Koliko suludo zvuči da je, imajući u vidu partije kojima su pripadali i političko nasleđe koje su za sobom ostavili, Džon Kenedi među neobrazovanima i radnicima imao više glasova od Ričarda Niksona (republikanac), a da je Nikson daleko bolje stajao među visoko obrazovanima i menadžerima?
Kenedi, demokrata, upamćen je kao progresivno lice američke politike, simbol modernosti koji je, ako ničim drugim, razumom hladnom glavom u najvrelijoj epizodi Hladnog rata zadužio i Ameriku i ceo svet. Nikson, republikanac, personifikacija je okoštalosti korumpiranog sistema.
Kao takvi bi se mnogo lakše smestili u današnju paradigmu američkog dvopartijskog sistema.
Međutim, upravo su nedavno održani američki „midterms“ izbori pokazali koliko se američki dvopartijski sistem često pojednostavljeno doživljava. Nekada bi se to pojednostavljeno objašnjavalo: republikanci su populisti koji uzimaju glasove radnika, a rade za interese krupnog kapitala; demokrate su stranka srednje klase. Prvi smanjuju poreze što odgovara kapitalistima, demokrate podižu poreze i za njihovog vakta država više ulaže u socijalna davanja. Smenjuju se na osam godina i tako se održava društvena ravnoteža.
Ovako pojednostavljena slika ne pomaže mnogo u razumevanju američke politike, koja je mnogo slojevitija od toga.
U toj slici, republikanci su konzervativci koji se zalažu za nošenje oružja i ukidaju pravo na abortus, drugi su progresivci koji se bore za ljudska prava. I ovo je pojednostavljena slika, sa kojom je situacija nešto jasnija i bliža istini. Ali kako onda objasniti da su na ovim „midterms“ izborima, posle kojih će republikanci imati većinu u Predstavničkom domu, oni zapravo izgubili?
Odgovor jednim delom leži u složenosti trampovske (ili posttrampovske) Republikanske partije, jer su „protrampovski“ kandidati prošli lošije od očekivanog, što je loš znak za ovu još uvek dominantnu struju u partiji za naredne predsedničke izbore.
Ravnoteža i ideologija
Gde je nestala sredina
Ono što zapravo izbori pokazuju poslednjih godina je mnogo veći problema za američku politiku. Ravnoteža između „dve Amerike“ – a sve je više zastupljena teza da je Amerika podeljenija nego ikad – nije održavana smenjivanjem na vlasti, već takozvanim, kako to Amerikanci kažu, „srednjim putem“ u Kongresu, koji je, izgleda, potpuno nestao.
Dug je bio put do današnje oštre podele između republikanaca i demokrata. Dominantne snage unutar obe partije su se u poslednjih pedeset godina znatno radikalizovale, što posebno važi za republikance. Prema analizi koju je uradio Pew Research Center, u poslednjem sazivu pre ovih izbora može se identifikovati tek dvadeset do trideset „umerenih“ demokrata i republikanaca. Reč je o kongresmenkama i kongresmenima koji se na ideološko-političkom spektru nalaze oko „sredine“. Takvih članova Kongresa je 1971. godine bilo oko 160.
Pew Research Center je analizirao i „ideološki indeks“ kongresmena i došao do zaključka da su u proseku demokrate za poslednjih pedeset godina postale liberalnije i odmaknule se od centra, dok su se republikanci u još većoj meri odmakli prema desnici i postali znatno konzervativniji.
Prema indeksu koji je izračunao PRC, demokrate su napravile otklon od centra za oko 20 do 25 odsto, dok su republikanci čak dva puta konzervativniji u proseku nego što su bili.
U međuvremenu je došlo i do značajne izmene u geografskoj raspodeli mesta u Kongresu, kako u Predstavničkom domu, tako i u Senatu, a isto se može reći i za demografsku strukturu. Sada je oko polovine republikanaca u Kongresu iz južnih država, dok je skoro polovina demokrata Afroamerikanaca, Latinosa ili Azijaca.
Sa tim odstupanjima, centar koji je bio polje kompromisa gde je kreirana državna politika je nestao, navodi se u jednoj analizi PRC.
Značajan je podatak da su pre pet decenija 144 republikanska kongresmena bila manje konzervativna nego što su bile najkonzervativnije demokrate. Sa druge strane, 52 demokratska kongresmena su bila manje liberalna nego najliberalniji republikanci.
Takođe je značajna promena sledeće, među demokratama je izbrisana razlika između onih koji dolaze iz južnih država, članica nekadašnje Konfederacije u vreme Građanskog rata u 19. veku.
Oni danas čine manji udeo demokratskog kokusa, ali su ideološki potpuno izjednačeni sa svojim severnim kolegama.
Kod republikanaca se dogodio suprotan obrt. Pre pedeset godina, južnjaci su činili tek 15 odsto njihovog kokusa, a danas čine 42 odsto.
Iz današnje perspektive deluje neverovatno, ali uloge dveju najvećih američkih partija su pre 150 godina bile potpuno suprotne.
Linkolnov GOP
Kad su Afroamerikanci bili republikanci
Ako se koreni američkih podela na demokrate i republikance traže u danima osnivanja SAD, moglo bi se krenuti stranputicom. Ali zapravo se već tada, među očevima osnivačima mogu naći različiti pogledi na budućnost države koji i danas čine suštinu svih tih podela.
Među američkim očevima osnivačima postojale su frakcije i različiti pogledi na ustrojstvo vlasti. Tako su Džordž Vašington, Aleksandar Hamilton i Džon Adams zastupali tezu o snažnijoj centralnoj vladi sa centralnim bankarskim sistemom. Oni su okupili takozvane „federaliste“, dok su Tomas Džeferson i Džejms Medison zagovarali izrazitije decentralizovanu vlast, koja daje veću moć državama članicama unije.
Iz ove grupe potiču „Demokratski republikanci“, grupacija iz koje će se, formalno makar, izroditi i današnji republikanci i današnje demokrate.
Iako je nadimak republikanaca „Grand Old Party“ (dobra stara partija), oni su zapravo mlađi od demokrata. Demokratska partija je osnovana 1828, a republikanci 1854. godine.
Još jedan apsurd je da su tokom šezdesetih godina 19. veka republikanci dominirali Severom, a demokrate Jugom. Danas izgleda nezamislivo, ali republikanci su se tada zalagali za čvrstu federalnu vlast i bili nosioci progresivnih promena, pre svega kada je reč o odnosu prema ropstvu. Prema jednoj definiciji, moto republikanaca u 19. veku je bio „što je moguće više liberalizma u ciljevima, što je moguće više diktature u sredstvima kojima se do ciljeva dolazi“. Demokrate, tadašnje, iako nisu bile homogene – nešto poput republikanaca danas koji su podeljeni na trampovce i antitrampovce – bile su podeljene u odnosu prema ropstvu. Linija podele je takođe većim delom bila geografska, pa je postojala značajna razlika između severnih demokrata i onih u južnim državama. Najviše glasača demokrata, međutim, dolazilo je sa Juga. U tim državama „južne demokrate“ su bile nosioci politike koja se zalagala za slabu federalnu vlast i za očuvanje ropstva.
Republikanci su posle Građanskog rata, 1866. godine doneli prvi zakon kojim se garantuju građanske slobode, iako nije uspeo da okonča ropstvo, ali je među Afroamerikancima to bilo dovoljno nasleđe da narednih stotinak godina dominantno glasaju za republikance.
Ropstvo je bilo jedno od dominantnih pitanja u američkoj politici sredinom 19. veka, na kraju je i bilo uzrok Građanskog rata. Južne demokrate su se zalagale ne samo da se u njihovim državama zadrži ropstvo nego i da se proširi na zapadne države koje su ulazile u sastav SAD. Severne demokrate su se zalagale da se to pitanje rešava na lokalnom nivou kroz referendume. Formiranje republikanaca kao stranke 1854. je zapravo bilo svojevrstan odgovor na ovakve pozicije demokrata. Kada je Abraham Linkoln, verovatno najčuveniji američki predsednik iz druge polovine 19. veka, 1860. pobedio na izborima, partija je postojala tek šest godina. A na tim izborima su južne i severne demokrate nezavisno nastupile na izborima. Danas bi bez provere u istorijskim udžbenicima, verovatno Linkoln bio asocijacija na Demokratsku partiju, ali da, on je bio republikanac. A Republikanska partija je nastala na platformi borbe za ukidanje ropstva.
Bitka za radničku klasu
Velika depresija, „Biblijski pojas“ i pojava „Reganovih demokrata“
Kada je došlo do „zamene uloga“? Prva važna tačka bila je „Velika depresija“ i ekonomska kriza koja je poremetila globalne društvene odnose, a ne samo pozicije partija. Frenklin Delano Ruzvelt je 1936. pobedio na izborima, zapravo odbranio mesto u Beloj kući na platformi „Nju dila“, ekonomskog oporavka posle velike krize. Demokrata Ruzvelt je u svojim reformama, da bi mogao da ih sprovede, pristupio osnaživanju federalnih vlasti, a njegov protivkandidat na tim izborima, republikanac Alf Landon nastupio je oštro protiv davanja većih ovlašćenja vladi u Vašingtonu. Izgubio je glatko te izbore.
Prelazak demokrata na ove pozicije datira i nešto pre krize kada je postepeno partija počela da igra na kartu socijalne pravde, za šta im je bilo potreban jak Vašington, ali to nije republikance odmah prebacilo na suprotnu stranu. Svoju politiku su zacementirali tek tridesetih godina u borbi sa Ruzveltovim „Nju dilom“.
Sledeća ključna prekretnica koja će dovesti do potpune zamene paradigme američkog dvopartijskog sistema došla je sa Džonom Kenedijem. On je kao demokratski kandidat već uzeo veći broj glasova Afroamerikanaca, ali su demokrate i dalje bile stranka radničke klase, a obrazovani su glasali za republikance.
Posle ubistva Kenedija, predsednik je bio Lindon Džonson i tada se, 1964. godine, donosi novi zakon o građanskim slobodama kojim se ukida segregacija u SAD. A na izborima te godine republikanski kandidat Beri Goldvoter u kampanji kritikuje taj zakon kao „nedopustivo jačanje federalnih vlasti“. Afroamerički glasači su tada dominantno promenili stranu, a na tim izborima na kojima je Džonson ubedljivo trijumfovao prvi put se dešava i da republikanci osvajaju države koje su činile osovinu južnjačke konfederacije.
Od tada, pa do danas, uloge su potpuno izmenjene. Demokrate u svoje nasleđe uzimaju borbu za građanske slobode i prava, a republikanci definitivno odlaze na stranu konzervativizma. Belci na Jugu koji su glasali za demokrate u najvećoj meri postaju republikanci. Južnjačko nasleđe demokrata će se, međutim, osećati decenijama kasnije, jer od Kenedija do Obame, demokrate koje osvajaju Belu kuću – Lindon Džonson, Džimi Karter i Bil Klinton – dolaziće iz južnih država.
Džimiju Karteru, osim što je izvojevao poluuspešan bojkot Olimpijskih igara u Moskvi 1980. i što nije došao na Titovu sahranu iste godine (nego „poslao“ svoju majku), u predsedničkom „si-viju“ će ostati upisano i da je radničku klasu u potpunosti prepustio republikancima.
Prema istoričaru Dejvidu Goldfidu sa Univerziteta Severna Karolina, američka radnička klasa istorijski je glasala za demokrate, ali od 1980. godine, spada u takozvane „Reganove demokrate“. Zanimljivo je da je bilo dosta onih koji su i registrovani kao demokrate, ali su glasali za republikance, i tako manje-više nepromenjeno glasaju od 1980. godine.
Dodatno je zanimljivo što se u ovoj promeni uloga, kada republikanci sa Reganom postaju tribuni radničke klase, a demokrate zastupaju višu srednju klasu, mogu tražiti uzroci kako su američki Srbi u većoj meri postali glasači republikanaca. Prema Goldfidu, imigranti iz istočne Evrope, među njima i oni iz balkanskih država, svakako u najvećoj meri pripadaju tim „Reganovim demokratama“. Uz sve ograde da u SAD, a posebno među slovenskim imigrantima, ipak nije prisutno blokovsko glasanje u značajnijoj meri.
„Belci koji pripadaju radničkoj klasi, bez visokog obrazovanja, uglavnom u uzrastu između 30 i 60 godina, istorijski gledano, ne izlaze na predsedničke izbore u broju koji odgovara njihovom udelu u stanovništvu“, rekao nam je Goldfid jednom prilikom i usput razvejao mit da američki Srbi imaju značajniju ulogu u odluci ko će sedeti u Beloj kući.
Upravo se u ovoj kategoriji, koja poslednjih četrdesetak godina glasa većinski za republikance, objašnjava politički uspon Donalda Trampa, jer je on uspeo njih da pokrene.
Od „zlatnih devedesetih“ do Trampa
„Samo su se promenili interesi krupnog kapitala“
Devedesete godine će takođe doneti novu promenu, što više ima veze sa novim posthladnoratovskim dobom.
Bil Klinton je vodio Ameriku u vreme ekonomskog buma, u deceniji koja će verovatno – ako ne živite u bivšoj Jugoslaviji – ostati upamćena kao najbolja za naših života.
Njegov potpredsednik i nesuđeni naslednik Al Gor je na izborima 2000. godine nastupio sa platformom zaštite životne sredine i borbe protiv globalnog zagrevanja. Džordž Buš mlađi je bio konzervativna kontraparadigma koja je dovela do još oštrije podele između republikanaca i demokrata u narednoj deceniji.
To je pasiviziralo mlađe birače između 18 i 29 godina, koje je privremeno probudio Barak Obama, ali su se opet uspavali 2016. kada je Tramp pobedio Hilari Klinton.
Nekada je moglo da se desi, na primer, da predsednik bude Dvajt Ajzenhauer, general, koji je bio bez političkog iskustva, a mnogi nisu imali predstavu ni kojoj stranci je naklonjen, jer kao vojnik godinama nije glasao.
Niti je moguće da među republikancima značajniji glas dobijaju libertarijanci kao što su mogli do pre samo desetak godina.
Ima i cinika koji će, sasvim ozbiljno, reći da se u tom odnosu u kom republikanci zastupaju interese krupnog kapitala, a demokrate radnika, zapravo ništa suštinski nije promenilo. Samo su se promenili interesi krupnog kapitala. Ali ni oni ne bi primetili još jednu promenu paradigme. Ako se sa tehnološkom revolucijom promenio karakter „krupnog kapitala“, onda nije više pitanje šta su republikanci uradili za kapitaliste, nego kako je krupni kapital, možda i nesvesno, pomogao republikancima?
Ili, drugim rečima, kakva je uloga Fejsbuka bila na izborima 2016. i kakva će uloga biti Maskovog Tvitera na nekim narednim izborima?
