Pretpostavka na kojoj implicitno počiva značaj koji međunarodne i domaće vlasti pridaju dijalogu Beograda i Prištine mogla bi se ovako opisati: kosovski problem biće rešen kada zvaničnici Srbije i Kosova postignu (i, napokon, primene) sveobuhvatan politički sporazum. Ipak, iako nesumnjivo važan, politički sporazum može doneti rešenje samo za neke aktuelne političke probleme – gde je međusobno i međunarodno priznata granica, čiji je suverenitet nad svakim metrom kosovske zemlje, čija se zastava vijori ispred UN i slično, čija se himna intonira na nekom meču. I time, što se političara tiče, stvar je gotova. Od njih se i ovoliko jedva može očekivati.
Drugim rečima – ako čekamo da političko rešenje donese pomirenje između Srba i Albanaca, nikada se izmiriti nećemo. Sporazum će doći i proći, a ostaće nam neprijateljstvo, mržnja, sukobljeni narativi, dijametralno suprotno shvatanje balkanske istorije i ideja o večnom i nepomirljivom sukobu između Srba i Albanaca koji traje od pamtiveka i trajaće unedogled. Pre više od dvadeset godina, Ger Dujzings je u svojoj knjizi Religija i identitet na Kosovu napisao da „u glavama većine Srba i Albanaca, kao i posmatrača izvana, sada dominira slika duboko ukorenjenog i nepremostivog jaza između Srba i Albanaca, ‘drevnijeg’ i oštrijeg nego podela u Bosni“. Zvuči kao da je juče napisano, a kako stvari stoje, ne vidim ni da će za još dvadeset godina izgubiti na aktuelnosti.
Istorija evropskih naroda, pre svega međusobna istorija Nemaca, Francuza i Engleza, neuporedivo je krvavija i brutalnija od istorije odnosa Srba i Albanaca. Primera radi, dok je čitava Zapadna Evropa besnela u političkim i građanskim ratovima još od srednjeg veka, a u religioznim ratovima između katolika i protestanata sve do 17. stoleća, mi nemamo zabeležen nijedan srednjovekovni sukob između Srba i Albanaca. Recimo, dok je između Engleske i Francuske trajao takozvani Stogodišnji rat, vođen – s kraćim prekidima – od 1337. do 1453. godine, srpska i albanska vlastela, bez obzira na to da li su pod vlašću Nemanjića ili vizantijskih vladara, održava rodbinske i bračne veze i ne nalazi se na suprotstavljenim, zaraćenim stranama. Sredinom petnaestog veka, albanski nacionalni junak Đerđ Kastriot Skenderbeg u gradu Lješu na jadranskoj obali sklapa savez za borbu protiv Turaka sa albanskom vlastelom iz regiona, u čemu neki albanski istoričari vide i prvi pokušaj albanskog ujedinjenja. Ali nikada ni pre ni posle toga nije se albanska vlastela udruživala radi zajedničke, kolektivne borbe protiv Srba, i obratno.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 27. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
