Isidora Žebeljan je bila genije. Bez mistifikacija. Bila je genije, da
ponovim. Jer imate vi strahopoštovanje nad njenom moćnom biografijom i ako ste laik. Kada pročitate da su njena dela naručivale najveće svetske institucije i festivali od Venecijanskog bijenala do Univerziteta u Kentu… Da je njena muzika na stalcima za notne sveske duž svih velikih filharmonija, pa i da su njeni „Konji Svetog Marka“ bili prva kompozicija nekog srpskog autora koju je izveo čuveni Simfonijski orkestar BBC-ja. I kad bih je predstavljao ne mogu pametnije da je opišem nego kako sam je i opisao – iz koje god tačke da se piše o njoj,
to je sa opisom „najuspešnija“ i „prva:“ I najmlađi srpski akademik. To će svi da napišu, pa i ja naravno. Sve je to, što bi profano rekli, za rispekt.
Ali ja sam to shvatio i u praksi. Naš pretposlednji susret a da nisam znao da je pretposlednji. Svirala je sa mini-orkestrom svoju kompoziciju u rezidenciji Britanske ambasade. Imali smo maske, sedeli smo na travnjaku i ja sam shvatio: „Isidora je genije.“ Kakvo preplitanje žanrova, kakve igre, kakve promene tempa… Meni je bilo
glupo da to naglas izgovaram jer se bojim da ulazim u glasno sagledavanje onoga što nazivamo ozbiljnom muzikom.
Ali upravo vanvremenski likovi i vanvremenske pojave, što je bila Isidora, mogu da kažu u intervjuu za Nedeljnik, koji smo radili nekoliko dana kasnije:
„Prokofjev je esencija lucidnosti, Sex Pistolsi su energija, a Madness i jedno i drugo. Mislim da su moje opere sexy madness.“
To nikada ne čujete od onih koji bi trebalo da vas uvedu u pravu muziku, a Isidora je znala da vas uvede u pravu muziku i u pravu umetnost. I zato je taj njen intervju za Nedeljnik kasnije ocenjivan kao „druga dimenzija“. Ne zbog mene, nego zbog nje. Ja sam samo
skromno ali ambiciozno hteo da ona bude, što je s njom lako, genijalna. Protivio sam se da je privode u nekim medijima u to da ona priča o fontani na Slaviji ili o radovima u Karađorđevoj ili Ulici cara
Dušana. Meni je to uvlačenje u prašinu običnoga i u veću prašinu koju ostavljaju radovi u Karađorđevoj ili Cara Dušana. Da veliki umovi brste dnevne teme. Da se troše na ono što pričaju svi. I onda mi je
bilo drago da me, eto, i pre nego što ću da krenem da pišem ovaj tekst, nazove jedna prijateljica i kaže: „Onaj njen intervju je
druga dimenzija.“ Jer ona tu priča o obrazovanju, o kljukanju kao gusaka omladine nepotrebnim znanjem.
I onda njena ljubav prema ovom narodu. Opali mu čvrge, ali izvuče to iz tradicije. Ali ne kao krst umesto jelkice na retrovizoru automobila. Ona je srpsku tradiciju nosila i primenjivala moćno, pa zato i jeste moglo da se sa ponosom stigne i na Venecijansko bijenale, i na Univerzitet Kent, i u Simfonijski orkestar BBC-ja. I rispekt.
Iako smo se znali, ja sam se spremao za intervju. Jer je ona genije i ne mogu pred nju s glupostima. A ona uvek blaga. Kad joj kažem: mnogo te vole, ona uzvrati: „I tebe, Brankoviću, jerbo si duhovit i originalan.“
Pa sam u zavetrini rezidencije u tom pretposlednjem susretu pomislio da je sad krhkog zdravlja, iako nisam ništa znao. I sećala se kako se igrala sa našim fotografom Igorom Pavićevićem kada su
bili deca, pitala me šta sam jeo od delicija prošlog leta kod njenog tate u vikendici u Perlezu.
I evo skrolujem sve njene poruke iz naše WhatsApp prepiske. „E moj Brankoviću.“ Taj njen rečnik, pa i to kako koristi arhaične reči u SMS dopisivanju je ono što je radila u muzici. To bildovanje tradicije sa novim. I to ne kalemarski. Nego moćno. Da sve bude prirodno.
Bila je tog podneva krhka, duhovita, pametna i moćna. Delovala mi je pomalo umorno, ali ništa nisam znao. Duša naša divna. Ništa slutio nisam, pa sam rekao njoj i njenom divnom mužu: „Biće vam lepo u
Španiji.“ Pa smo prošli testove i otišli svi na more. Pa smo se dopisivali. Pozdravila je Nedeljnik. Bilo joj je lepo kako je ispalo sve u tom intervjuu. Pa je rekla: „Ovde u Španiji je lepo, ali i mlogo toplo. Vidimo
se Brankoviću.“ Ali nismo se videli. Nekako mi lakše jer je umrla u snu.
„Laku noć, dušo. Srećan put, genije i vanvremenska ženo.“
Tagovi
