Četiri dana posle pada Berlinskog zida, u ponedeljak 13. novembra 1989. godine srpska štampa prenela je izjavu Slobodana Miloševića, tadašnjeg srpskog lidera: „Ako izgubim izbore, napustiću politiku.“
Izveštaj sa glasanja, ukratko je izgledao ovako: „Na ukupno 14.855 biračkih mesta u 190 opština odlučivalo se o izboru 15.000 delegata za sve skupštine društveno-političkih zajednica. Do 19 časova izjasnilo se 74,50 odsto birača.“
U nekim kasnijim izborima, znala je vlastima da ne odgovara ovako visoka izlaznost – znate ono, „kad izađu neodlučni“ ili „kad se probude beli listići“, ali ne tada na tim izborima, i svakako ne tim vlastima.
Slobodan Milošević se nekoliko meseci pre toga „ustoličio“ kao savremeni „srpski vožd“, a bio je, dakle, spreman da se povuče kada ne bi pobedio na tim izborima, što deluje hrabro – čak i da je ozbiljno mislio – da nije jedne male „začkoljice“: to i nisu bili pravi izbori.
Razgovarajući sa inostranim novinarima (agencija Rojter) suočen je sa opaskom da je na tim izborima samo komunistima dozvoljeno da se kandiduju, na šta je Milošević rekao: „Tačno je da se nismo potpuno oslobodili starog izbornog sistema.“ Tek će godinu dana kasnije Srbija krenuti putem višepartizma, sa izborima koji će po formi naličiti na prave – iako je baš teško argumentovati da su pravi izbori u poslednjih 30 godina više pravilo nego izuzetak.
Kako je, dakle, te 1989. godine Milošević – koji je prethodno „počistio“ partiju od svojih neistomišljenika, uopšte i u teoriji mogao da izgubi ako su na izborima učestvovali samo kandidati Saveza komunista Srbije? Pa, nikako…
I to je češće bio nego što nije bio sažetak priče o izborima u Srbiji, koji su stariji i od stranačkog života. Još u 19. veku izbori su iznedrili partije, kao što su ih početkom 21. veka izbori najčešće gasili. To su ti mali apsurdi srpske politike.
U vreme „originalnog“ vožda, „izbori“ za izvršnu vlast vršeni su aklamacijom, mada bi se prema nekim istorijskim izvorima moglo reći i „metodom nagovaranja“. Od Prvog srpskog ustanka skupština se pojavljuje kao značajna institucija i mesto donošenja odluka, mada njen status do druge polovine veka nije bio formalizovan kao zakonodavnog tela u današnjem smislu. Zakon je, reklo bi se, još uvek iz kubure dolazio, a ne iz pisanija u nekoj konstituciji.
Tek istorijski značaj ustaničkih skupština i onih koje su došle kasnije nije mali, ali tu je još uvek bilo tek obrisa predstavničke demokratije, pošto su zastupnici pozivani po čuvenju, po uticaju na lokalnu vlast, ali bilo je slučajeva da je bilo potrebno doneti overeni dokument da je zastupnik nekog kraja „izabran“ od naroda tog kraja.
ISTORIJA SE PONAVLJA!
Vaš omiljeni magazin ponovo se dobija na poklon uz Nedeljnik!
Magazin „Istorija“ na čak 32 strane.
U „ISTORIJI“ čitajte:
Specijal povodom 80. godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a i rođenja Titove Jugoslavije
Istorija izbora: Kako se nekada glasalo u Srbiji
Velika priča o Jomkipurskom ratu: Šta se dogodi kada se izraelska vojska uhvati na spavanju
Šta o Napoleonu nećete videti u filmu Ridlija Skota?
Da li je Kenedi bio savršen predsednik?
Kako je Nelson Mandela obukao dres i ujedinio naciju.
Ko su bili „najbogatiji ljudi na svetu“…
Tajna jedne pesme koja je završila u čitankama…
I još mnogo toga…
