Često se čuje kako jedan grad ne čine zgrade nego ljudi, ali bez pravih kafana, restorana, kafea nema ni srećnih gradova. Sedneš u najbolju kafanu i ceo grad prođe pored tebe. Kafana je oduvek bila raskrsnica života, najvitalnija institucija, oaza slobode i jednakosti, a njena društvena funkcija je najzaslužnija što je baš zovemo institucijom. Pesnik Sima Pandurović je tvrdio da je kafana i socijalna institucija prvog reda: gladnog nahrani, žednog napoji, beskućniku pruži krov, a usamljenom društvo. Demokratija je osnov kafanske kulture – spaja nespojivo. Makar je tako nekada bilo.
Turci su još 1522. u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. Prema knjizi „Stare kafane Beograda“ Vidoja Golubovića, tek posle Beograda, prvu kafanu 1592. godine dobija Sarajevo, u Londonu se otvara 1652, dve godine kasnije u Marselju, a Beč je već okasnio – 1683. godine.
Gde su danas London i Beč u odnosu na Beograd kada su u pitanju kafane, restorani, bistroi ili sve ono što se nekada zvalo han, karavan, saraj, mehana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar? Izgleda da smo u međuvremenu mi malo okasnili.
Ekspanzija evropskih kafana bila je tokom 17. i 18. veka. Sa razvojem ovih javnih ustanova i njihovim istovremenim preklapanjem sa starim formama javnih prostora – tavernama, u zapadnoj Evropi javljaju se prvobitni oblici javne građanske sfere, onako kako je to primetio Habermas. Kafane su mesto društvene kritike i utoliko su neretko predstavljale opasnost za vladajuću klasu. Kafei su bili centri u kojima je kružila literatura, koja je na različite načine dovodila u pitanje temelje postojećeg poretka, od naučnih izdanja sve do pornografskog materijala.
U KAFANAMA SU U TOKU REVOLUCIJE 1789-1794. FORMIRANE PRVE POLITIČKE ORGANIZACIJE, NA PRIMER JAKOBINCI, A U NJIMA SU POKRENUTI I PRVI RADIKALNI LISTOVI TOG VREMENA. ZATO SU KAFANE BILE PRVE NA LISTI USTANOVA KOJE SU REAKCIONARNI REŽIMI NASTOJALI DA SUZBIJU
U kafanama su u toku revolucije 1789-1794. formirane prve političke organizacije, na primer jakobinci, a u njima su pokrenuti i prvi radikalni listovi tog vremena. Zato su kafane bile prve na listi ustanova koje su reakcionarni režimi nastojali da suzbiju.
Međutim, tokom druge polovine 19. veka, broj kafana u svim evropskim gradovima ipak je bio u stalnom porastu i kafana kao ustanova postaje sastavni deo javnog života. Alkohol je još tada imao izuzetno važnu socijalnu dimenziju: samim činom ispijanja alkoholnog pića, ponekad pomešanog sa krvlju, potvrđivano je polaganje zakletvi, zaključivanje poslovnih dogovora ili rešavanje pravnih sporova.
U kafani je rođen stranački život u Srbiji, mnoge političke, kasnije će se ispostaviti i istorijske odluke donete su za kafanskim stolom. Sentandrejska skupština, na kojoj su svrgnuti Karađorđevići i na vlast vraćeni Obrenovići 1858. godine, održana je u „Srpskoj kruni“. A 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 23 sata, a posle tog vremena niko ulicom ne sme da hoda bez fenjera.
Baš kao i danas, 160 godina kasnije, kafane rade do 23 časa, samo sada umesto fenjera – maske.
U kafani se oduvek dešavao život u svoj svojoj punoći: prikazivane su predstave, održavani koncerti, sastajali su se sportski i partijski moćnici, posle Prvog svetskog rata u „Kasini“ su se održavale i sednice Narodne skupštine. Danas se odluke ne donose u skupštinskom restoranu, tamo se samo uglavnom jede i pije za džabe, skupštinski restoran dođe kao kantina za uglavnom bogate i delimično ugojene narodne tribune.
Kafana ima posebnu magiju – prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani „Proleće“, u današnjoj Masarikovoj ulici, a na tom mestu se danas nalazi zgrada „Elektrodistribucije“. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je u „Tri lista duvana“, a prvi beogradski sajam knjiga održan je 1893. u „Kolarcu“, koji je bio jedna od najreprezentativnijih kafana. Nalazio se u Makedonskoj ulici, sa fasadom u klasicističkom stilu, velikom salom gde su se održavali balovi, a tu su se igrale i predstave pozorišta Brane Cvetkovića „Orfeum“. Tu je bio i jedan od prvih bioskopa u Beogradu. Inače u kafani „Zlatni krst“ prikazana je 25. maja 1896. prva javna bioskopska projekcija u Beogradu. U kafani je zasvirao i prvi strani violinista – 1894. godine. U „Kolarcu“, koji je bio smešten u sklopu zgrada koje su pripadale Iliji Milosavljeviću, poreklom iz Kolara, sastajali su se političari, oficiri i državni činovnici. Srušen je za vreme nemačkog bombardovanja 1941. godine.
Kafanska istorija buja na sve strane – na prelazu prošlih vekova u današnjoj Makedonskoj ulici, od 40 kuća – 17 su bile gostionice. Miloš Obrenović je na vlast vraćen po drugi put u kafani „Velika ili Kneževa pivara“. U gostionici „Imperijal“ 1891. održan je zbor beogradskih novinara gde je odlučeno da se obnovi Srpsko novinarsko društvo koje je preimenovano u Srpsko novinarsko udruženje.
U kafanama su se uređivale novine, pesnici i boemi su spavali i poetisali, dolazili su advokati i svedoci, oduvek su to bila mesta sportskih mešetarenja, tu se pucalo i plakalo, a vodila se visoka i ona malo niža politika. U prvo vreme u kafanama se služila samo kafa. Putopisac pod imenom Keper 1740. opisuje kafanu „Crni orao“ na Dorćolu kao najbolju u gradu. Nalazila se na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, na spratu gde se stizalo trošnim drvenim stepenicama, nije imala stolove i stolice, već minderluk (meko sedište duž zida, prekriveno ćilimom) na kome je moglo da se leži, a visina kafane je bila takva da čovek nije mogao da se uspravi. Zidovi su bili išarani u jarkim bojama.
Kada je doneta odluka o ubijanju kafane „Dardaneli“, izbili su ozbiljni protesti. Protestvovalo se zbog jedne kafane, pa vi vidite gde smo
Kafana „Dardaneli“, koja je srušena 1901. godine a nalazila se na mestu današnjeg Narodnog muzeja, koji sva sreća još uvek nije srušen, bila je stecište boema. Kada je doneta odluka o ubijanju kafane „Dardaneli“, izbili su ozbiljni protesti. Protestvovalo se zbog jedne kafane, pa vi vidite gde smo.
Nekada se tačno znalo i šta je kafana a šta mehana, jer se u mehanama moglo dobiti pored pića i prenoćište, a u kafanama ne. U mehanama su se sastajali trgovci, preteče današnjih biznismena, radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanama se dvadesetih godina 19. veka uživalo u piću, gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali, što ne reći, i bludu. Propisom koji je 1859. doneo knez Miloš Obrenović bilo je naređeno da i kafane i mehane moraju biti izgrađene od čvrstog materijala i da je obavezan ulaz sa čela, a nikako iz dvorišta.
Poseban šmek kafanama dalo je društvo za zabavu i uveseljavanje SUZ koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, Mika Alas. Sastajalište im je bilo u kafani kraj Bajlonijeve pijace. Atmosferu su pravili orkestri, takozvane „muzičke bande“, muzičari koji su svirali doboš, zurle, bubnjeve, gočeve, frulu, tamburice, gajde, gusle, ćemane… Prve kafanske zvezde bile su Sofka i Vukica Vuka, čija je popularnost između dva svetska rata bila veća od fudbalera Moše Marjanovića, a stajale su uz rame sa glumicom koja i danas živi u ukrštenicama, Itom Rinom. Sofka, muzička zvezda Skadarlije i kafane „Kod dva jelena“, sa svojim mužem, violinistom Pajom Ciganinom, snimila je više od 40 ploča, neke u Parizu i Berlinu, a uz njene pesme „Zulfi mori Zulfe“ i „Lepa Fata“ mirili su se najljući stranački protivnici.
Tačno se znalo kakvi gosti gde dolaze, koje piće se služi i kakve su teme na meniju. U „Srbiji“ su se okupljali frankofili, fudbaleri i navijači SK Jugoslavija, pozorišni glumci i operski pevači, čekajući da se u kasne sate pojavi Branislav Nušić.
Nekada je bilo jasno gde sede radikali a gde neprednjaci, gde se skupljaju liberali a gde socijalisti, i znalo se da treba poslati špijune maskirane u obične goste u suparnički tabor. Svoje kafane imali su i industrijalci, pa je u Skadarskoj ulici postojala kafana „Bajloni“, dok je kafana „Smutekovac“, nazvana po svom vlasniku Čehu, pripadala Vajfertu, a legenda kaže da je prilikom kratke posete Beogradu tu boravio i Nikola Tesla. Između dva svetska rata demokrate su boravile u „Barajevu“ (na uglu ulica Beogradske i Krunske), kafani u kojoj se služila hrana u tanjirima od češkog porcelana i jednoj od retkih koje su imale drveni pod. Članovi „Slovenske ljudske stranke“ išli su u „Ljubljanu“, a ministri Cvetkovićeve vlade najradije su bivali u „Maderi“.
U kafanama se najbolje mešaju noć i dan, neretko pića, bogati i siromašni, to su prostori gde život zvoni za sve pare. A adrenalin je najveći kada su spoljne okolnosti najrizičnije. Početkom 1945. u Beogradu se ludovalo i lumpovalo do zore u baru „Kleopatra“, na tadašnjem Pozorišnom, današnjem Trgu slobode, tamo gde je doskoro bila zgrada „Jugoeksporta“. „Klepiš“, kao su mu tepali, bio je jedino svetlo, bolje reći crveni lampion u porušenoj prestonici, opozit sveopštem strahu, policijskom času, teroru Ozne, gladi… Već od 10 sati uveče „Klepiška“ je bila puna, šank od crnog drveta nudio je najraznovrsnije viskije, likere, konjake, koktele, stolnjaci bež boje spuštali su se do poda, a barmen je imao belu bluzu sa zlatnim pletenicama, kelneri su bili u crnim smokinzima s leptir-mašnama. Tu su dolazili američki, britanski, sovjetski oficiri, pripadnici vojnih misija, špijuni, dame najraznovrsnijih karaktera, a nekoliko puta su viđene i uniformisane partizanke, svedočio je jedan od posetilaca, geolog Zoran Obradinović, u to vreme sedamnaestogodišnji spiker i recitator Radio Beograda.
Ovdašnji turistički vodiči strancima preporučuju mesta na osnovu veličine pljeskavice, dužine „Karađorđeve“ šnicle ili mini-sukanja koje se talasaju na nekom splavu. A ne bi bilo loše da sve to smočimo i sa malo istorije
A tu je redovno u istoj barskoj stolici sedeo Titov sin, Žarko Broz, pušio je i ispijao votku u uniformi sovjetskog majora. Jedno veče pred samo zatvaranje nastala je uzbuna, ludački se širila glasina: „Ubiše Žarka Broza.“ Muzika je treštala, ulaz su blokirali policajci u civilu, a Žarko je sedeo na stepeniku, držeći se za stomak, sve oko njega bilo je natopljeno krvlju. Imao je sreće, verovatno isto onoliko kao i oni koji su ga napali – preživeli su burnu noć.
U ovdašnje zvanične turističke ture uvršten je samo „Znak pitanja“, koji je prvo bio rezidencija makedonskog diplomate i trgovca Nauma Ička, da bi je kasnije knez Miloš poklonio svom ličnom lekaru Ećimu Tomi, zbog zasluga tokom Drugog srpskog ustanka, a ovaj je iskoristio lokaciju i pretvorio je u kafanu čiji je prvi naziv „Ećim Tomina kafana“, da bi kasnije dobila naziv „Kod pastira“. Posle su se crkvene vlasti usprotivile da se zove „Kod Saborne crkve“, pa je 1892. tadašnji vlasnik kao privremeno rešenje stavio „?“. Eto kako privremena rešenja nekada mogu postati trajna. Ovo je jedina kafana iz tog vremena koja i danas živi punim plućima. A jedno vreme, iz uviđavnosti prema crkvi nije bilo dozvoljeno pušenje. Zabeleženo je da je tu 1830, skoro godinu dana svraćao Vuk Karadžić, u njoj je 1834. postavljen prvi bilijar, a u isto vreme je služila kao prvo čitalište „Srpskih novina“.
Ovdašnji turistički vodiči strancima preporučuju mesta na osnovu veličine pljeskavice, dužine „Karađorđeve“ šnicle ili mini-sukanja koje se talasaju na nekom splavu. A ne bi bilo loše da sve to smočimo i sa malo istorije.
Kafana u selu Brajići, ispod Ravne gore, gde su se 26. oktobra 1941. godine sreli Draža Mihailović i Josip Broz Tito, trebalo bi da bude spomenik, strateška turistička tačka od Čačka ka Valjevu. Sagrađena je 1913, držao ju je Obrad Bajić i zvala se „Suvobor“, a ostaće zabeleženo da je Tito sa pratnjom prenoćio u kući preko puta, da je ujutru sačekao Dražu i da su ušli u kafanu. Okolo je bilo napeto, a još napetije kada su izašli. Posle rata bila je tabla gde je jasno pisalo da su se tu sreli Tito i Draža, da je ta kuća od istorijskog značaja i da se tu ama baš ništa ne sme menjati.
Tako je bilo neko vreme, a onda je ta kafana postajala sve urušenija, služila je kao magacin, plafoni su počeli da prokišnjavaju, isključivali su struju zbog neplaćenih računa, nameštaj gde su sedeli dva gorostasa NOB-a je nestao, doduše ostao je sto za kojim su razgovarali i na njemu lampa na gas. Direktor Muzeja rudničko-takovskog kraja odneo je stolice na restauraciju i čvrsto je obećao da će da ih vrati, i te stolice su kasnije pronađene kod lokalnog stolara u selu Lunjevica, koji je bio ubeđen da su vlasništvo direktora muzeja, pa ih je stavio na tavan. Mislio je kako ima vremena da ih popravi. I tako dođoše moljci i pojedoše istoriju. Šta je sa stolicama, ne znamo.
U kafani gde su nekada sedeli Gavrilo Princip i junoše „Mlade Bosne“, i do detalja razrađivali atentat na Franca Ferdinanda 1914, spremali događaj koji će izmeniti istoriju sveta, tu na uglu beogradskih ulica Kraljice Natalije i Kameničke, do pre koju godinu su visili ofingeri, brusthalteri, jeftin donji veš „made in Čajna“, sve pod firmom „Luo Vang Fa“, gazdarice koja se predstavlja kao Lu i koja nije imala pojma da je nekada tu bila „Zlatna moruna“ i da je jednog dana stiglo pismo na ime Nedeljka Čabrinovića sa isečkom iz zagrebačkih novina „Srbobran“ o dolasku Franca Ferdinanda na vojne manevre u Sarajevo.
Prodavali su se tu neko vreme i plastični pištolji, ali nema replika revolvera Gavrila Principa, kao ni bilijarskog stola za kojim je provodio vreme. U međuvremenu je ovo kultno mesto, neformalni regrutni centar Mlade Bosne, gde se pored čorbe krčkao i Prvi svetski rat, nazivano i kafana „Triglav“. Bila je tu jedno vreme i kladionica i slot klub „Meridijan“. Svega je bilo, osim pameti.
Bilo koji iole ozbiljniji grad bi ovu destinaciju pretvorio u stratešku tačku svake turističke ture.
Na turističkoj mapi velikim slovima bi morao da bude ubeležen i današnji Studentski kulturni centar, gde se na samom početku prošlog veka u kafanskoj i balskoj sali u Oficirskom domu okupljala zaverenička ekipa predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, koja je napuštajući kafanu u noći 28. maja 1903. otišla na dvor da presudi kralju Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi Mašin.
Posebno mesto u kulturno-istorijsko-gastronomskoj svesti Beograda, prvenstveno zahvaljujući pričama koje se prenose sa kolena na koleno ima „Klub književnika“, u zgradi koju je krajem 19. veka podigao Milan Piroćanac, nekadašnji predsednik Vlade.
Urbani mit je već kako se Olivera Katarina posle samo jedne večeri u „Klubu“ venčala sa Vukom Vučom
Kraljevine Srbije. Ovo zdanje u Francuskoj 7, koje je počelo sa radom odmah posle Drugog svetskog rata, pod zaštitom je države. Odavno je ušlo u legendu, a trebalo bi i u lektiru jer tu su uz Budin rozbif i Ivinu dalmatinsku pržalicu uživali Simon de Bovoar, Alberto Moravija, Žan Pol Sartr, Sofija Loren, Ričard Barton, dolazili su i tadašnji moćnici Peko Dapčević, Koča Popović, Draža Marković, Stambolići, a i velikani književnosti Andrić, Krleža, Kiš, Pekić, Bulatović, Pavić, Kapor, Ćosić, Bećković, bardovi glumišta i novinarstva, strane diplomate, lepotice i špijuni.
Urbani mit je već kako se Olivera Katarina posle samo jedne večeri u „Klubu“ venčala sa Vukom Vučom. To je bio i prvi restoran koji je princ Aleksandar Karađorđević posetio po povratku u Srbiju. Prepričava se polemika, mada živih svedoka nema, između gazda Ive i Miroslava Krleže kada je veliki pisac poslednji put došao u „Klub“ da sa njim uz teleću glavu popije bocu „graševine“. Dok je Iva donosio porciju, Krleža je dobacio: „Evo, tele nosi teleću glavu.“ – „Volu da je pojede“, uzvratio je Iva. Za vreme jednog Festa u „Klubu“ su sedeli Sofija Loren i Marčelo Mastrojani, a onda je došao pesnik i boem Jaša Grobarov, i samo im je legao u krilo. Jedan od amblema ovog mesta Bogdan Tirnanić Tirke pisao je da je Berta Lankastera žena razvalila sifonom po glavi. Čuveni kompozitor i kulinar Voki Kostić je gazdu „Kluba književnika“ Ivu Kusalića predložio za Oktobarsku nagradu, a kad su ga u Gradskoj skupštini pitali za koju oblast, rekao je: „Pa za književnost.“
A da su pisanje i kafana intravenozno povezani možda govori i to što se u centru Herceg Novog u kući Ive Andrića nalazi tamošnji Klub književnika. Kada smo već u bratskoj Crnoj Gori, nije zgoreg pomenuti da je možda najveći kafansko-hotelski genocid u novijoj istoriji izvršen kada je jedne avgustovske noći, bučno i bez najave, srušen hotel „Crna Gora“, simbol i Titograda i Podgorice. Čuli su se samo tupi, bolni udari bagera koji razbijaju klesani korčulanski kamen, i monumentalnu tvorevinu iz 1953. pretvaraju u „Hilton“.
Izgleda da na Balkanu ništa nije sveto, a opet sve je hronično povezano sa nedostatkom osećaja za tradiciju i odsustvom nerva za turizam. Živeli!
Tagovi
