Ispovest novinarke o porodičnom nasilju: Ajde, ubij me, ne mogu više

U dva meseca ove godine zabeležene su prve dve žrtve femicida, prošle godine u porodičnom i partnerskom nasilju ubijeno je 27 žena, a sistem za to vreme koristi floskule, umesto da izgradi mehanizme za zaštitu žrtava.

Odlučila sam da ispričam svoju priču o nasilju u porodici, ali bez detalja petnaestogodišnjeg pakla, jer bih želela da kolege novinari shvate da je važno izbeći krvave detalje, opise batina i povreda, želim da ispričam priču o sistemu, kakav (ne) postoji.

Žrtve nasilja trpe godinama i to postaje sastavni deo života – trpnja postaje rutina.

Probudim se, odem pod tuš i oslušnem nasilnika da bih znala kakav će mi dan biti.

Našminkam se, isfeniram, nabacim osmeh od „milion dolara“ i izađem napolje.

Nema boljih maskera od žrtava porodičnog nasilja, maske su toliko dobre, da kad počnete da priznajete da ste žrtva ljudi vam teško poveruju.

Nasilnici su često bolji glumci od najboljih glumaca, oni su toliko fini prema ostatku sveta, pa vam to dodatno otežava situaciju u kojoj ljude iz okruženja treba da suočite sa pravim licem nasilnika.

Maska se snažno zalepi za lice, gluma postane dobra, a žrtva ne vidi izlaz, uverena je da ga nema, da će završiti na spisku ubijenih – otupi, često misli – ‘Ajde, ubij me, ne mogu više’.

Nakon jedne strašne situacije pozvala sam Sigurnu kuću, predstavila se imenom i prezimenom, opisala šta sam preživela i pitala da li mogu da mi garantuju sigurnost ako prijavim nasilnika policiji, odgovor je bio: „Ko može da vam garantuje da sad kad izađete na ulicu neće pasti saksija vama na glavu.“

To je trenutak u kome sam obeshrabrena toliko da pomoć nisam potražila narednih 10 godina.

Mnogo neprospavanih noći i ožiljaka kasnije, moja drugarica je rešila da prijavi policiji moj slučaj, i to nakon što sam utrčala u njen stan bosa u tankoj spavaćici.

Dala mi je svoju garderobu, stavila u džep papirne maramice, novac i par sitnica. U isto vreme sam osećala neverovatnu zahvalnost i stid što na sebi nemam ništa svoje jer sam izletela iz stana skoro gola i bosa.

Trenutak u kome me je preuzela policija i odvela u policijsku stanicu da podnesem prijavu jeste trenutak u kom sam shvatila da sistem odbrane žrtava porodičnog nasilja ne postoji.

Policajac me je doveo u stanicu i rekao da sačekam u hodniku, baš u tom trenutku im je dostavljač doneo hranu. Čekala sam da završe sa obrokom. U hodniku u kom sam čekala nije bilo stolica, sela sam na stepenište.

Nakon sat vremena prišla mi je policajka koja je ispričala neku priču punu floskula – „Uradili ste veliku stvar, sad ste na sigurnom, važno je da ne odustanete…“

Prošlo je još pola sata… ne umem da objasnim to stanje uma. Ne osećate ništa, sve je prazno. Osećate kao da vam je glava helijumski balon koji lebdi iznad vas.

Pokušala sam da saberem nepostojeće misli i jedino što sam uspela da konstatujem da imam crnu trenerku, crne patike, jednu teget i jednu crnu čarapu. Konstatovala sam kako je to strašno.

Utom je naišao inspektor koji je čačkalicom čačkao zube nakon obroka o rekao: „Pođi za mnom!“

Počelo je davanje iskaza, a odnos inspektora je bio takav kao da sam ja nekoga

pretukla, a ne da sam ja pretučena i otečena od suza.

Zamolila sam za čašu vode, rekao mi je da nema čašu i da će me policajka odvesti do toaleta da pijem sa česme.

U toalet sam sprovedena valjda da ne bih pobegla od same sebe, ne znam…

Govorila sam dva sata, trudila sam se da ne propustim detalj. Shvatila sam da inspektor sa mnom igra igru kao u filmovima – traži da ponavljam isti detalj mnogo puta da bi utvrdio autentičnost iskaza.

Morali smo u Urgentni. Majka dolazi po mene, sedamo u taksi, ona plače, ja ćutim.

Stižem na prijemni šalter, dajem papir iz policije, ali sestru mrzi da čita, pita me šta je to. Odgovaram joj „ja sam žrtva porodičnog nasilja, iz policije me šalju na pregled“.

Čekam u hodniku, majka me drži za ruku, niko više ne plače, samo ćutimo. Prilazi mi policajka, ponavlja istu „recitaciju“ kao ona u policijskoj stanici. Po službenoj dužnosti policija mora da me čuva u Urgentnom.

Na uputu koji sam nosila u svaku ordinaciju jasno piše da sam žrtva nasilja i zašto sam tu, ali niko ne čita. Morala sam 12 puta da izgovorim rečenicu „ja sam žrtva porodičnog nasilja, pretučena sam“.

Ušla sam kod radiologa, samo je on pročitao i pitao koliko sam dugo u Urgentnom, da li sam gladna, ponudio mi je hranu i sok. Jedino on je imao predstavu da sam tu već osam sati i da sam ponovila istu stvar 12 puta.

Policijska zabrana prilaska žrtvi po zakonu traje samo 30 dana, nakon toga samo sud može da odluči o novoj zabrani. Ja sam na suđenje čekala šest meseci. Nisam dobila poziv, a kada sam otišla u Palatu pravde da se raspitam, saznala sam da mi je prvo predistražno ročište za dva dana.

Dolazim sa drugaricom, ulazim u uzak hodnik ispred sudnice, a na klupi sedi nasilnik i njegov advokat. Ulazimo svi u sudnicu, čitaju sve moje podatke, pa i adresu stanovanja. Nasilnik i ja sedimo dva metra jedno od drugog, a obezbeđenja nema. Ročište je odloženo, na zahtev njegovog advokata.

Za mesec dana ponovo ista scena, nasilnik i ja, dva metra razdaljine, nema zaštite. Pokušala sam da tražim zaštitu i opciju da ne sedim sa nasilnikom u istoj prostoriji. Kažu da je to moguće, ali teško izvodljivo.

U Srbiji ne postoji sistem koji tokom suđenja štiti žrtvu od retraumatizacije i ponovnog susretanja sa nasilnikom. Jedan od načina dokazivanja je suočavanje licem u lice žrtve i nasilnika.

Na kraju je u predistrazi moja tužba odbijena zbog nepostojanja dokaza, a veštak koga je angažovao advokat nasilnika napisao je da nalazi i moj opis nasilja nisu mogli da se odigraju tako kako sam opisala jer ja imam jaku fizičku konstituciju.

Pisala sam nekim organizacijama za zaštitu žrtava porodičnog nasilja, ali ni dve godine kasnije nisam dobila odgovor. Borkinje za prava žrtava nasilja viđam samo na televizijama i događajima o nasilju u porodici.

Žrtva godinama propada kroz rupe sistema, prava zaštita ne postoji.

Ako se pitate kako sam ja četiri godine nakon tog pakla, pa – dobro sam.

Izlečena sam od posttraumatskog stresnog poremećaja, kosa koja je opala od stresa je izrasla.

Više se ne plašim.

Želim da motivišem žrtve da bez obzira na nepostojanje sistema koji ih štiti pokušaju da zaštite same sebe, jer izlaz postoji i život bez nasilja je lep.

Na kraju je od svega ostao poneki košmar i glavobolja nakon neprospavane noći. Ali ubeđena sam da je svaka žena jača od slabića koji nema drugi argument sem nasilja.

Žrtve se često vraćaju nasilniku jer nisu finansijski i stambeno nezavisne, a sistem im ne daje podršku da se osamostale. Vraćaju se jer nemaju drugi izbor. Većina žrtava je stigmatizovana.

Tokom prošle godine ubijeno je 27 žena, žrtava partnerskog i porodičnog nasilja. Nepostojeći sistem i dalje koristi floskule umesto da izgradi mehanizme za zaštitu žrtava. Nasilnik može da bude partner, brat, otac, rođak. Porodično nasilje je kategorija koja ne poznaje važnost krvnog srodstva.

P. S. Zaboravila sam da kažem, nasilnik je bio moj otac.

***

TEKST JE OBJAVLJEN U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA BR. 632, od 22. februara 2024. godine