Na hotelskoj terasi u Dubrovniku, uvaljeni u pletene stolice sede Leka Ranković i Ljuba Tadić. Ne raspravljaju se, što znači da ne govore o Zvezdi i Partizanu, inače bi se svadili, kao deca. Pijuckaju piće kada do njih dolazi informacija o tome da će Leka biti smenjen.

Nekoliko trenutaka tišine, a onda Ranković ćutanje prekida zbunjenim pogledom.

I pitanjem: „Šta ovo bi, Ljubo?“

Ovo je samo jedna od teorija – netačnih – o tome kako je Ranković saznao da će biti smenjen. I samo jedan od rukavaca mita koji je oko njega kreiran. U centru tog mita je način na koji je smenjen, iako je čitava njegova karijera, sve ono što je bio i sve što je ostao i nakon smrti, više od jednog proglasa da je „politički mrtav“.

Malo je istorijskih ličnosti 20. veka na ovim prostorima u čijoj se zaostavštini krije toliko mističnog kao u slučaju Aleksandra Leke Rankovića. Čovek koji je od kuće u Draževcu do stana u Užičkoj 25 prešao put kojim je ispisao ličnu, ali i istoriju jedne partije i države, nezaobilazan je faktor u priči o formiranju ali i dezintegraciji Jugoslavije. Za jedne zaverenik, centralističkih ideja, nacionalista, velikosrbin, za druge žrtva zavere.

Upravo zbog zavese koja oduvek stoji oko imena Leke Rankovića, tokom životnog intervjua koji smo uradili sa generalom Svetkom Kovačem, on je dobio posebnu pažnju. General Kovač je proveo značajno vreme istražujući arhive o Rankoviću i zbog toga je nakon što je o tome i pisao, za Nedeljnik govorio o tome šta je istina o odnosu Leke i Tita i o kraju tog odnosa.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA 2. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS