Deset godina nakon Marija Montija i njegove tehnokratske vlade, još jedan bivši direktor „Goldman Saksa“ nastanio se u palati Kiđi. Nalik svom prethodniku, ali i Emanuelu Makronu u vreme predsedničke kampanje u Francuskoj 2017. godine, Mario Dragi gradi sliku o sebi kao o premijeru koji se na krilima prosvećene vizije jednog eksperta izdiže iznad političkih partija i nadilazi podelu između levice i desnice, dok u isti mah veoma vodi računa da ne pređe granice koje je postavio Brisel: fiskalnu ortodoksiju i neoliberalizam.
Bivši predsednik Evropske centralne banke (ECB) uspeo je da okupi sve italijanske partije, od levice do krajnje desnice, uključujući i one koje su poboljšale izborne rezultate na osnovu suprotstavljanja tom programu. Tako je pridobio i zajedničku podršku Pokreta pet zvezda (M5S) i Lige, dveju partija koje su pre tri godine pobedile na parlamentarnim izborima uz obećanje da će obustaviti štednju i suprotstaviti se evropskom diktatu.
Činjenica da ministri krajnje desnice sede u Dragijevoj vladi nije potresla veliki broj ljudi, ni po evropskim kancelarijama niti u medijima, koji ovu nacionalnu koaliciju predstavljaju kao primer dobrog razuma. Izgleda i da niko ne vidi problem u ovoj neobičnoj italijanskoj demokratiji u kojoj su birači u martu 2018. godine većinski glasali protiv politike štednje koju je nametao Brisel, da bi u februaru 2021, bez ponovne konsultacije, dobili vladu koja tu politiku zastupa. Priča o ovom preokretu je politička drama u tri čina.
Čin I, avgust 2011. godine.
Dragi, koji je upravo imenovan za predsednika ECB, šalje pismo Silviju Berluskoniju, šefu italijanske vlade. U tom pismu iznosi niz mera potrebnih za dobijanje pomoći od njegove institucije: smanjenje javne potrošnje i penzija, liberalizacija u sektoru usluga, revizija uslova za otpuštanje radnika, smanjenje plata državnih službenika. Predsednik italijanske vlade nema kako da se tim merama suprotstavi, jer bi bez pomoći ECB nivo duga porastao i situacija bi ubrzo postala neodrživa. Ipak, podele unutar desne većine sprečavaju obavezivanje na takav program. Tri meseca nakon pisma, parlament odbacuje Berluskonijev predlog budžeta, a komandu preuzima Mario Monti, „ekspert“ bez političkog predznaka.
Time otpočinje razdoblje od sedam godina, tokom kojih će se smeniti četiri predsednika vlade: nakon Montija na red su došli Enriko Leta, Mateo Renzi i Paolo Đentiloni. Potezi ovih vlada, u potpunosti odanih neoliberalnim institucionalnim reformama, bili su utemeljeni u sporazumu koji je Demokratska stranka (levi centar) sklopila sa Berluskonijevom desnicom. Podršku su im pružale bogate klase i značajan deo srednje klase, u jedinstvenom činu prevazilaženja pripadnosti zasnovane na podeli između desnice i levice: u pitanju je bio „buržoaski blok“ (1), društvena koalicija slična onoj koju će nekoliko godina kasnije Makron okupiti u Francuskoj.
Čin II.
Partije koje su pratile uputstva ECB surovo su kažnjene. Buržoaski blok srušio se usled sopstvene nemogućnosti da primi u dovoljno velikom delu radničke klase, čak i onda kada su se srednje klase od njega udaljile. Berluskonijeva partija Napred Italijo i Demokratska stranka, koje su pre deset godina imale 70% glasova, sada imaju svega 32%. Opozicija u isti mah postiže izuzetan rezultat. Liga Matea Salvinija prvi put se pojavljuje kao glavna sila desnice i krajnje desnice, dok M5S postaje najveća partija u zemlji, doguravši skoro do trećine ukupnog broja glasova.
Akt III, februar 2021.
Iako se odnos snaga u Parlamentu nije promenio još od izbora održanih u martu 2018. godine, pojavila se potreba za imenovanjem treće vlade. Dve prethodne (savez između Lige i M5S, praćen savezom između M5S i Demokratske stranke) raspale su se, potrajavši jedva više od po godinu dana. U tom trenutku se zadatak formiranja vlade daje Dragiju, autoru pisma koje je služilo kao brevijar buržoaskog bloka. Naizgled iznenađujuće, bivšeg bankara kao spasitelja dočekuju ne samo partije koje su sprovodeći njegov program krahirale na izborima, već i one koje su, suprotstavljajući mu se, izbile na vrh političke scene (2).
Siromašnim domaćinstvima – ništa
Dragi je dao dovoljno signala koji ne ostavljaju sumnju u njegovu želju da se vrati na trasu neoliberalnih reformi. Za svog ekonomskog savetnika postavio je Frančeska Đavacija, koji je već bio u grupi „eksperata“ koje je Montijeva vlada zadužila da lociraju gde treba srezati javnu potrošnju (3). U svom prvom govoru pred Senatom, 17. februara, izjavio je da će nove reforme uskoro biti najavljene. Među njima će se naći i povećanje konkurencije, „pojednostavljivanje“ poreskog sistema, smanjenje poreza, povećanje efikasnosti administracije i promovisanje uspostavljanja centara izvrsnosti u istraživanju. Iznad svega, najavio je da će korišćenje evropske pomoći predviđene planom oporavka „Next Generation EU“, uspostavljenim u kontekstu pandemije kovid-19, biti selektivno i diskreciono.
Ova pomoć nimalo neće ličiti na kišu novca najavljenu u medijima, gde se pominje iznos od preko 200 milijardi evra. Do te namerno obmanjujuće sume došlo se sabiranjem – bez ikakvog ekonomskog značaja – subvencija iz fonda kom će Italija morati da doprinosi na isti način kao i sve druge zemlje EU i zajmova koje bi Komisija mogla da uzme u njeno ime, dozvoljavajući Italiji da plaća manje kamate nego u slučaju njenog direktnog zaduživanja. Pomoć će u najboljem slučaju iznositi 66 milijardi evra, raspoređenih na šest godina (4): 11 milijardi godišnje, odnosno manje od 0,7% bruto domaćeg proizvoda (BDP), koji je u 2020. godini opao za gotovo 9%.
U pitanju je, dakle, skromna pomoć, koja nije u toku s razmerama privredne recesije, i koja neće omogućiti nikakav značajniji oporavak privredne aktivnosti; korišćenje granta i eventualni zajmovi biće strogo ograničeni planom o kom će se pregovarati s evropskim institucijama. U svom obraćanju Senatu, novi šef vlade jasno je rekao da pregovori neće biti komplikovani: njegova koncepcija „efikasne“ upotrebe pomoći poklapa se u svakom pogledu s koncepcijom Komisije.
Pre svega, novac iz EU usmeriće se na preduzeća. Što se tiče domaćinstava koja su usled istorijskog pada proizvodnje pala u siromaštvo, Dragi se ograničava na uobičajenu neoliberalnu perspektivu „aktivnih politika zapošljavanja“, koja se svodi na „pospešivanje obuka za radnike i nezaposlene“. Dragi nije propustio da pojasni ni to da će se njegova vlada pobrinuti da u masi preduzeća koja je pad aktivnosti uvalio u nevolje prepozna razliku između onih koja bi svejedno bankrotirala i onih koja su zadržala konkurentnost i sposobnost inoviranja: samo ova druga moći će da imaju koristi od plana oporavka. Pod krinkom promovisanja digitalne i ekološke tranzicije, vlada priprema duboku reformu italijanskog kapitalizma. Ona neće podrazumevati nikakvo novo zakonodavstvo, već će se fokusirati na čišćenje proizvodne strukture od kompanija sa niskokvalifikovanom radnom snagom, onih suviše orijentisanih prema domaćem tržištu, kao i onih koje su se obavezale na rad sa sindikatima koji se smatraju isuviše konfliktnim.
Tu dolazimo do (privremenog) zaključka drame u tri čina: strategija kojom se italijanska politika vodila od 2011. do 2018. godine, a koja je na poslednjim parlamentarnim izborima naišla na veliko neodobravanje, vraća se u velikom stilu, uz gotovo jednoglasnu podršku parlamenta i bez novih izbora. Da bi se ovaj ekstravagantni ishod objasnio, potrebno je da premotamo film trideset godina unazad.
Kraj podele na levicu i desnicu
Italija je početkom 1990-ih prestala da predstavlja jedinstveni primer potpune političke stabilnosti među demokratskim zemljama. Hrišćanska demokratija, centristička formacija koja je služila kao stub svake vlade od 1948. godine naovamo, srušila se i nestala, baš kao i partije koje su bile njene saveznice. Do toga je, prema tadašnjem rasprostranjenom mišljenju, došlo usled istraga korupcije, koje je trebalo da dovedu do spasonosne obnove političke klase. Ono što je usledilo ukazalo je na daleko veću dubinu krize. Kriza korespondirala s raspadom specifičnog društvenog kompromisa, koji se barem od kraja 1970-ih godina zasnivao na rastu javnog duga i kažnjavanju radnih klasa (5).
Za to vreme, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, Komunistička partija Italije, koja je dugo bila vodeća komunistička partija u Zapadnoj Evropi, ušla je u fazu doktrinarne revizije. To je dovelo do niza promena u njenom nazivu i do postepenog usvajanja „trećeg puta“ koji je teorijski uspostavio sociolog Entoni Gidens (6), a u politiku ga preveli Toni Bler iz Ujedinjenog Kraljevstva i Bil Klinton iz Sjedinjenih Država.
Priča koja započinje ranih 1990-ih godina jeste priča o pokušaju izgradnje demokratije u kojoj se partije naizmenično smenjuju na vlasti – i priča o jednom neuspehu.
Društvena koalicija koja tvori podršku desničarskih partija bila je od samog početka podeljena: s jedne strane, grupacije povezane s malim i srednjim preduzećima na severu zemlje, naklonjene neoliberalnim reformama i pridržavanju procesa evropskih integracija; s druge strane, radne i prekarne klase, zastupljenije u centru i na jugu zemlje, koje su ispaštale usled štednje nametnute evropskim sporazumima. Postojanje društvenog bloka sposobnog da pruži podršku levom centru podjednako je hipotetično.
„Treći put“ ispred jednakosti životnih uslova postavlja jednakost šansi i počiva na slepom verovanju u blagodeti slobodnog tržišta; pokušaj obnove levice duž ovih linija doveo je do udaljavanja ovog bloka od radničke klase. Protivrečnosti koje potkopavaju ove dve društvene koalicije ogledaju se u uzastopnim porazima svih vlada od 1994. do 2011. godine, koje su često slabile usled unutrašnjih nesuglasica, da bi na kraju mandata doživele teške poraze. Sve to trajalo je do Berluskonijeve četvrte vlade, koja je u novembru 2011. godine izgubila podršku skupštinske većine.
U to vreme, svest o preprekama održanju bipolarnog političkog sistema bila je široko rasprostranjena. Demokratska stranka se većinski vodila blerističkom linijom: radnička očekivanja smatrala su se preprekama na putu ka ekonomskoj modernizaciji. Tako dolazi do konvergencije s neoliberalnom frakcijom desnice i otvara se put za eksperiment buržoaskog bloka.
Buržoaski blok, dakle, ne predstavlja samo strategiju formiranja specifičnog društvenog saveza u kom se srednja i viša klasa, prethodno podeljene razdvajanjem desnice i levice, udružuju u podršci neoliberalnim reformama: u pitanju je ujedno i kulturni i ideološki projekat koji za cilj ima potpuno restrukturiranje političkog prostora. Projekat koji se može videti na delu u mnogim državama, a koji je u Italiji u potpunosti uspeo. U ovoj zemlji pozicioniranje političkih aktera i očekivanja biračkog tela više se ne organizuju oko ose levica–desnica, već u prostoru definisanom opozicijama između evropejaca i nacionalista, kosmopolita i identitarista, federalista i suverenista. Kampanja u medijima neumorno razdvaja „odgovorne“ političke programe (tj. one usklađene s neoliberalnom tranzicijom) od „populističkih“ pozicija (što je etiketa rezervisana za sve one koji im se protive).
Heterogena društvena većina
Parlamentarni izbori održani u martu 2018. godine, na kojima su M5S i Liga odneli pobedu, istovremeno su obeležili i izborni neuspeh buržoaskog bloka i konsolidaciju njegove hegemonije, koja se ogleda u sposobnosti usmeravanja strategije sopstvenih protivnika. Liga je uoči izbora o sebi stvorila (lažnu) sliku antievropske i nacionalističke partije, dok se M5S suprotstavljao „kasti“ izabranih zvaničnika i privilegovanoj „eliti“: oba pokreta tvrdila su da pripadaju političkom prostoru izvan desnice i levice, onako kako ga je definisao buržoaski blok. Na jednom od polova koji strukturiraju ovaj prostor nalazi se relativno homogena alijansa koja sebe smatra otvorenom, evropejskom i progresivnom i koja teži da prikrije centralnu ulogu neoliberalnih reformi u svom projektu. Ipak, ovaj savez, buržoaski blok, predstavlja manjinu u društvu. Na suprotnom polu stoji heterogena društvena većina koja se u okuplja čas protiv kaste, čas protiv evra, čas oko nacionalističkog impulsa obojenog ksenofobijom. Već je s prvom vladom Đuzepea Kontea, izniklom iz saveza dvaju pobednika izbora 2018. godine, postalo jasno da će se teško doći do strategije posredovanja koja bi bila u stanju da ovu društvenu većinu transformiše u kompaktan blok. Međutim, tek nešto slavnija sudbina druge Konteove vlade (M5S – Demokratska stranka) pokazuje nam da su, u prisustvu hegemonističkog odnosa snaga koji negira važnost podele na levicu i desnicu, šanse za obnovu levice, čak i u bledoružičastoj verziji, gotovo nikakve.
U prostoru strukturiranom ideologijom buržoaskog bloka, jedina koherentna politička strategija je prema tome ona buržoaskog bloka. To objašnjava iznenađujuću završnicu italijanske drame u tri čina, s nacionalnim jedinstvom oko društveno manjinskog liberalnog i evropskog projekta. Ova završnica je, međutim, privremena. Slede nam novi činovi, a njihovi glavni akteri biće klase priložene kao žrtve minulim i budućim strukturnim reformama. U kojoj ulozi i u kom obliku? Prerano je reći, kao što je prerano znati da li će ove klase tražiti novu demokratsku putanju nakon razočaranja izbornim rezultatom koji su 2018. godine doživele kao veliku pobedu, a koji je na kraju na vlast doveo Dragija. Šta će se dalje dešavati, u velikoj će meri zavisiti od sposobnosti aktera koji se protive neoliberalnim reformama da u središte političkog sukoba vrate njihove konkretne posledice poput prekarizacije položaja radničke klase, erupcije nejednakosti, smanjenja socijalne zaštite i degradacije javnih usluga. Tim putem hegemonija buržoaskog bloka moći će da se dovede u pitanje – ali i do konačnog poraza.
Tagovi
