Sukobi između Jermenije i Azerbejdžana, dve bivše sovjetske republike u regionu Kavkaza, ponovo su izbili u nedelju. Obe strane su u borbama angažovale tenkove, artiljerijske helikoptere i pešadiju, a do sada je poginulo oko 100 ljudi, uključujući i civile. Samoproglašena jermenska republika je od nedelje prijavila 84 smrtna slučaja među vojnicima, kao i civilne žrtve, dok Azerbejdžan, sa druge strane, nije iznosio podatke o vojnim žrtvama, ali je potvrdio da je stradalo sedam civila.
Prema informacijama Ministarstva odbrane Azerbejdžana, Jermenija je danas počela s razmeštanjem raketnih sistema S-300 iz Jerevana ka regionima u kojima operacije sprovodi azerbejdžanska vojska.
Sukobi koji su počeli pre tri dana, a sa manjim ili većim prekidima i primirjima traju tri decenije, šire se i izvan Nagorno-Karabaha, sporne teritorije oko koje se dve države spore praktično od proglašenja nezavisnosti.
Čiji je Nagorno-Karabah?
U središtu višedecenijske borbe nalazi se region Nagorno-Karabah, koji je priznat kao deo Azerbejdžana, ali ga kontrolišu etnički Jermeni.
Dve zemlje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih vodile krvavi rat oko tog regiona. Iako su proglasile primirje 1994. godine, nikada nisu uspele da se dogovore o mirovnom sporazumu.
Nagorno-Karabah je, pravno posmatrano, sastavni deo Azerbejdžana. Međutim, njegovo stanovništvo je većinski jermensko. Tokom faktičkog i formalnog raspada Sovjetskog Saveza krajem osamdesetih, stanovnici Nagorno-Karabaha glasali su da region postane deo Jermenije – što je dovelo do rata koji je obustavljen sporazumom o prekidu vatre, posredstvom Rusije.
Jermenija je većinski hrišćanska, dok je većina stanovništva naftom bogatog Azerbejdžana, muslimanske veroispovesti.
Kavkaz je strateški važna oblast u jugoistočnoj Evropi. Vekovima su se različite sile u regionu – i hrišćanske i muslimanske – borile za kontrolu nad njim.
Trenutno, Turska održava bliske veze sa Azerbejdžanom, a Rusija ima značajnu saradnju sa Jermenijom – mada ima dobre odnose i sa Azerbejdžanom.
Nagorno-Karabah bila je i u SSSR-u oblast sa većinski jermenskim stanovništvom, ali su Sovjeti dali kontrolu nad oblašću azerbejdžanskim vlastima.
Etnički Jermeni u Nagorno-Karabahu su u narednim decenijama u nekoliko navrata zahtevali da budu pod kontrolom jermenskih vlasti. Međutim, tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, regionalni parlament Nagorno-Karabaha zvanično je održao referendum o pripajanju Jermeniji.
Azerbejdžan je nastojao da uguši ovaj separatistički pokret, dok ga je Jermenija podržavala. To je dovelo do etničkih sukoba i – nakon što su Jermenija i Azerbejdžan proglasili nezavisnost od Moskve – rata.
Poginulo je na desetine hiljada ljudi, dok je raseljeno i do milion stanovnika ovog područja, a stalno se izveštavalo o etničkom čišćenju i masakrima koje su počinile obe strane, piše BBC.
Jermenske snage preuzele su kontrolu nad Nagorno-Karabahom pre nego što je 1994. godine, uz posredstvo Rusije, proglašeno primirje. Nakon prekida vatre, region je ostao deo Azerbejdžana, ali je njime od tada uglavnom vladala separatistička samoproglašena republika, kojom su upravljali etnički Jermeni, a podržavala jermenska vlada. Takođe je ustanovljena i Linija kontakta Nagorno-Karabaha, razdvajajući jermenske i azerbejdžanske snage.
Od tada se vode mirovni pregovori uz posredovanje Minsk grupe Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) – tela osnovanog 1992. godine, kojim kopredsedavaju Francuska, Rusija i SAD.
Međutim, mirovni sporazum do sada nije potpisan. Sukobi su nastavljeni tokom protekle tri decenije, sa poslednjim ozbiljnim incidentom u 2016. godini, kad je poginulo na desetine vojnika sa obe strane.
U Jermeniji je 2018. godine došlo do mirne revolucije, u kojoj je s vlasti svrgnut dugogodišnji vladar Serž Sargasjan. Lider ovih protesta Nikol Pašinjan postao je premijer nakon slobodnih izbora održanih te godine.
Pašinjan se, po dolasku na vlast, saglasio s azerbejdžanskim predsednikom Ilhamom Alijevim da je potrebno deeskalirati tenzije i oni su uspostavili prvu vojnu „vruću“ telefonsku vezu između dve zemlje. Takođe, obe države su 2019. godine izdale saopštenje u kom se navodi „da se moraju preduzeti konkretne mere kako bi se stanovništvo zemalja pripremilo za mir“.
Međutim, do sada se ništa od toga nije ostvarilo. I dalje je nejasno koja zemlja je prva pokrenula najnovije nasilje, ali tenzije su bile velike mesecima, pošto je u prethodnim sukobima tokom jula bilo žrtava na obe strane.
„Nijedna strana nema monopol na pravdu, obe imaju istorijsko pravo na Nagorno-Karabah…“
Tomas de Val, naučni saradnik instituta „Karnegi“ i poznavalac prilika na Kavkazu, objavio je na svom Tviter nalogu rekapitulaciju krize u Nagorno-Karabahu.
Prema njegovoj analizi, nijedna strana nema monopol na pravdu, ali obe imaju istorijsko pravo na Nagorno-Karabah. Region je bio mesto starog jermenskog carstva u dvanaestom veku i azerbejdžanske države u osamnaestom veku. Narodi su živeli zajedno, uglavnom mirno.
„U svemu ima mnogo propagande. Ne mogu obe strane biti u pravu, ali ne mogu ni obe grešiti – a često to rade u svojim zaključcima. Čitajte sva saopštenja obe strane sa dosta kritičkog duha“, napisao je de Val na Tviteru.
On tvrdi da Azerbejdžan, poražena strana u sukobima devedesetih, jeste strana koja bi imala koristi od upotrebe vojne sile kako bi promenila stanje na terenu.
„To se gotovo sigurno i desilo u nedelju. I da, verovatno su odabrali momenat za koji su mislili da svet neće obraćati pažnju“, napisao je de Val.
„Ovo ne znači da je jermenska strana miroljubiva. Dugo vremena oni nisu pristajali na suštinske razgovore o konfliktu. Način na koji nazivaju teritoriju izvan Nagorno-Karabaha, koju su tokom devedesetih godina oslobodili, čini ih pasivno-agresivnim sponzorom nasilja“, dodao je on.
De Val smatra da planinski teren, teško oružje koje odnosi sve više žrtava, blizina sela i gradova liniji sukoba znači da je za bilo koju od strana teško da pobedi u oružanom konfliktu.
„Ovaj sukob se razlikuje od drugih u post-sovjetskoj eri (Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje, Ukrajina) u kojima je Rusija imala ulogu na obe strane. Rusi ovde ne povlače konce, čak i kad bi to želeli“, napisao je de Val.
„Na Jermenima i Azerbejdžancima je da donesu strateške odluke kako da grade odnose i da naprave plan koji će voditi ka miru. To će se desiti jednog dana, ali krvoproliće odlaže taj dan jer stvara nepoverenje i strah“, dodao je on.
De Val zaključuje da je mnogo vremena izgubljeno. Prema njegovoj analizi, poslednji ozbiljni razgovori vođeni su pre dvadeset godina. Umesto toga, kontakti su bili sporadični.
„Stranci mogu da pomognu da se postigne mirovni sporazum, ponude finansijsku pomoć i, što je najvažnije, mirotvorce. Ali samo Jermeni i Azerbejdžanci ovo mogu da reše“, zaključio je Tomas de Val, sa instituta „Karnegi“.
Geopolitički značaj Nagorno-Karabaha, Rusija i Turska
Sukob dodatno komplikuje geopolitika. Turska, država članica NATO, bila je prva zemlja koja je priznala nezavisnost Azerbejdžana 1991. godine. Bivši predsednik Azerbejdžana Hejdar Alijev jednom je odnose sa Turskom opisao kao „jednu naciju u dve države“. Obe države dele tursku kulturu, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan obećao je podršku njegove zemlje Azerbejdžanu.
„Prestanite da kršite međunarodno pravo. Mi ćemo i dalje stajati uz Azerbejdžan protiv agresije Jermenije ili bilo koje druge države“, rekao je Erdogan, a prenosi Njujork tajms.
Štaviše, Turska nema zvanične odnose sa Jerevanom još od 1993. godine, kada je zatvorila svoje granice sa Jermenijom zbog podrške Azerbejdžanu tokom rata oko Nagorno-Karabaha.
Istovremeno, Jermenija je razvila i dalje održava dobre odnose sa Rusijom. U Jermeniji postoji ruska vojna baza, a obe su članice vojnog saveza Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Međutim, predsednik Rusije Vladimir Putin gaji dobre odnose i sa Azerbejdžanom, a Moskva je zatražila obustavu ratnih dejstava.
Sukob koji je dugo tinjao u sporu dve zemlje oko regiona Nagorno-Karabah može prerasti u regionalni sukob, povećavajući mogućnost turskog i(li) ruskog mešanja u rat.
Rusija s Jermenijom ima sporazum o međusobnoj odbrani koji bi mogao stupiti na snagu ukoliko bi se sukob proširio i na samu teritoriju Jermenije. Prema izveštajima jermenskog ministarstva odbrane, izvesna granatiranja jermenske teritorije već postoje.
Direktor komunikacija truskog predsedništva Fahretin Altun rekao je da je Turska rešena u nameri da pomogne Azerbejdžanu kako bi „povratio svoje okupirane teritorije“ u Nagorno-Karabahu.
Izjava iz turskog predsedništva usledila je neposredno pošto je Kremlj pozvao Ankaru da se uzdrži od „dolivanja ulja na vatru“ i da radi na uspostavljanju mira u Nagorno-Karabahu.
„Pozivamo sve zemlje, a pre svega naše partnerske zemlje poput Turske, da učine sve što je moguće kako bi došli do primirja i vratili se mirnom rešeavanju tog sukoba“, rekao je novinarima portparol Kremlja Dmitrij Peskov.
Evropska unija juče je ocenila situaciju u Nagorno-Karabahu „jako zabrinjavajućom“ i naglasila da svako mešanje u tom regionu smatra „neprihvatljivim“.
Takođe, turska novinska agencija izvestila je tokom najnovijih borbi da su bespilotne dron letelice turske proizvodnje pogodile pojedine ciljeve u Nagorno-Karabahu.
Turska je podržala vlasti u Bakuu i predsednik Erdogan je u nekoliko navrata od eskaliranja sukoba optužio Jermeniju za „okupaciju teritorije“ oko koje se dve države spore.
„Tursko oružje na bivšoj sovjetskoj teritoriji nije nešto što će Rusija posmatrati blagonaklono“, rekao je direktor Moskovskog centra Karnegi instituta Dimitrij Trenin.
„To bi mogla biti ona crvena linija, koja ranije nije pređena i koja se ne prelazi“, dodao je Trenin.
Ipak, pored činjenice da Rusija i Turska već podržavaju suprotne strane u Libiji i Siriji, dve zemlje u isto vreme razvijaju i jake trgovinske veze, a Erdogan i Putin održavaju korektne diplomatske odnose, što može sprečiti njihovo direktno mešanje u sukob između Jermenije i Azerbejdžana.
Tagovi
