaoca ima u tom smislu neku težinu i indikaciju za buduće čitaoce, prvi put se čita brzo, sve po redu, kao roman. A drugi put, i kasnije, može i skoro nasumice, otvoriš knjigu uz početak ili uz kraj ili iz sredine, pa pročitaš dva-tri poglavlja”.
Ivan Radovanović je bio novinar i urednik listovima „Politika”, „Borba”, „Vreme”, „Dnevni telegraf”, „Evropljanin”, osnivač i vlasnik dnevnika „Borba”, kao i urednik informativnog programa BK televizije.
Do sada je objavio knjige: Ništa (Stubovi kulture), Kratka istorija života u mrtvom gradu (Stubovi kulture), 5. oktobar 24 časa prevrata (Medija centar), Dubrovnik (Publisher).
Živi u Beogradu, oženjen je i ima petoro dece.
Tagovi
