Samo jednog igrača je Žoze Murinjo tri puta kupovao u karijeri i dovodio ga u tri različita kluba. Nemanja Matić je bio vojnik u kojeg je Posebni imao neograničeno poverenje. U Čelsiju, Mančester Junajtedu i Romi, prenosi Mozzart Sport.
Danas je srpski vezista veteran koji iskustvom pomaže talentovanoj ekipi Rena, sa 35 godina i dalje igra na visokom nivou u Francuskoj, a na Ostrvu ga pamte kao jednog od najboljih zadnjih veznih u prethodnih desetak godina.
Matić je najviše uspeha imao u Čelsiju, dok se u Mančester Junajtedu jednostavno uklopio u sivilo posrnulog velikana sa Old Traforda i nije uspevao da promeni situaciju koja je godinama ispod očekivanja.
U intervjuu za Yu planet, Matić je ispričao neke od detalja iz karijere i opisao saradnju sa čuvenim Portugalcem koja je uglavnom bila dobra.
“Kako kad, a-ha-ha… Ako pobedimo. Nekad je sjajno, nekad je zaista teško. Ljutnja ga ne drži dugo. Ako ne pobedimo, sutradan ne pijemo kafu po trening-centru već se krijemo po budžacima. Nismo se poznavali kada je trenirao Čelsi, ali je gledao Benfiku, video me i doveo me. Drugi put mu je u Junajtedu bio potreban zadnji vezni, bio je zadovoljan iskustvom sa mnom i zvao me. Posle toga je usledila Roma. Imamo odličan odnos, iako nekad nije lako raditi sa njim, jer je mnogo zahtevan. Ali zato je valjda i osvojio to sve”, otkriva Nemanja Matić.
Kakav je Murinjov odnos sa igračima iz Srbije?
“Pričali smo o tome i rekao mi je da sa nama ima slobodniji odnos. Ne zna ni on zašto, nije radio sa puno nas… Imao je Dekija Stankovića u Interu, mene i Baneta u Čelsiju, u par navrata su neki naši mlađi igrači prošli kroz njegov klub… Ali voli taj naš mentalitet. Voli generalno igrače iz naših balkanskih krajeva. Verovatno imamo sličan mentalitet Portugalcima. Obećao mi je da će da dođe na Ub da otvori muzej i teren koji nosi njegovo ime”.
Šta bi današnji Nemanja Matić savetovao mladom Nemanji Matiću koji je počeo da trenira fudbal?
“Nemoj da ideš u Zvezdu i Partizan! Mislim da sam gubio vreme tamo, a ništa me nisu naučili. Sve što su nas tamo učili, bilo je pogrešno. Kada sam otišao na ozbiljniji nivo, sve su me učili kontra. Onda sam seo i razmišljao da li je to moguće… Puno roditelja greši sa tim. Skauti Zvezde i Partizana putuju po Srbiji i traže talente što je normalno. Teško je reći ‘ne’ kada pozovu Zvezda i Partizan. Ali mislim da deca prerano odlaze i da treba da ostaju u manjim sredinama jer tu ima dobrih trenera koji mogu da ih razvijaju. Nešto će dobiti kada odu u večite, ali će puno i da izgube”.
Partizan i Zvezda su te oterali?
“Možda malo gruba reč, ali jesu. Možda sam fizikom zaostajao za mojom generacijom. Crvena zvezda je procenila da nisam za njih i oterali su me. Već sam bio prešao iz sela u grad i morao sam da nađem neki drugi klub. Pozvao me Partizan da pređem kod njih, bio sam tamo godinu i po dana, a onda su me i oni oterali. Vratio sam se na Ub…”
Od Uba preko Lazarevca do odlaska u slovačke Košice na mala vrata.
“Uvek sam voleo da odem negde gde se radi profesionalno. U tom trenutku su Košice bile sjajno organizovan klub. Imali su dobre uslove, velike ambicije, vrhunskog trenera i nemački mentalitet. To mi je bilo potrebno da dodam na moj talenat. Imali smo najmlađu ekipu i osvojili Kup Slovačke”.
Iz Košica ga je na iznenađenje mnogih uzeo Čelsi.
“Došao sam sa povredom metatarzalne kosti i četiri meseca proveo povređen na terapijama. Te sezone sa Ančelotijem smo osvojili duplu krunu i odigrao sam samo nekoliko utakmica. Konkurencija za mesto u timu su mi bili Balak, Lampard, Esijen… U to vreme igrači plaćeni po 20.000.000 ili 30.000.000 evra što je kao danas 80.000.000. Gledam oko sebe i kad ih vidim, znam da je normalno da trener neće mene da uvede pre njih. To je prirodno”.
U paketu sa Slobodanom Rajkovićem je otišao na pozajmicu u Vitese.
“Nisam se zadovoljio time da sedim na klupi i da samo budem član Čelsija. I otišao sam u Vitese. Rajković nije mogao da nastupa za Čelsi jer je imao samo srpski pasoš. A u Engleskoj ste tada morali da imate 75 odsto utakmica za reprezentaciju ako imate pasoš van EU. Ja sam imao sreću da ostanem u Čelsiju tih godinu dana jer sam imao slovački pasoš”.
Dobio je minutažu i kontinuitet igara i doneo hrabru odluku.
“U Viteseu sam proveo sezonu i igrao sve utakmice. Tada sam rekao agentu da neću više da budem deo Čelsija, da ću teško dobiti priliku i da mi nađe neki odgovarajući klub. Ali ne na pozajmicu, već da budem član tog kluba. Verovao sam da ću se vratiti u Premijer ligu ako budem pravi. Došla je ponuda Benfike i smatrao sam da je to idealna sredina za moj razvoj. Uz Aksela Vitsela sam bio jedini stranac iz ostatka Evrope. Sve ostalo su bili Južnoamerikanci i nešto Portugalaca. Dve godine kasnije su došli ostali Srbi i rekao sam treneru u šali: ‘Ili osvajamo titulu ili ispadamo. Kod nas nema sredine’”.
Usledio je veliki povratak u Čelsi na Murinjovo insistiranje. I onda opet odlazak kod Murinja. Ovoga puta na Old Traford.
“Za tri i po godine u Čelsiju smo osvojili dve titule i osetio sam da mi treba promena. Došla je Žozeova ponuda i smatrao sam da tu priliku ne smem da propustim jer sam želeo još jedan tako veliki klub u biografiji. Nisam se konsultovao sa Vidićem oko izbora kluba jer nismo bili u kontaktu. Stupili smo u kontakt tek kada sam potpisao. Znate da Nemanja retko daje intervjue? Tada je za jedan magazin dao izjavu, pohvalio klub i mene i rekao da sam idealan za Junajted. Od jedne žene u klubu sam dobio njegov broj i tada smo stupili u kontakt jer sam želeo da mu se zahvalim. Debitovao sam protiv Reala u Skoplju i baš mi je bilo drago jer je familija moje majke poreklom iz Makedonije”.
Ipak, u Mančesteru sa Murinjom nije ponovio uspehe iz Čelsija. Svlačionica nije bila onakva na kakve je Matić navikao do tada.
“U Čelsiju nismo imali tih problema, igrači su bili koncentrisani, profesionalci, retko kada smo imali ispade da neko zakasni… Vidite, dešava se u svakom poslu. Svako ima pravo da se uspava jednom godišnje. Ali u Mančesteru se dešavalo svaki dan. I to uglavnom isti igrači. Pogba, Sančo, da ne nabrajam… Inače, sa Pogbom sam imao odličan odnos. Lepo smo se družili, slagali, sjajan momak i igrač. Žao mi je što sada ima probleme. Ali tada smo se iznervirali i rekli im: ‘Ajde, ljudi, nemojte više ovako’. I šta, kako, ja dođem na ideju da ih ja kažnjavam. Napravio sam kazne i pravilnik. Sve se upisivalo. U jednoj sezoni sam skupio 75.000 funti. Hteli smo da napravimo neku žurku u Londonu, ali je bila korona pa nismo mogli. I onda smo dali zaposlenima u klubu da podele taj novac između sebe”.
Za period u Mančesteru se vezuje i jedan detalj koji je smetao ostrvskoj javnosti. Nije želeo da na dresu poput ostalih fudbalera na Dan sećanja nosi cvet maka koji simbolizuje poginule engleske vojnike.
“Moram da pojasnim. Taj cvet maka sam nosio u Čelsiju sa ponosom jer je simbolizovao vojnike poginule samo u Prvom svetskom ratu u kojem smo mi učestvovali i najviše nagrabusili. Naš narod je tu najviše izginuo. Onda su oni to promenili da simboliše sve vojnike u svim ratovima. I rekao sam im da ne mogu da nosim nešto za vojnike koji su mene bombardovali. Kao da ti pobijem familiju i kažem ti da staviš moju sliku pored kreveta. Ružno zvuči, ali je tako. Objasnio sam i im rekli su da nema problema. U klubu su lako prihvatili moju odluku, ali je u javnosti bilo nekih emisija gde su me vređali”.
Za sve te godine, Matić je u reprezentaciji Srbije igrao na tek jednom velikom takmičenju. Mundijalu u Rusiji.
“Žao mi je što sam igrao i igram fudbal u pogrešno vreme kada je naš fudbal u totalnom haosu. Pokušavao da sam sve od sebe da pomognem. Igrao sam dobro koliko sam mogao u datoj situaciji. Žao mi je što nisam rođen u neko drugo vreme kada je naš fudbal bio bolji, organizovaniji i pošteniji. Ali sam izuzetno ponosan što sam predstavljao Srbiju”.
Prisetio se i kako je zakucao na vrata reprezentacije.
“Prvi me je pozvao pokojni Radomir Antić, za mene naše najveće trenersko ime. Bio sam na Ubu kod vulkanizera, čekao da mi zameni gume i zazvonio mi je telefon… ‘Dobar dan, Radomir Antić ovde’. Ja ne znam gde ću… Prvo sam mislio da se neko šali sa mnom. Rekao mi je da me je gledao na utakmicu, dve u mladoj reprezentaciji, da mu se sviđam, da bi hteo da me vidi na terenu i da ću u narednom periodu dobiti poziv”.
Kako je izgledao tvoj oproštaj od reprezentacije?
“Nisam ga ni imao. I nije mi žao. Da je to bilo sve kako treba, možda bih još i igrao i bio deo reprezentacije. Ali mislim da sam uradio pravu stvar za karijeru. Nervirao sam se oko nefudbalskih stvari. Igrali smo sa Škotskom za prolaz na EP. To su nijanse. Nije to bitno na kraju krajeva. Bitno je sve ostalo okolo. Nije mi žao što sam napustio reprezentaciju jer nisam ništa izgubio. Dao sam sve od sebe”.
Igrao si sa mnogo velikih imena. Ko ti je ostavio najveći utisak kao profesionalac i kao čovek?
“Od svakog se nauči ponešto. Mentalitet ratnika sam najviše video kod igrača kao što su Vidić, Stanković, Ivanović… Daću vam Banetov primer. Kažu ljudi da za osam-devet godina u Čelsiju nije bio nikad povređen. Bio je! Ali je išao preko toga… Za njega nije postojala mala povreda pa da ide na pauzu sedam dana. Govorio je ‘idem dok ne spadne lanac’. Toga nema u današnjem fudbalu. Gledam ih kako leže po dve nedelje u krevetima za sitnije povrede. To za Vidića, Baneta i Dekija nije postojalo. Ima tog mentaliteta i danas, ali malo. Ostalo je još par takvih tipova, ali i oni izumiru polako. Moja generacija i ovi malo stariji poput Modrića. Stari kov poput Vidića, Stankovića… To su ratnici”.
Šta bi savetovao mlađima?
“Kad sam došao u Čelsi napravili su poseban program da malo nabacim mišićnu masu. Bane je bio najjači igrač Premijer lige, a nikad u teretanu išao nije. Jednom je ušao u nju da nađe mene i odmah izašao. A niko mu ništa nije mogao fizički. Ne verujem ni da su Deki ili Vidić radili teretanu. Više je stvar mentaliteta. Da na vreme i svom snagom uđeš u duel, da se ne štediš… Na tom polju bi mlađe generacije mogle da napreduju. Duel nije samo snaga, već više znanje. Kao današnji boks. To je danas više taktika nego snaga. Nije ko je jači, nego ko je pametniji. Naravno, treba ti sv,e ali pobeđuješ ako si pametniji. Tako sam i ja retko radio teretanu”.
Tagovi
