Jedno od bukvalnih značenja reči izolacija, u koju treba da svi uđemo ne bismo li spljoštili krivulju zaraze, jeste „osamljivanje“. A to je i jedna od osnovnih crta modernog sveta. Pre uspona građanstva, dobrovoljna samoća skoro da ne postoji. Grčka reč „idiot“ označavala je čoveka koji je sam za sebe, koji ne doprinosi političkom životu i životu zajednice.
„Ko ne može da živi u zajednici, ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je zver ili bog“, kaže Aristotel.
„Privatnost“ je bila pojam koji je po poreklu vezan za pojmom „deprivacija“, tj. lišavanje, što znači da nije bila nešto poželjno. Svako ko je obišao starinske dvorove zapazio je potpuni nedostatak privatnih prostorija. Čak i najmoćniji vladari su sprovodili svoj život, od vršenja nužde, preko politike, do vođenja ljubavi, uglavnom okruženi gomilama dvorjana i slugu. O svemu pogledati u knjizi „Male istorije“ Petera Englunda.
Kod nas se taj život na gomili vidi u starim kućama kao što je rodna kuća Vuka Karadžića. Tu ljudska zadruga živi na spratu, a domaće životinje ispod njih. Čak ni salonski stanovi iz prve polovine 20. veka nemaju jasno odvojene sobe, već su sve prostorije povezane jednom središnjom prostorijom. Jedino je „devojačka soba“ za poslugu izdvojena i vezana za kuhinju.
„Ko ne može da živi u zajednici, ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je zver ili bog“, kaže Aristotel
Ako isključimo robiju, dobrovoljno osamljivanje je bilo retko. Jedan njegov vid su ranohrišćanski pustinjaci. Oni su se osamljivali od razuzdane gomile, da bi se podvizavali na nedostupnim mestima, kao što su pustinje, pećine, ili čak vrh stuba. I danas ovakvih usamljenih podvižnika ima na Svetoj gori i još ponegde.
Ne računajući ovo potpuno osamljivanje, povlačenje iz običnog života u manjim skupinama i „postojanje na strašnom mestu“ što bi rekao Starina Novak, bilo je ne tako retko iskustvo naših predaka. U strašnim vremenima su naši preci bili prinuđeni da dugo borave u skučenim i izolovanim prostorima. A i da trpe katkad veoma stroga vremenska ograničenja za slobodno kretanje. Zamislimo kako je izgledao život naših pradedova po rovovima, u kojima su provodili duge i strahom ispunjene dane.
Naša komanda se trudila da vojska u blatnjavim rovovima ne provodi više od desetak dana bez smene, ali u vremenima strašnih borbi, kao na Kajmakčalanu, smene nije bilo. Onda dođe Drugi svetski rat, kada su čitavi gradovi bili stalno zatvoreni prema spoljnom svetu, a za kršenje policijskog časa sledovao je metak ili odlazak u logor. U Srbiji je to bio Beograd, a u bivšoj Jugoslaviji je Ljubljana bila skoro potpuno opasana žicom. To je bio tek prvi krug pakla izolacije. Sledeći krug je logor. Stotine hiljada naših dedova je prošlo kroz razne vrste logora. Tu nije reč samo o logorima smrti, već i o zarobljeničkim logorima. Još jedan krug pakla su zbegovi Srba pred ustašama. Čitava sela su se krila po jarugama, pećinama i zemunicama. Ponekad su morali da dave bebe da ih ne bi odale plačem. Setimo se filma „Kozara“ i strašne scene sa Batom Živojinovićem.
U svetu malo šta se može porediti sa opsednutim Lenjingradom. U tom jednom gradu su nacističke bombe, zima i glad odnele više žrtava nego što je palo Amerikanaca i Britanaca zajedno. U najmračnije vreme, kada se javilo ljudožderstvo, Lenjingrađani uspevaju da idu u operu i pozorište. Svi znamo za najstrašnija mesta izolacije kao što su varšavski geto i logori smrti. Oni Jevreji što su izbegli taj poslednji krug pakla, često su se spasavali krijući se po tavanima i podrumima. Ana Frank je svoje dve prve tinejdžerske godine (mada ta reč još ne postoji u njeno vreme), provela u nekoliko prostorija sakrivenih iza ormana sa registratorima. Ukupno je tu živelo osmoro ljudi. Ujutro nisu smeli da pisnu, da ih ne bi čuli radnici susednog skladišta. Nekoliko meseci im je nedostajalo do spasenja.
Kod nas se skoro sve vreme rata na tavanu krio Marko Anaf. Njegova najveća muka bila je da spreči svoju majku, verovatno razmaženu gospođu sa gornjeg Dorćola, da izlazi iz skrovišta. Osim ratne izolacije, milioni Sovjeta i stotine hiljada naših dedova prošlo je sibirske gulage u SSSR-u i Goli otok i razne robijašnice u Jugoslaviji.
Postoji izolacija i u mirnodopskim uslovima. Ljudi se čak nadmeću ko će da uđe u takvu izolaciju kao što je ona u svemirskim stanicama. Tu su i polarne stanice, podmornice i svetionici. Oni koji uspeju da se izbore da uđu u teskobne kabine svemirskih ili polarnih stanica, smatraju to svojim najvećim životnim uspehom. To su probrani ljudi koji se za tu misiju spremaju godinama teške obuke i napornog vežbanja. Ne znam šta misle podmorničari ili svetioničari. Ovi potonji makar vide nebo i dišu svež vazduh.
Kod nas se život na gomili vidi u starim kućama kao što je rodna kuća Vuka Karadžića. Tu ljudska zadruga živi na spratu, a domaće životinje ispod njih. Čak ni salonski stanovi iz prve polovine 20. veka nemaju jasno odvojene sobe, već su sve prostorije povezane jednom središnjom prostorijom
Prisilne izolacije se mnogo razlikuju od pomenutog podvižničkog izolovanja posvećenih ljudi. Mnogobrojna su iskušenja ovakvih nametnutih stanja. Najstrašnija su ona koja proističu iz opasnosti za život. Neprijateljska bomba ili metak, surovi logorski čuvari, glad, pa i mikrobi, lebdeli su nad glavama naših izolovanih predaka. Međutim, Kami u romanu „Kuga“ kaže da jednoličnost otežava takve nevolje. Obrnuto od sladunjave američke komedije „Dan mrmota“, svakodnevno se ponavljaju isti, ali strašni događaji. A istovremeno se gubi i horizont budućnosti. Izolovani nevoljnici počinju da strepe da li sutra za njih postoji.
U knjigama imamo najviše svedočanstava o izolaciji u raznim vrstama zatvora. Naša sadašnja izolacija, Bogu hvala, nije tako teška, ali poneko zatvorsko iskustvo može da bude poučno. Urugvajski revolucionar, a zatim i predsednik Pepe Muhika je u tamnici počeo da pati od halucinacija. Razgovarao je sa mravima i žabama. Komunisti su u Sremskoj Mitrovici zatvor koristili za učenje, a učeni Moša Pijade je tamo preveo „Kapital“. Kada su došli na vlast, nisu to omogućili niti ibeovcima niti mnogobrojnijim seljacima zatočenim po kazamatima širom zemlje. Savremeni uzor za prevladavanje izolacije je Nikola Šainović. On je u zatvoru proveo otprilike koliko i Muhika, u boljim fizičkim uslovima. Kao praktični inženjer, učinio je robiju podnošljivijom tako što je imao određene projekte. Dakle, nije nasumice čitao knjige i gledao televiziju, već je to radio sa unapred određenim ciljem. Naučiti švedski, proučiti svetsku ekonomsku krizu, što više saznati o jugoslovenskim ratovima devedesetih, to su bili neki od njegovih projekata.
Osamljivanje je tema velikih knjiga. Neka od tih osamljivanja su dobrovoljna. Kod nas je verovatno najčuveniji takav književni lik Pekićev Arsenije Njegovan, koji je odbio da tokom 27 godina izlazi iz kuće. U svetskoj književnosti ima mnogo takvih likova, od Artura Bua Radlija u „Ubiti pticu rugalicu“, do Uelbekovih junaka koji se skoro u svakom njegovom romanu posle emotivnih brodoloma dobrovoljno izoluju od društva i žive naručujući usluge preko kompjutera, od hrane do seksa. Postoji i druga vrsta književnih osamljenika, koji nevoljno dospevaju u izolaciju od sveta, kao Robinson Kruso.
Pandemija korone je izazvala drugačije, prisilno osamljivanje. Malodušnima može da se učini da je zaraza, kao kakav cunami, potopila naš dosadašnji život. Sada mnogima izgleda da živimo na usamljenim ostrvima, koja vire iz strašnoga mora svetske boleštine. A kada se čovek nađe na pustom ostrvu, može da prođe kao Robinson, sa Petkom, ili kao Tom Henks koji u onom Zemekisovom filmu razgovara sa loptom. Odsada ćemo drugačije gledati na viceve o pustim ostrvima.
Neke promene u životima država i pojedinaca možda možemo da slutimo. Digitalno poslovanje će još brže osvajati sve sfere života. Za one kadre stići i uteći u digitalnom svetu to će otvoriti nove mogućnosti. Taj proces ima i mračnu stranu. Digitalizacija i robotizacija su već ukinule milione radnih mesta. Zatvaranje mnogih poslova je pokazalo da još mnogobrojniji milioni ljudi nisu neophodni za rad privrede i društva. Ubrzaće se i preobražavanje ličnog života. Dobrovoljno osamljivanje je započelo u savremenom društvu pre Uelbekovih ekstravagantnih likova. Udeo ljudi koji žive sami, uz sve manje društvenih dodira, u razvijenim zemljama porastao je nekoliko puta tokom pola veka pre pandemije korone. Ova pošast će verovatno zaoštriti taj postojeći trend.
Naša sadašnja izolacija nije tako teška, ali poneko zatvorsko iskustvo može da bude poučno. Urugvajski revolucionar, a zatim i predsednik Pepe Muhika je u tamnici počeo da pati od halucinacija. Razgovarao je sa mravima i žabama
Kakav će biti politički odgovor? Da li će se moćnici odupreti iskušenju da vrate narodu jednom pojačan nadzor? O tome je već pisao Harari. Južna Koreja se dobro branila, između ostalog i zato što je koristila sredstva nadzora koja smo dosada viđali samo u SF filmovima. Na drugoj strani, naučnici i lekari celog sveta sarađuju u meri kakva dosada nije viđena. Tu je i geopolitika, tako omiljena u nas. Kina je već osvojila privrednu premoć, a sada može da uveća i svoju simboličku moć kao zemlja sa efikasnijom medicinom od dosada neprikosnovene američke. „Američki vek“ je počeo kada su SAD neokrnjene, čak ojačane, izašle iz Prvog svetskog rata, dok su sve evropske sile oslabile ili propale.
Izgleda da se posle skoro tačno 100 godina, taj vek završava, makar simbolički. Za položaj najveće sile nije dovoljna samo ekonomska i vojna snaga, nego i ugled i poverenje. SSSR je imao više svakojakog oružja od svojih suparnika, ali su u tu državu prestali da veruju i njeni građani, a da i ne pominjemo saveznike i satelite. Veliko je pitanje koliko će poverenja i ugleda uživati i SAD i EU.
Ovo iskušenje je istovremeno i sveobuhvatno i različito. Ono će jamačno postati jedno od najvažnijih zajedničkih iskustava skoro svih danas živih ljudi. Možda je bolje reći da je korona ogromni test koji polažu sve zajednice i pojedinci. Ali odgovori neće biti isti. To je test na kome se sakupljaju bodovi za budućnost. Neki će ga položiti jer su se sistematski spremali, drugi jer su snalažljiviji. Treći će naprosto imati sreće. Amin Maluf kaže da sudbina utiče na istoriju kao vetar na brod. On duva u nepredviđenim smerovima i na njega se ne može uticati. Ali od kapetana (ja bih dodao i posade) zavisi šta će biti sa brodom.
Treba doslovce sačuvati „budućnosti srpske brod“ u ovoj nečuvenoj oluji. Možda će nas ohrabriti to što, za razliku od devedesetih, nismo više osamljeni.
*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br 430. od 9. aprila 2020. godine.
Aktuelni broj Nedeljnika, digitalno izdanje, dostupno je ovde:
Tagovi
