„Ali niko, a najmanje ta mlada žena, ne bi mogao ni slutiti da će život najednom postati tako neveseo, i to baš u toj sređini, koja je, gledana odozdo, iz mase, izgledala tako čista, produhovljena i čak astralna, bez onih sitnih, grubih i očevidnih pakosti i gramzivosti, što su prirodno rasle iz nemaštine i zaostalosti, kroz koje se tako mučno probijalo njeno djetinjstvo, pa i mladost, eto sve do udaje, do tih ljetnih i u sjećanju tako tmurnih i nemilih dana.
Bila je pjevačica u operi, imala je dvadeset i jednu godinu i znala je da je lijepa, iako se tim nije uznosila ni pred samom sobom, nego je pretežno nekako u sebi opažala svoje tijelo, vitko i snažno, uživajući u njemu kao takvom, kao nečem što i jeste i nije njeno.“
Tako počinje tekst „Anatomija jednog morala“ Milovana Đilasa, tekst koji je, zavisi kako volite da posmatrate, bio poslednji udar zvona, poslednji damar, poslednji ekser u krstu koji se za njega spremao ili vrhunac njegove neposlušnosti.
Za razliku od tekstova koji su upirali prstom u oko komunističkoj birokratiji, a koji su bili objavljivani u državnoj „Borbi“, „Anatomija jednog morala“ izašla je u broju I za godinu 1954. časopisa „Nove misli“ – ispostaviće se, u poslednjem broju časopisa koji je ikada izašao – uz, kako se često navodi, tekstove Anice Savić-Rebac, Borislava Mihajlovića Mihiza, Milana Bogdanovića, Boga Grafenauera…
I ona, pripovest koju su opisivali kao jetku, kao pamfletsku, kao oštru, kao opasnu.
Sigurno bi „Anatomija jednog morala“, u kojoj se imena nisu iznosila ali su imena svima bila jasna, odjeknula i piscu njenom napravila problem i da nije bilo napisa u „Borbi“. Ovako, ona je izgledala kao krešendo, tim pre što je izašla neposredno pre već zakazanog plenuma na kojem je Đilas trebalo da bude disciplinovan.
Valjda lišen stega koje je ipak nosila glava „Borbe“, možda uljuljkan jer piše za svoj časopis, naoko tek književni list, ili tek u tom trenutku dovoljno hrabar i mudar da shvati da se njegov „revizionizam“ više ne može kriti, Milovan Đilas je napisao traktat o novoj klasi, o zajedljivostima uskog kruga vladajuće elite, o licemerju novih komunističkih vladara zemlje, koji su komunisti i dalje bili samo na papiru i po spomenicama i ordenima ispod kamina u velikim stanovima i kućama u Beogradu.
„Ta mlada žena“ bila je, nije to teško bilo zaključiti s početka 1954. godine, Milena Vrsajkov, supruga španskog borca i revolucionara Peka Dapčevića. Njena glavna protivnica u tekstu, Milica, supruga je još jednog velikana, borca, revolucionara i Crnogorca, Svetozara Vukmanovića Tempa.
Zatvoreni krug moćnih, piše Đilas, a naročito zatvoreni krug moćnih žena, odbacio je Milenu, kao ženu koja nema nikakve ratne i druge zasluge. Ona je, pričali su, na svoj seksepil, na svoju lepotu, „ulovila“ generala („upecala ga je na golu nogu (…) „trebalo je da mu samo podigne suknju…“). Nije joj se priznavao ni talenat, nazivana je „pevaljkom“, njeno zanimanje je „takvo da može biti samo kurva“. Jer, „ne razlikuje se više ko je kurva a ko drugarica“.
„To je bila logika hijerarhije: uspeti se i ne dati drugima, nezaslužnima i ‘nemoralnima’ da se popnu. To je bila ona gorka logika stvarnosti hijerarhije i privilegija, koja je te negdašnje, mahom heroične žene, a i muškarce, pretvorila u sebične nakaze“, piše Milovan Đilas.
Potom, još jetkije:
„Većina njih, odjednom i neosjetno, počela je da izgrađuje, ne samo spolja, nego i unutra, u sebi, neki smišljeni, uspijeni, ukrućeni i lažni aristokratski stil. Mnoge među tim ženama počele su da se međusobno stepenuju i upoređuju na sve moguće načine, otkrivajući dotad nepoznate i neslućene ratne zasluge i ubijajući one drugih. Počele su svoju ličnost i svoja prava da vezuju za položaj svojih muževa. Počele su da se grabe oko luksuznog nameštaja i umetničkih slika, ispoljavajući primitivnu gramzivost.“
Nije ovo bio samo Đilasov udar na žene generala i viđenijih komunista. On je, zapravo, pisao o „nedodirljivima“, o tome da je u mladoj državi već postalo nemoguće da se neko, ma kako izgledao, ma kog pola bio, ma kako darovit ili ne bio, da se neko probije na vrh. Protiv toga je u „Anatomiji“ ustao Đilas, iako je bilo onih koji će poželeti da u svemu vide samo previše mastan i previše ličan njegov obračun sa drugovima.
Krajem decembra, kako je pisao u svojim memoarima, Đilas je vodio razgovore i s Edvardom Kardeljom i sa Lekom Rankovićem, koji su pokušavali da ga nagovore da odstupi – iako niti su oni tako direktno to rekli, niti je on tako direktno to mogao shvatiti – ali i sa Kočom Popovićem, koji mu je prijateljski rekao da je uz njega samo dok Partija ne odluči drugačije.
Ali ne bi mu mogao biti ponuđen ni oproštaj ni popravni ispit nakon što je drugove i drugarice, a prepoznali su se sami, nazvao „sebičnim nakazama“…
Zato je svilen gajtan crvene boje bio već odavno spakovan, trebalo je samo Đilasu proturiti glavu, pa ukoliko se ne bude koprcao, još bolje.
Pa ne bi ni to bilo dovoljno: znao je Tito, i znali su i oni oko Tita, koliko je važno održati dobru predstavu. Slomiti Đilasa nije bilo dovoljno, napose bio je toliko popularan da su se o njemu pevale pesme, ne samo u Crnoj Gori, trebalo ga je raščiniti, poniziti, trebalo je najširim slojevima partijskim i narodnim staviti do znanja da je reč o neugledniku.
Zato je – a evo još malo ironije: sve to ih je mogao naučiti upravo Đido, čovek koji je znao kakva je moć propagande, koliko su značajni mediji, koliko su važni slika i ton – odlučeno da se Treći (vanredni) plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, 16. i 17. januara 1954, iz zdanja Centralnog komiteta, one okrugle, stare zgrade „Agrobanke“ na samom ćošku današnjeg Trga Nikole Pašića (tu je danas Istorijski muzej Srbije), emituje na radiju.
I to je bio siguran znak da će sve što bi Milovan Đilas mogao da kaže, svaka odbrana koju bi izneo, biti uzalud.
„Na plenum sam došao peške. Pratila me je do ispred zgrade Štefica, a jednim delom i Dedijer. U sali u kojoj je održavan sastanak CK, smestio sam se po strani, na ćošku četvorougaonog stola. Niko mi nije pokazao gde da sednem, pa sam se skrajnuo u stranu. A niko sa mnom nije hteo ni da progovori…“
Govorili su, zato, o njemu drugi. Prvo Tito, koji će reći da je Đilas potpao pod uticaj Zapada, da je okrenuo leđa Partiji, da je revizionista, da su njegove ideje štetne ne samo za jedinstvo partije nego i za jedinstvo zemlje.
Tito je, da li da potcrta svoj stav ili da ublaži Đilasove grehe, rekao da su pogledi optuženog bili posledica njegovih putovanja po inostranstvu. U toku prethodne godine, Đilas je bio u Burmi, na Međunarodnom kongresu socijalista, a prisustvovao je i krunisanju kraljice Elizabete Druge.
Posle toga je i drugima bilo lakše da se odrede. Prvo Kardelj, svojim notornim teoretiziranjem („Postavke druga Đilasa koje su pozajmljene od Zapada ne samo da ne doprinose razvitku naučne misli socijalizma, nego predstavljaju korak nazad“) i direktnim udarima („arogantan i uobražen“), pa Leka Ranković, onda i čelnik crnogorskih komunista Blažo Jovanović.
Oštar je bio i Moša Pijade: „Moral Milovana Đilasa takav je da se oslobodi svakog rada, i dok njegovi najbliži drugovi grcaju pod teškim teretima državnih i društvenih poslova, on sedi i piše i piše… Trinaest članaka za 17 dana!?“
U intervjuu Dini Julius i Dušanki Zeković u zagrebačkom „Startu“, Đilas će mnogo kasnije videti to ovako:
„Ta Mošina primedba ne spada u to što mislite. Potcenjivački stav prema intelektualnom, nego je to, naprosto, frakcijsko otrcavanje. Spada u red onog gubljenja mere u frakcijskim borbama među komunistima, kad komunista siđe sa onog svetog i jedino ispravnog trona. I Moša je tako, u toj borbi, uzeo bilo šta za metu napada. Pre svega, Moša se ranije slagao sa mojim člancima; ali je preko noći kad je počeo Plenum, skupio sve jade koje je ikad imao protiv mene i sručio ih. Da nađe pravi motiv za napad, nije bilo lako, jer je sam u to vreme obavljao sve svoje partijske poslove. Drugo, nije tačno ovo: ’13 članaka za 17 dana’. Preterao je.“
Nije on bio jedini koji je preterao.
Osokoljen sve glasnijim, sve žešćim napadima, iskusni general-major Božidar Maslarić, španski borac i predratni poverenik Kominterne, a docnije i potpredsednik jugoslovenske vlade, nazvao je Đilasa „trockističkim govnetom“. Blizak prijatelj Bože Maslarića iz moskovskih dana u redakciji radija „Slobodna Jugoslavija“, Veljko Vlahović, tada direktor „Borbe“, makar je priznao da je na početku odobravao članke Milovana Đilasa u tom listu, ali da je potom shvatio o čemu se, zapravo, radi.
Iznenađenje stranih izveštača, kako svedoči tekst „Yugoslav Reds Oust Djilas After Accusations by Tito“ objavljen u „Njujork tajmsu“ 18. januara 1954, bilo je što je Peko Dapčević stao na stranu tužilaca (iako sada znamo da je on Đilasu najavio da će se to desiti), posebno što su i dopisnici znali da u „Anatomiji jednog morala“ Đido brani Peka i njegovu suprugu.
Ako je život snažniji od svake drame, ako je istina čudnija od svake fikcije, onda bi bilo banalno reći da je „filmska“ scena bila ona kada je istupio Svetozar Vukmanović Tempo, onaj koji se posebno, još pre Narodnooslobodilačke borbe, ponosio Milovanom Đilasom. Bili su prijatelji, toliki da ni „snuždeni“ Đilas (kako ga na osnovu izveštaja opisuje Borislav Lalić) nije mogao da mu prećuti.
Tempo, koji tek tada navodno shvata da se u „Anatomiji jednog morala“ radi o „ljudima poput njega“, prisetio se kako mu je Đilas, nešto oko Nove godine, rekao da su Partiji neophodne frakcije.
„Slušaj, Tempo, sve što si rekao nije istina. Nemoj da pominješ ono što nije tačno“, kazao mu je Đilas.
„Tačno je, Đido. Ne bih izmišljao ništa protiv tebe, evo moje časne komunističke reči.“
„Nijesam ti to rekao“, ostao je nepokolebljiv Đilas čak i tada, „i nemoj sada da se pravdamo pred ovoliko ljudi.“
Ko bi rekao da je to onaj isti Tempo koji, trideset godina kasnije, sa decom iz sirotišta „Ljubica Ivezić“ u Sarajevu snima pesmu „Padaj silo i nepravdo“, i to za album Bijelog dugmeta „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“, album što u isto vreme predviđa neumitni raspad zajedničke zemlje i pokušava, makar i na silu, makar i pesmom, da je spase? Tempo tada ima više od sedamdeset godina i nije čak ni tip broj jedan, pošto je Goran Bregović želeo da se u kompoziciji prvo pojavi Koča Popović.
Ali to je svakako onaj isti Tempo koji u knjizi Gorana Lazovića „Đilas o sebi, drugi o Đilasu“, skrušeno priznaje da prema Milovanu Đilasu na Plenumu nije postupio ljudski.
„Debelo se kajem. Ispao sam nečovek. Đilas je gledao dalje od mene, video je više. Bio je vizionar. A eto, on je bio u zatvoru, a ja na funkciji… To nije ljudski.“
Na prste jedne ruke mogli su se izbrojati oni koji su kazali nešto u odbranu druga Đilasa. Jedan od njih bio je Vladimir Dedijer, Titov biograf i Đilasov prijatelj. Dugo su, valjda, i na tim radio-talasima odzvanjale njegove reči (ovde date iz knjige „Milovan Đilas“ Borislava Lalića):
„Zašto se moramo svi bacati blatom na čoveka s kojim se u filozofskim pitanjima ne slažemo u dlaku? Zašto ga moramo blatiti, zar time ne blatimo sebe i svoju revoluciju? Ako budem doveden pred strašnu alternativu, ako se pred mene postavi pitanje koji prst na mojoj ruci da odsečem: da li Tita, Kardelja, Rankovića ili Đilasa, ako mi se postavi pitanje koju zastavu revolucije da iščupam, ja ovde kažem iskreno i pošteno da ne mogu da čerečim telo svoje sopstvene partije, nego ću pre podmetnuti svoju glavu, samo da moja ruka ne bude morala to da čini.“
Da optužbe za “zapadnjaštvo”, što je značilo i priklanjanje kapitalizmu, budu podvučene, postarao se opet Moša Pijade, koji je optužio Đilasa da je uzeo velike pare za svoje pisanje u “Borbi”.
Bilo je to, priznaće kasnije Đilas, 220.000 dinara, i to jesu bile velike pare.
“Ali, Moša tada nije znao da sam poklonio Nikšićkoj biblioteci. Međutim, ništa ne košta da me optuži i onako, napamet. Ja se od toga nisam branio – branio me Dedijer. A kad smo već kod tih para, u početku sam bio bez ikakvih primanja, još ni moja supruga Štefica nije radila, kad ti Nikšićka biblioteka meni vrati te pare i kaže: neće prljavi, izdajnički novac. A moja majka, pametna crnogorska seljanka, na to će: ‘Bog ih blagoslovio, inače sada para nemamo’.”
Dva dana nakon okončanja Plenuma, čija je zvanična odluka bila da je zbog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti Đilas isključen iz Centralnog komiteta i ostao bez svih partijskih funkcija, specijalni izveštač „Njujork tajmsa“ Džek Rejmond na plastičan način objašnjava konfuziju i nemir koji je obuzeo partiju u tim prvim danima.
„‘Ja sam za Dinamo’, rekao je jedan viđeni beogradski komunistički intelektualac kada su ga upitali za mišljenje o Milovanu Đilasu. Dinamo je sportski klub. A ovaj odgovor pokazuje oklevanje da se iznose lični stavovi. Čini se da su mnogi komunisti koji su otvoreno hvalili Đilasa sada odjednom počeli vrlo energično da navijaju za Dinamo“, piše Rejmond, uz (dobro) predviđanje da će Vladimir Dedijer, koji je javno govorio ne samo u korist Đilasa već i o pritiscima da ne govori u korist Đilasa, biti sledeći na listi za odstrel.
Milovan Đilas je ostao skoro sam. Ponovo kao da je bio partizan, onda kada se valjalo suprotstaviti mnogo većoj sili. Samo što ovog puta na strani čoveka koji je prvi Staljinu rekao „ne“ nije bila ni šačica vernih drugova.
Bio je ovo rat u kojem će, sve do kraja, istrajavati sam.
Za razliku od onog prethodnog.
*Iz Knjige Marka Prelevića „Milovan Đilas: Anatomija jednog disidenta„, treće iz edicije „Velike biografije: Političari i revolucionari“.
Tagovi
