Ukrajinske snage kontrolišu još samo mali deo Luganske oblasti na istoku zemlje. U gradu Lisičansku ostala je samo petina civila, mahom starijih. Oni sada žive pod bombama. Reporter DW se probio do njih.
Do Lisičanska se mora voziti najbrže moguće. Došljaka niko neće kazniti za prebrzu vožnju. Ko je spor, rizikuje da ga pogodi ruski projektil.
Drum od Bahmuta do Lisičanska je zbog humanitarnog značaja ovde prozvan „Putem života“. Njega ruska vojska želi da kontroliše po svaku cenu. Tako bi Lisičansk i Severodonjeck, dva maltene srasla grada u Luganskoj oblasti, bila odsečena od ostatka Ukrajine.
Čekajući vodu
Ulice Lisičanska, industrijskog grada koji je pre ruske invazije brojao sto hiljada duša, sada su sablasno prazne. Na svakom koraku su fasade sa rupama od granatiranja.
Ovde ne rade sirene za upozorenje, odavno nema struje. Ljudi znaju – ako čuju detonaciju, ili potmuli zvižduk rakete, treba da legnu na pod ili smesta potraže zaklon.
„Zastrašujuće je, ta grmljavina nad našim glavama“, kaže Vira Pavlivna. „Ovo više nije život, sedimo u podrumima, samo danju ponekad izađemo.“
Ta starica satima čeka da stigne cisterna sa pijaćom vodom kod humanitarnog centra u Lisičansku. To je jedino mesto u gradu gde ima više ljudi, mahom starijih. Neki čekaju vodu, drugi autobuse da pobegnu iz grada.
Vera Pavlivna ne želi da priča o politici, kao ni većina ovde. Grad bi uskoro mogao da padne u ruske ruke, a onda reči postaju skupe. „Još će da me ubiju da ne bih torokala“, kaže starica u šali.
A onda počinje da plače: „Ko bi se tada brinuo o mački? Ta mačka pripada mojoj deci…“
Ne žele da odu
Deca su pobegla dalje na zapad, u grad Dnjepar (bivši Dnjepropetrovsk). Ali, majku nisu mogli da ubede da krene sa njima. „Od čega tamo da živim, nije valjda od moje penzije? Kad bih iznajmila stan tamo, šta bi mi ostalo?“, pita se ona.
U njenom Lisičansku jedva da ima još dvadeset hiljada ljudi. U Severodonjecku, koji je na još jačem udaru ruske artiljerije, ostalo ih je još manje.
Ostali su mahom stari, ali u jednom od bunkera čuje se i dečija graja. Dečak od jedva pet godina nudi posetiocima slatkiše iz humanitarnog paketa. Nakon tri meseca u podrumu, svaka poseta je prava senzacija.
„Crtamo i radimo domaće zadatke“, kaže jedna devojčica. Oči su joj crvene od predugog boravka bez dnevnog svetla.
Civili u ova dva grada – jedina u Luganskoj oblasti koje još drži ukrajinska vojska – preživljavaju samo od humanitarne pomoći. Ako ponegde i bude namirnica da se kupe, traži se keš. Ali, njega skoro da nema jer ne rade ni banke ni bankomati.
I šoferi se boje da voze namirnice dovde, jer Rusi granatiraju drum. Kažu, ima i sabotaža.
Opasna evakuacija
„Tri meseca smo pokušavali da ubedimo ljude da odu odavde, jer Rusi će skroz uništiti gradove“, kaže Serhij Hajdaj, vojni guverner oblasti. Odlazak je i dalje moguć: „Čak i ako samo deset ljudi hoće evakuaciju, pokušaćemo da ih izvučemo jer oni su naši građani, oni su Ukrajinci.“
Trenutno na svakih par dana uspeva evakuacija po nekoliko desetina ljudi. Neki, koji žele da odu, skupili su se kod humanitarnog centra u Lisičansku.
Jedna grupa ljudi ovde je došla iz nedalekog sela, gde su borbe još žešće. „U Lisičansku je još relativno mirno“, kaže jedan čovek. Na pucnjavu i eksplozije se više i ne osvrću.
Kad dođe autobus, čeka ih opasna vožnja ka zapadu. One koji neće da odu, čekaju dalje granatiranje i verovatno ruska okupacija.
Neke ipak ne napušta optimizam. Jedna žena, koja je nakratko izašla iz podruma na svež vazduh, ima poruku za ukrajinske vojnike. „Recite našim momcima da ih sve oteraju dođavola, da nas zaštite.“
„Ovo je moj Donbas, ovde sam rođena“, kaže ona. „Na kraju će sve biti dobro.“
Tagovi
