Ispovest Milorada Mažića: „Kada svi pomislimo da je pravda izgubila bitku, ona uvek ima poslednju kartu u rukama“

Najuspešniji srpski fudbalski sudija Milorad Mažić završio je svoju sudijsku karijeru i kako prenose mediji, bavljenje fudbalom nastalja u okviru Fudbalskog saveza Kipra. Mažić je nakon Mundijala u Rusiji u svojoj velikoj ispovesti, za Nedeljnik govorio o svojoj karijeri, o problemima srpskog fudbala, kojim se sportistima divi i da li u Srbiji uopšte postoji pravda. Podsetimo se ovog intervjua.

Rođeni ste u Titovom Vrbasu, kome ste ostali verni do danas. Kakav je bio osećaj kada ste u nazivu grada ostali bez Tita? I kakva su vaša sećanja na Jugoslaviju?

Ime kao ime nije promenilo suštinu življenja i ljude u Vrbasu. Ipak, tu se krije esencija svake sredine, u ljudima, njihovim razgovorima, planovima i mislima… Jugoslaviju sam uvek definisao kao moćnu i u svetskim okvirima državu velike snage. Na svim poljima — političkom, državničkom, istorijskom, napokon i sportskom, odnosno fudbalskom. Vrbas je vratio svoje ime, generacijski prepoznatljivo i sve je ostalo, u gradu, isto. Samo se naša država promenila.

Moram da vam priznam, sa ove vremenske distance, ime koje je dodato tada je valjda bila želja pojedinih ljudi da pokažu koliko su voleli ili ko zna šta već „oca svih naroda i narodnosti“, kako se u to vreme govorilo. Grad nikad nije imao dodirnih tačaka sa pokojnim maršalom i mišljenja sam da je sa takvom egzibicijom Vrbas mnogo više izgubio nego što su tog momenta pojedinci mislili da će dobiti.

Često nam je nedostajao zdrav razum, a pogotovo tada… Svako vreme ima, ipak, svoje breme… Bojim se da naše konstante u tom smislu uvek ostaju i bivaju smetnja.

Kako ste proživeli te ratne devedesete, studirali ste, počeli ste sa suđenjem…?

Tražio sam, tačnije prepoznavao sebe, kao momak. Uvek sam voleo da se preispitujem, čak i u vreme kad su moje profesionalne karijere bile u pitanju. Studirajući imao sam jasan cilj, u isto vreme nisam ni fudbal želeo da zapostavim, iako su me besomučno mučile povrede — prelomi noge, pet operacija kolena…

 Kad sam video da ne mogu, da je povreda jača od mene, odlučio sam se za suđenje. U suštini, nikad nisam voleo prosečnost, niti se mirio sa sredinom. Sa saznanjem da ne mogu da se ostvarim kao profesionalni fudbaler, posvetio sam se suđenju.

Završili ste agroekonomiju, doktor ste poljoprivrednih nauka. Koja je razlika između Mažića (agro)ekonomiste i Mažića sudije?

Nema razlike. Profesionalizam je suština svakog ozbiljnog posla. Mnogi detalji izgledaju kao univerzalne vrednosti u oba poziva. A to su — maksimalna posvećenost, poštovanje sebe, saradnika i kolega, pošten odnos prema poslu. I, naravno, ambicija, koju niko ne sme da vam oduzme. Bez toga, nema napretka, niti uspeha. Odatle sve počinje.

Ali koja je fudbalska ili sudijska filozofija?

Naravno, suđenje sam od samog početka shvatio kao ozbiljan posao i davao mu mnogo više energije nego profesiji kojom se i danas bavim. Suđenje je za mene uvek bilo velika ljubav, moj životni pravac. Fakultet sam uporedo završavao na Novosadskom univerzitetu da bih bio ispunjen, jer ne volim da ostavljam posao nedovršenim, tako da je iz toga krunisano i doktorsko zvanje. U tome je i moja životna poenta — nikad ne zapostavite put kojim ste krenuli.

Kako vam izgledaju ekonomske prilike u Srbiji? I koliko se uopšte interesujete za politiku?

Moje opredeljenje za posao sudije sa FIFA znakom podrazumeva mnogo više od pištaljke i terena. Jednostavno, više vremena provodim van granica Srbije, sa ljudima od imena i autoriteta, sa svih meridijana i logična pretpostavka je da sam upućen u političke prilike, ne samo u našoj zemlji i regionu.

Toliko sam posvećen suđenju i često sam odsutan van zemlje, u proseku više od šest meseci godišnje. U vremenu koje mi preostaje pokušavam da pratim dešavanja na srpskom tržištu, naročito u sferi mesne industrije. Vreme globalizacije ne dozvoljava ekonomisti da posao gleda isključivo na lokalnom nivou. Potrebno je mnogo više širine, opšteg znanja i obrazovanja. Trudio sam se da ta specifikacija uvek bude moja prednost na bilo kom poslovnom zadatku…

Koji su faktori presudno uticali za vaš uspeh u suđenju? Bez čega ne biste stigli do vrha i šta ste morali da žrtvujete?

Teško je definisati samo jedan, dva ili tri faktora uspeha. Rad i želja su osnovne početne tačke uspeha, ali pre bih rekao da je reč ponajviše o interaktivnom odnosu „milion sitnih detalja“ subjektivne i objektivne prirode. Fudbal i suđenje, kao njegov integralni deo, živ su organizam, podložni promenama u svakom trenutku. Neizbrisiv deo svih priča je božija volja. Imao sam sreću da uz mene budu ljudi koji su shvatali moj potencijal i uprkos pritiscima, takozvanim bočnim vetrovima, udarcima ispod pojasa, i ko zna još čim, uspevali da me „sačuvaju“.

Šta ste prvo pomislili kada ste saznali da ćete suditi finale Lige šampiona između Reala i Liverpula?

Teško je opisati taj prvobitni osećaj. Hiljade misli spakovano je u to delegiranje, ljude, događaje… Sve u jednom trenutku. U neku ruku, dugo očekivano, a opet nepojmljivo. Emocije sa posebnim ukusom. Nezaboravne, a opet teško objašnjive. Finale Lige šampiona je kruna karijere, rada, odricanja, jednostavno dokaz da ste uspeli, da je sve to imalo smisao.

Da smo svih ovih godina kada smo bili blizu ili je trebalo da dobijemo takvu utakmicu, a nismo, pokazali veliki karakter i motivaciju i to nismo doživljavali kao neuspeh nego smo nastavljali dalje sa još većim entuzijazmom. Svi članovi mog tima, pogotovo prvi saradnici i veliki prijatelji, Milovan Ristić i Dalibor Đurđević — svi smo se ponašali po narodnoj „Što te ne ubije, to te ojača“. Verovali smo da finale mora biti naše. Nevažno kada, ono nam je pripadalo i hteli smo da ga zgrabimo svom snagom… Uspeli smo!

Jeste li imali tremu pred to finale? Ili koja utakmica je baš bila teška za suđenje?

Nisam imao tremu, nisam ni imao vremena za nju… Šalim se, pomalo, ali bez male doze treme niste spremni za velike stvari. Nisam ravnodušan pred bilo koju utakmicu, a kamoli pred utakmicu naših karijera.

Takva vrsta treme vas mobiliše da svaki detalj isplanirate i da ulazite u utakmicu maksimalno koncentrisani i fokusirani da ništa ne sme da vas iznenadi. Nijedan detalj, akter na terenu, oko njega… Svaka utakmica iziskuje mnogo od vas, posebne pripreme, skauting učesnika, razgovore sa članovima sudijskog tima. Poseban segment je taktika suđenja i da na najbolji način spremite saradnike i motivišete ih za uspeh, istovremeno i pripremite kako da iskontrolišu emocije. Spremate se za 90 minuta posle kojih nema nazad.

Bili ste na udaru i igrača, i trenera, i navijača zbog nekih sudijskih odluka, ali zanimljivo mi je bilo kada sam pročitao da je vaš odbrambeni mehanizam sadržan u rečima Meše Selimovića: „Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te neko krivo pogleda, ne voliš da ti iko ružnu reč kaže. Kako onda misliš da živiš?“ Koliko je teško ostati imun kada vas prozivaju?

Davno sam raskrstio sa tim. Baš u rečima Meše Selimovića uspevam da pronađem utočište i mirno zaspim, kako se kaže, iako ne gubim vreme spavajući. Posao fudbalskog sudije, u isto vreme javne ličnosti, podložan je komentarima, ocenama, kritikama… Merodavni i oni manje upućeni, laici i stručnjaci, funkcioneri, navijači, svi bi da kažu nešto na tu temu. Zato je i fudbal veliki. Zamislite da niko ne priča o njemu, da nema te javne agore posle svake velike utakmice, ili poraza. Onda bismo, svi zajedno, imali veliki problem da odgovorimo na pitanje zbog čega se bavimo fudbalom.

Ali pretpostavljam da vas bar malo iznervira kada Jirgen Klop konstatuje da niste imali hrabrosti da isključite Serhija Ramosa zbog starta nad Salahom u finalu Lige šampiona?

Iznenadio me je trenutak tog komentara — dva meseca posle finala Lige šampiona. Ne sećam se, nisam ni čuo ni video da je Klop to rekao nakon susreta. A tada možda emocije jesu najjače, ali se i utakmica najbolje vidi. Tu bih zastao u komentarisanju tog, u suštini, detalja bez mnogo značaja. Čudi me, iskreno, da je kod nas dobio takvu konotaciju, mnogo drugačiju od one u kontinentalnim okvirima, pa i na Britanskom poluostrvu.

Ima tu još jedan bitan detalj: svaki trener ili funkcioner pokušava da zaštiti svoje igrače ili ekipu, naročito posle teške sezone i pre početka nove. Najlakše ili najbezbolnije je tražiti krivca ili izgovor, i da je stvarno tu bilo nečega za komentarisanje, ne bi se čekalo dva meseca. Svako ko i malo poznaje fudbal, jasno je mogao da sagleda stvari u toku utakmice. Nema tu velike filozofije, eho meča ne može da traje unedogled… Prvi utisci imaju najveću težinu.

Kako ostajete imuni na optužbe srpskih klubova, čini mi se najviše iz Zvezde?

Definišem ih, uglavnom, kao deo domaćeg fudbalskog folklora. Svi mi igramo neke uloge na ovoj zemaljskoj kugli, neko bolje — neko lošije. Opet se vraćam rečima Meše Selimovića i u njima nalazim sopstveni odgovor. Mogao bih i nešto da dodam u domaćem slučaju, ali to, ipak, zadržavam za sebe.

Trudim se da ne pričam svašta, da takođe ne slušam svašta…  Kao i u svakoj životnoj sferi, nije manje bitno da znate odakle kritike potiču, ko je njihov inicijator. Kad to znate, onda vas i one ne dotiču. Najbitnija je uvek polazna tačka — da budete pošteni prema sebi i drugima. Svi smo mi tu, pred sudom javnosti, pa izvolite.

Koliko je teško suditi utakmicu u Surdulici ili u Subotici posle Vemblija, Kijeva ili SP u Rusiji? 

Nije teško, jer je to naš posao. Priprema moje utakmice podrazumeva maksimalnu ozbiljnost, ma gde se igrala, o kojem god rangu je reč. Glava je uvek na terenu, bez obzira na njegovo mesto, da li je smešten u našem ili evropskom gradu. Mnogo je bitna ta interakcija na terenu, odnosi poštovanja i činjenica da smo svi zajedno akteri velikog događaja, pod lupom ljudi sa tribina, predstavnika medija, čitave javnosti… To nas obavezuje da poštujemo sebe i druge, da ispoštujemo ljude koji su došli da gledaju utakmicu — i prema njima treba imati isto veliko poštovanje bez obzira na to koliko ih je prisutno na stadionu.

A s vašeg aspekta šta je najveći problem srpskog fudbala? Zašto ne možemo nikako da ostvarimo neki značajniji uspeh? Gde najviše škripi?

Za uspeh na velikom takmičenju, prva pretpostavka je kontinuitet učešća u završnici. Čini mi se da nam to najviše nedostaje.

Problem možemo da definišemo u uskom krugu: lošija infrastruktura, skroman imidž domaćeg šampionata i marketinška slika, direktno uperena protiv nas.

Sreća da imamo i dalje veliki rezervoar talenata, vrelo odakle crpimo budućnost.

Sa druge strane postoje veliki pomaci naših klubova u takmičenjima pod UEFA okriljem, što svakako može i mora biti zamajac na poboljšanju imidža domaćeg takmičenja. Ovo leto probudilo je nadu da naš klupski fudbal ima snagu za povratak u veliku Evropu…

Znam da ste konstatovali da vam je najteže bilo suditi Zlatanu Ibrahimoviću, ali kakva je situacija s trenerima? Koga biste izdvojili kao fudbalskog džentlmena, a čijoj ekipi više ne biste voleli da delite pravdu?

Ne bih mogao nikog posebno da izdvojim. Treneri imaju svoj profilisan način ponašanja i vođenja ekipe. Jedan segment u toku spremanja utakmice odvojim za proučavanje trenera ili ljudi koji su u tehničkom prostoru. Bitna je stavka koju sam usavršavao svih ovih godina — menadžment sa različitim ličnostima, bez tog segmenta teško možete da odgovorite zahtevima koje vam treneri i igrači stavljaju u toku utakmice. Treneri često pravljenjem pritiska na sudije pokušavaju da promene tok utakmice, ali sa druge strane od prvog izlaska na teren znaju koliko imate samopouzdanja i koliko ste čvrst karakter i spremni za utakmicu. Na terenu, jednostavno, nema prevare. Jeste fudbal nepredvidiv, ali snagu dokazujete upravo u igri sa još 25 ili 27 aktera. Greške postoje i dobro je da je tako, ali niko ne sme da vas pokoleba u naporima da pokažete kvalitete i vrednosti. To je vaša fudbalska lična karta.

Kojim sportistima se posebno divite?

Imamo, nažalost, običaj da se uvek više divimo drugima nego našim ljudima koji su napravili velike stvari u životu. Valjda nam je tako lakše da pravdamo lični neuspeh ili frustracije. Za mene u poslednjoj deceniji nema veće sportske veličine, ili sportske ikone, od Novaka Đokovića. Ličnost priznata i poznata na svim meridijanima, simbol uspeha srpskog sporta. U bilo kojoj zemlji u kojoj sam bio, pri pomenu Srbije, prva asocijacija je Novak. Imamo ih svakako mnogo koji su bili ili su još uvek istinski ambasadori srpskog sporta, ali pre svega i naše zemlje.

Ne bih voleo da ne pomenem i Nemanju Vidića koji je napravio jednu od najvećih fudbalskih karijera, a sa druge strane poseduje osobinu smernosti, što nije baš svojstveno za naše podneblje.

Kakve ste impresije poneli iz Rusije? I po čemu se ovo prvenstvo razlikovalo od onog u Brazilu, gde ste takođe sudili?

Dva različita kraja sveta, sasvim drugačija konotacija najvećeg svetskog fudbalskog događaja. Svetsko prvenstvo, jednostavno, sa sobom, kao genetski kod, nosi folklor domaćeg tla. Koliko je univerzalno, toliko sublimira potencijal, suštinu, osećaje, subjektivne i objektivne faktore zemlje domaćina. A još kad je reč o tako dominantnim silama, poput Rusije i Brazila, onda je SP monumentalan događaj sam po sebi.

Iz Rusije nosim sjajne utiske, profesionalne pogotovo. Moj tim ostao je do kraja takmičenja, u najužoj grupi kandidata za završni meč…

Pre početka Mundijala prognozirao sam da će se u finalu naći Brazil i Belgija. Naravno, pogrešio sam, ali što se mene tiče vi ste sudili „finale“. Šalim se, ali da li vam je žao što niste sudili utakmicu Francuska–Hrvatska? I koliko ima istine da su za to krivi Hrvati koji su ušli u finale? 

Nemojte pogrešno da me shvatite, ali neukusno bi bilo da dublje ulazim u tu temu. Istina je da svakako nismo mogli da sudimo meč u kojem je akter hrvatski tim. Eto, to vam dovoljno govori…

Posle utakmice četvrtfinala — derbija između Brazila i Belgije — otvorila su nam se skoro sva vrata, ali na kraju jedna nisu, na našu žalost. Iskustvo nas, jednostavno, uči — otvoriće nam se druga životna vrata.

Pretpostavljam da ste čuli da se javnost u Srbiji podelila oko toga za koga bi trebalo da se navija u finalu: za Francusku ili Hrvatsku. Kako vama to izgleda?

Nisam u to vreme bio na izvoru informacija u Srbiji, pa ne bih mogao da donesem jasan sud o tome. Iskreno, meni su obe ekipe profesionalno drage, sastavljene od momaka koji vrhunski rade svoj posao. Kao sudija ne bih ni mogao da vam otkrijem za koga sam navijao.

Raduje me, ipak, taj ambijent u javnosti. Dobro je da su ljudi na tako aktivan način diskutovali o Mundijalu. A podele po sebi, iako u biti našeg naroda, uvek mogu da se očekuju u živim razgovorima o fudbalskim pitanjima. Pogotovo kad je jedna od tema — Hrvatska.

Kakav utisak je ostavila reprezentacija Srbije u Rusiji? Da li ste očekivali više ili je njen realan limit bio takmičenje u grupi?

Dobro je da smo se plasirali posle osam godina, na Mundijal. Mogli smo i bolje u grupi sa Brazilom, Švajcarskom i Kostarikom. Niko, ipak, učešće u Rusiji ne bi mogao da definiše kao neuspeh. Ambicije i same javnosti su bile da se plasiramo na Mundijal; kad smo se plasirali, automatski su porasli i apetiti, ali opet napominjem da i samo učešće ne može da se podvede pod reč — neuspeh.

Ne znam da li smem, odnosno da li vi smete to da komentarišete, ali moram da vas pitam kako je vama izgledalo to suđenje Nemca Feliksa Briha u utakmici Srbije sa Švajcarskom? I taj nedosuđeni penal za Srbiju? I da li je morao da odgleda VAR snimak?

Profesionalni kodeks mi ne ostavlja ni minimum prostora da komentarišem suđenje kolega. Aktivan sam sudija, možda ću jednog dana biti i u ulozi komentatora, ali u aktuelnom trenutku takve reči kose se sa mojim poslom…

Šta vi mislite o VAR-u? I koliko taj sistem menja poglede na fudbalsku igru?

VAR je položio sve merodavne ispite i već vidim da je u njemu budućnost fudbala. Ne menja poglede niti suštinu fudbala, ali sam siguran da će sa njim najpopularniji sport otvoriti novu eru. Verujem, bolju, barem za jedan korak. A to je u postojećim okolnostima velika stvar.

Mislim i imam osećaj da je javnost slabo upoznata sa pravom funkcijom VAR sistema, ne samo kod nas, i da iziskuje vreme da bude prihvaćen kao sistem za kvalitetnije odluke na terenu. Suština je da se sistem primenjuje na najbolji način i da ne bude zloupotrebe. Vreme, ipak, radi za VAR.

Negde sam pročitao da ste prijatelj s turskim sudijom Džunejtom Čakirom, koji je uostalom sudio Zvezdi odlučujuću utakmicu protiv Salcburga za ulazak u Ligu šampiona. Koje evropske sudije biste još izdvojili kao elitu? Ili s kojima se najčešće družite?

Nema velike tajne da smo dobri, to jest veliki prijatelji i da je on sudija i čovek koji neobično poštuje našu zemlju. Imam izuzetno korektne odnose sa svim kolegama, posebno sa sudijama sa prostora bivše Juge, kao što je Damir Skomina, i u toku seminara najčešće provodimo vreme zajedno.

Šta se menja odlaskom Pjerluiđija Koline iz UEFA, on je cenio vaše sudijsko umeće i možda je jedan od zaslužnijih za vaš evropski uspeh? 

Pjerluiđi je postavio temelje i napravio veliku stvar ne samo u evropskim nego i svetskim okvirima. Utkao je sebe, ali i napravio veliki iskorak napred.

Čovek od autoriteta i integriteta koji je u prethodnih osam godina izmenio sliku sudija u javnosti u svakom pogledu. To je njegova velika pobeda. Teško je objasniti njegovo poimanje suđenja, to treba slušati i učiti. Vratio je UEFA sudije na svetsku mapu, na mesto koje im je uvek pripadalo, podigao lestvicu kvaliteta u odnosu na druge konfederacije.

Posle Koline — nema nazad. Siguran sam da će evropske sudije nastaviti uzlaznom linijom.

Kolina je objavio autobiografiju „Moja pravila igre“. Kako bi se zvalo vaše biografsko delo?

Ha-ha…  Nisam razmišljao o tome. Smisliću neki dobar naslov kako bude sazrevalo vreme za objavu moje autobiografije. Možda: Put do uspeha i kako trajati…

Znam da volite da čitate i da vas literatura opušta pre i posle suđenja značajnih utakmica. Šta ste čitali u poslednje vreme? U Rusiji, recimo?

U Rusiji sam više gledao filmove, ranije nisam bio neki ljubitelj, sem naravno domaćih filmova. Mislim da nijedan narod nema smisla za humor kao što imamo mi. Zato sa velikim uživanjem volim da gledam naše filmove bez obzira na to iz koje ere potiču. Kada sam kod kuće, posle nekoliko dana, uobičajen je komentar: „Opet gledamo domaće filmove…“

Skoro sam dobio od prijatelja knjigu na poklon i trenutno je čitam. Naslov je: „Misli u dobru i zlu“.

Zaposleni ste u „Zlatiborcu“. Koliko imate vremena da se posvetite poslu? I kako vam tolerišu česta odsustvovanja?

Imam sreću da ljudi iz tako velike kompanije razumeju moj posao. Naša interakcija daleko je prevazišla strogo profesionalne norme. „Zlatiborac“ je postao jedan od vidova moje lične legitimizacije. I obrnuto. Da ne budem lažno skroman, mnogi po spominjanju moje malenkosti, često pomisle i na „Zlatiborac“. Tu se krije odgovor na vaše pitanje kako mi tolerišu česta odsustvovanja.

A porodica? Kako supruga i sinovi gledaju na vašu profesiju? Verujem da su podrška, ali kritikuju li vas ponekad? 

Teško im pada često odsustvovaje od kuće, imam osećaj sve teže i teže… Nije im lako, dešavalo se da u toku jednog meseca više vremena provedem u avionima nego kod kuće. Da ne pominjem skoro dvomesečne boravke u Brazilu, Francuskoj, Rusiji… Posle tolikih odsustvovanja treba nam period adaptacije, jer sam osoba koja je navikla na svoj dnevni program, pogotovo kada sam u inostranstvu.

Kod kuće je druga priča, bitno je da ima razgovora i uvažavanja i brzo ponovo uđemo u zajednički ritam. Propustio sam mnogo zajedničkih trenutaka sa mojom porodicom i to je nešto što mi u poslednje vreme često teško pada. Ponosan sam na njih i, hvala Bogu, imam zdravu porodicu.

Kakav je osećaj kada čujete da ste nekom idol, kao recimo meni?

E, sad ste me ostavili bez reči….

Hvala, iskreno, na tome. Možda je to i vrhunac nečijeg uspeha, kad čujete da se ljudi identifikuju sa vama, da bi voleli da vas slede.

Pokušavam da se ponašam obično i normalno i sve je u životu prolazno, mislim da to svi treba što pre da shvate. Često pominjem jednu rečenicu, tako se ponašam i u skladu sa njom i živim: „Čovek koji je postigao nešto, čitav život pokušava da bude niko ili ništa, a čovek koji nije postigao ništa, čitav život pokušava da bude nešto ili neko.“

I za kraj: ima li u Srbiji pravde?

Mora da bude. Da svi, najpre, krenemo od sebe, da se postaramo za pravičnost, a onda će nam i pravda biti mnogo bliža. Učinimo barem mali korak na tom putu… Valjda nam je lakše da pričamo o nepravdi i da nam je ona ponekad milija, da bismo imali izgovore, nego da se borimo za pravdu. Tako, nekako, uvek biva…

Kada svi pomislimo da pravda ne postoji i da je izgubila bitku, ona uvek ima poslednju kartu u rukama. To je moj stav i čvrsto verujem u njega.