Najgora kazna za knjigu jeste da je ignorišu. U tom smislu se ja kao autor mogu smatrati srećnim, jer je srpsko izdanje „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“ nedvosmisleno izbeglo tu smrtnu kaznu za knjige. Knjiga se nedeljama nalazi u vrhu liste bestselera i gizda se pred publikom u izlozima knjižara od Novog Sada do Niša. O njoj se i dosta piše, govori i emituje. Više od toga autor ne može poželeti.
Neke od do sada objavljenih kritika o knjizi su negativne, ali mi to ne smeta naročito. Ko objavljuje knjige ne može se uzdati isključivo u pozitivne reakcije. Osoben je pak način na koji neki učesnici debate iz Srbije pokušavaju da Andrića tretiraju kao muzejski eksponat, pred kojim bi stajala tabla sa natpisom „Ne dirajte!“. (Uz to bi trebalo zamisliti još jednu, manju tablu na kojoj piše: „To važi naročito za strance!“)
Ti bi ljudi da ušuškaju Andrića ili da ga stave pod zaštitu kao spomenik. Kada diskutuju o Andriću, ne žele da diskutuju o čoveku od krvi i mesa koji je pravio greške kao i svi mi, nego o svecu kome niko i ne sme da se približi, ili, ako baš mora, onda jedino na kolenima. Ali kao jedan od velikih književnika XX veka Ivo Andrić je zaslužio da mu se ne približavamo ispod njegovog nivoa…
Ceo tekst Mihaela Martensa, jednog od najpoznatijih nemačkih novinara, objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 4. juna
Digitalno izdanje i pretplata dostupna je na Nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju treću knjigu iz edicije “Velike biografije” – “Milovan Đilas: Anatomija jednog disidenta”
Tagovi
