Drugi dan Svetskog prvenstva u Kataru nije doneo nijedno iznenađenje. I to je najveće iznenađenje početka turnira. Ok, Geret Sautgejt nije obukao prsluk, ali sve ostalo je očekivano.
Reprezentacija Engleske deklasirala je reprezentaciju Irana. Počelo je teškom povredom glave iranskog golmana, a završilo se glavoboljom svih onih koji i dalje razmišljaju o imidžu te, radikalizmom vlasti, ukaljane zemlje. Spočitavaju poslednjih dana prvoborci antiglobalizma da oni koji kritikuju Iran zapravo nemaju pojma o istoriji te zemlje, iako niko nikada nije rekao da je Iran zemlja nebitne kulture i tradicije, već da je – trenutno – zemlja tiranije nad slobodom govora i svim drugim zamislim oblicima slobode.
Njihovi fudbaleri, međutim, bili su slobodni da ne otpevaju himnu i to je važniji gol, od oba koja su dali Engleskoj. Tako su kupili ljubav navijača koji su iz Irana i belog sveta doputovali u Katar da ih bodre i skinuli sa sobe balast „najomraženije reprezentacije“.
Reprezentacija koja je u Srbiji sasvim sigurno najomraženija, Engleska, pokazala je sa druge strane da su uzalud mnogi kukali zbog spiska „čoveka u prsluku“ (koji to više nije).
Gordi Albion igrao je sa 20 posto snage i dao je šest golova Iranu, a mogli su makar još dva. Kada je Sautgejt napravio četvorostruku izmenu, u sekundi je postalo jasno koliko je taj tim opasan i dubok i koliko je nepravdeno zapostavljeno njihovo polufinale Mundijala i finala Evropskog prvenstva u poslednje četiri godine.
Englezi, dakle, nisu uradili ništa neočekivano, nisu se svečano raspali kako su mnogi priželjkivali. Naprotiv. Ni reprezentativci Irana nisu uradili ništa neočekivano, nisu pobedili Englesku i nisu pevali himnu. Dovoljno.
Ako je prva utakmica bila očekivana, druga je bila još očekivanija.
Holandija je ušla u meč protiv Senegala kao da je u pitanju prijateljski duel, a da se Mundijal igra za mesec dana, kao da imaju u rukavu čuveni alibi o „teškim nogama na početku priprema“. Senegal je ušao u duel kao da želi svima da dokaže da može da igra dobar fudbal i bez svog najboljeg igrača. Tačno tako se razvijala situacija.
Mnogo toga zavisilo je od Frenkija De Jonga i to je, kako obično biva kada je u pitanju najbolji igrač na terenu, sasvim očekivano. A De Jong nije igrao utakmicu života. Šta više. Poklonio je, posebno u drugom poluvremenu, nekoliko lopti direktno u noge Senegalu i samo je to što je Senegal bio, pa, Senegal, spasilo Holanđane.
Iako ima fizički potencijal, tehnički kapacitet i individualni kvalitet, Senegal na klupi ima čoveka koji je legenda senegalskog fudbala i prosečan trener. A možda mu je i to kompliment. Činjenica da ne postoji jedna uigrana akcija koju Senegal igra, naročito akcija bez Manea koji je povređen, učinila je bezopasnu Holandiju neugroženom.
A onda je De Jong, pošto se De Jong pita, startovao na Kujateu (rukom na međunožje), igrač koji mu je zadavao muke je zamenjen i Lale su se razmahane. Dovoljno da sa dva gola na samom kraju urade očekivanu stvar – pobede.
Poslednju utakmicu današnjeg programa, novinari Nedeljnika gledali su svako iz svoje fotelje i fliper partiju SAD i Velsa prekinula bi tek poneka notifikacija. Taman kada smo krenuli da se šalimo sa dinamikom utakmice, Amerikanci su odigrali divnu akciju, Pulišić, najvažniji igrač tog tima – znate već, očekivano je to sve – utrčao je među Velšane, prvo kretnjom, a onda pasom rasparao njihovu odbranu na pola i poslužio Timotija Veu da se upiše u strelce.
Reprezentacija SAD je u prvom poluvremenu pokazala sav svoj potencijal i progres koji su napravili, bili su poletni, puni elana, a onda je u drugom poluvremenu došlo do – šta da radimo kada je tako – očekivane promene. Vels nema veliki kvalitet, nije u proseku mlada ekipa, najbolji igrač nije na vrhuncu forme, ali Vels zna da igra tvrde utakmice. I koliko god su u prvom poluvremenu delovali mekano, u drugom su nadoknadali fajterskim pristupom.
Ključan je bio Kifer Mur, koji je uspevao da zadrži loptu, dobije neke duele i sačuva posed svom timu, iz čega je nakon dobre raspodele lopti na bokove, Vels stvarao šanse. Bio je šezdeset i neki minut kada su u razmaku od 60 sekundi dva puta glavom promašili zicer. Ali je stvarno visio gol u vazduhu.
I na kraju je ta nit pukla, a Bejl iz penala doneo izjednačenje.
U svim očekivanim događajima, dva su se pitanja izdvojila. Otkud ovolike sudijske nadoknade? I može li biti oboren jedan star i važan rekord?
Čini se da su sudije dobile instrukciju da svaku pauzu zabeleže i saberu, pa smo tako za tri utakmice i šest poluvremena videli skoro sat vremena sudijske nadoknade. Okej, bilo je povreda, grčeva, ali neobično je da linijski sudija podigne tablu na kojoj piše 9 ili 14 minuta nadokande.
Drugo pitanje jeste da li može da bude oboren rekord Žista Fontena? Legendarni Francus, „Crno stopalo“, je na jednom prvenstvu postigao 13 golova i to je rekord. Od 1958. nikome to nije pošlo za rukom, a samo jednom je najbolji strelac turnira postigao dvocifren broj golova – Gerd Miler 1970. godine.
U prve četiri utakmice turnira u Kataru, čak tri igrača postigla su po dva pogotka: Ener Valensija, Bukajo Saka i Mehdi Taremi.
Dok sabiramo rekorde i sanjamo golove, pesma za kraj drugog dana, za igrača za koga kažu da ima sve što je imao i mladi Zidan, uz jedan bitan kvalitet više. Frizuru.
Džud je novo normalno.
Tagovi
