Ivo Andrić i druga strana Meseca: Sme li u Srbiji otvoreno da se govori i piše o liku i delu našeg jedinog nobelovca?

Najgora kazna za knjigu jeste da je ignorišu. U tom smislu se ja kao autor mogu smatrati srećnim, jer je srpsko izdanje „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“ nedvosmisleno izbeglo tu smrtnu kaznu za knjige. Knjiga se nedeljama nalazi u vrhu liste bestselera i gizda se pred publikom u izlozima knjižara od Novog Sada do Niša. O njoj se i dosta piše, govori i emituje. Više od toga autor ne može poželeti.

Neke od do sada objavljenih kritika o knjizi su negativne, ali mi to ne smeta naročito. Ko objavljuje knjige ne može se uzdati isključivo u pozitivne reakcije. Osoben je pak način na koji neki učesnici debate iz Srbije pokušavaju da Andrića tretiraju kao muzejski eksponat, pred kojim bi stajala tabla sa natpisom „Ne dirajte!“. (Uz to bi trebalo zamisliti još jednu, manju tablu na kojoj piše: „To važi naročito za strance!“)

Ti bi ljudi da ušuškaju Andrića ili da ga stave pod zaštitu kao spomenik. Kada diskutuju o Andriću, ne žele da diskutuju o čoveku od krvi i mesa koji je pravio greške kao i svi mi, nego o svecu kome niko i ne sme da se približi, ili, ako baš mora, onda jedino na kolenima. Ali kao jedan od velikih književnika XX veka Ivo Andrić je zaslužio da mu se ne približavamo ispod njegovog nivoa. Ko se bavi Andrićem trebalo bi da pokuša da gleda na njega onako kako je on gledao na svoje likove – sa empatijom i razumevanjem za njihove slabosti (od kojih su poneke možda i sopstvene), ali ujedno i trezvenog pogleda i nastojeći da ih niti satanizuje niti idealizuje.

Pojedini srpski stručnjaci za Andrića, ili barem oni koji sebe smatraju stručnjacima za Andrića (a takvih je vrlo mnogo), zanemaruju pak sve one činjenice koje se ne uklapaju u sliku o Andriću kakvu žele da prikažu. Tako oni uporno slikaju ikonu koja sa pravim Andrićem nema mnogo veze.

Želim da navedem nekoliko primera intelektualnih manjkavosti ovakvog načina istraživanja o Andriću, zastupljenog naročito u Srbiji. No za početak moram da zamolim čitaoce da pođu sa mnom u London, tačnije u „School of Slavonic and East European Studies“. Tamo predaje profesor po imenu Zoran Milutinović. Taj gospodin, jednostavnosti radi nadalje ćemo ga zvati „Prof. M.“, smatra da je „U požaru svetova“ loša knjiga i u jednom naučnom časopisu na engleskom jeziku napisao je recenziju o njoj na jedanaest strana. On na to ima pravo i to ne bi bio razlog da se njime bavimo. Ali ko piše o Andriću, i ko je plaćen za to da mlade ljude u Londonu (ili gde god) upozna sa njegovim delom, trebalo bi da zna o čemu priča, tim pre kao profesor južnoslovenske književnosti. To kod Prof. M., koji je jugoslovensku književnost studirao na Univerzitetu u Beogradu, pak nije slučaj.

Prof. M. nije upoznat sa merodavnom naučnom literaturom o Andriću, a u kombinaciji sa značajnom ideološkom pristrasnošću, te rupe u znanju rezultuju njegovim sudelovanjem u stvaranju kolektivne Andrićeve ikone koja se obrazuje u određenim krugovima u Srbiji. Prof. M. nije upoznat sa relevantnim činjenicama iz Andrićevog života i citira literaturu koju nije pročitao. Ujedno je to tipično za jednu recepciju Andrića kakva u Srbiji nažalost nije neuobičajena. U svojoj nekritičnoj idealizaciji Ive Andrića, ta je recepcija takoreći komplementarni nedostatak uz njegovu satanizaciju, uobičajenu u određenim nacionalističkim krugovima u Bosni i Hrvatskoj.

U sprskoj varijanti se taj stav ogleda recimo ovako: Prof. M. u navedenoj recenziji kaže kako „U požaru svetova“ sadrži samo dve novosti o Andriću, a obe su pogrešne. Jedna „novost“, kako profesor piše, jeste „tvrdnja“, izneta u knjizi, kako je Andrić bio član „Jugoslovenske radikalne zajednice“ (JRZ) tadašnjeg premijera Milana Stojadinovića. Prof. M. procenjuje da to „nije mnogo verovatno“. Nekoliko redova pre toga je u istom tekstu istakao važnu naučnu literaturu o Andriću iz Srbije, između ostalog i sjajnu knjigu Dušana Glišovića („Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći Rajh 1939-1941, Beograd, 2012), kao i godišnje publikacije Zadužbine Ive Andrića, koje izlaze skoro već četiri decenije (Sveske). U pravu je: za svakoga ko se ozbiljno interesuje za Andrića Glišovićevo istraživanje i godišnje publikacije Zadužbine Ive Andrića predstavljaju obaveznu lektiru. A da je uvaženi profesor ove knjige ne samo hvalio i citirao nego i pročitao, znao bi da niti sam ja prvi koji je ukazao na Andrićevo članstvo u Stojadinovićevoj stranci, niti se ozbiljno može dovoditi u pitanje da je književnik bio član JRZ. Jer izvor ove informacije jeste čovek u čiji kredibilitet ne bi posumnjao čak ni Prof. M. (ili barem tako pretpostavljam): sâm Ivo Andrić. Kako to?

Potraga za odgovorom vodi nas u prošlost, u 1942. godinu. Tada je kolaboracionistička vlada iz Beograda poslala srpskim intelektualcima i ranijim slobodnim zidarima, pa tako i Andriću, upitnik sa 33 pitanja. Podrazumeva se da, pod ondašnjim okolnostima, on nije imao slobodu da ne odgovori. I tako je popunio upitnik (ručno i ćiriličnim pismom), sa datumom 27. mart 1942.

U jednom pitanju reč je bila o ranijim političkim aktivnostima pre nemačke okupacije. Andrić tu odgovara: „Krajem 1938 g. upisan sam u JRZ. Nisam vršio nikakvu funkciju ni razvijao aktivnost.“ Andrić dakle sam navodi kako je od 1938. bio član stranke tada najmoćnijeg političara u Jugoslaviji. Bio je doduše tek pasivni član i formulacija „upisan sam“ ukazuje na to da se nije sam aktivno angažovao oko članstva, za razliku od prijema u Komunističku partiju neke dve decenije docnije na njegovu izričitu želju. Ali Andrić ne ostavlja prostora za sumnju u svoje članstvo.

I ta se „novost“ (C Prof. M., London) ne čuva ni u kakvom bunkeru pod Han Pijeskom, niti u sefu u Fort Noksu ili u nekom od podruma Lubjanke u Moskvi. Glišović tu „novost“ pominje u svojoj knjizi, a pre toga je navedeni upitnik (delom kao faksimil) objavljen 2005. godine u „Sveskama“ Zadužbine Ive Andrića. Dakle oba puta u izvorima koje Prof. M. izričito preporučuje. Morao bi čovek da bude prilično nemaran prilikom čitanja, pa da iščita ove knjige a da ne primeti navedene napomene. Osim ako je jednostavno rešen da zanemari sve što se ne uklapa u etablirani ulepšani narativ, po kom je Andrić hodio svetom kao večno spremni borac za sve lepo i dobro i nadljudskom snagom izbegavao svako iskušenje da mu bude malko lakše u životu.

Nažalost, tekst Prof. M. nastavlja se u istom tonu. Možda nije imao vremena, ili možda nije imao interesa, o tome se može samo nagađati – ali činjenica je da profesor ili nije pročitao literaturu koju preporučuje i citira, ili ju je temeljno zaboravio jer se zaključci izneti u njoj ne uklapaju u njegovu sliku sveta. Tako Prof. M. piše da je jedna druga pogrešna „tvrdnja“, koja se navodi u „U požaru svetova“, to da se Andrić kao diplomata u Berlinu zalagao za bliže veze Kraljevine Jugoslavije sa Hitlerovom Nemačkom.

„To je u suprotnosti sa svime što je do tada bilo poznato o Andrićevim političkim shvatanjima i bilo bi od velike pomoći kada bi se za tu tvrdnju mogli izneti dokazi“, glasi profesorova pouka. Tačnije bi bilo da je napisao kako je ta tvrdnja u suprotnosti sa svime što on zna o Andriću ili želi da zna. Što se tiče zahtevanih dokaza, tu srećom ima pomoći za profesora – jer takvi dokazi postoje, kao što bi profesor znao kada merodavnu naučnu literaturu ne bi stavljao samo na police i navodio je u fusnotama, nego i pročitao.

Ali pre toga moramo da razjasnimo jedan potencijalni nesporazum: to da se Andrić zalagao za približavanje Jugoslavije Hitlerovoj Nemačkoj ne znači da je gajio simpatije prema fašizmu ili pak prema nacionalsocijalizmu. Šta je mislio o tim nehumanim ideologijama jasno je naveo u esejima iz dvadesetih godina (na primer o Musoliniju), kao i u svojim privatnim beleškama. Ali Andrić je bio i pragmatični realista. Znao je ono što su tada znali i knez Pavle, Milan Stojadinović i mnogi drugi odgovorni ljudi: ako Jugoslavija hoće da se brani od najveće opasnosti po sebe – od ekspanzionizma Italije, koji nije ugrožavao samo Dalmaciju – onda mora da potraži zaštitu kod jedinog čoveka koje je bio u stanju da zauzda Musolinija. A to je bio Adolf Hitler. To ne zvuči lepo, ali odgovara spoljnopolitičkoj realnosti 1941. godine. A pošto je Andriću ta realnost bila poznata, nijednom rečju se nije pobunio protiv pristupa Jugoslavije Trojnom paktu, u kom je Berlin dominirao, već je u tome video neki vid osiguranja od opasnosti da bi Italija, nakon Albanije i Grčke, mogla da napadne i Jugoslaviju.

Prof. M. pak hrani legendu veoma rasprostranjenu među ljudima koji se tek površno bave Andrićevom biografijom ili ga posmatraju kroz ideološke naočare: taj mit glasi da je Andrić 1941. godine dvaput pismeno molio za opoziv sa mesta poslanika u Berlinu jer se protivio paktu Jugoslavije sa Hitlerovom Nemačkom. Razumljivo je da Prof. M. spada među brojne ljude koji žele da veruju u ovu bajku, jer bajka jeste lepa. Ali i lepa bajka ostaje bajka, a nauka se bajkama ne bavi.

Andrićevi diplomatski telegrami i izveštaji špijuna, koje je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop u Berlinu postavio da prate Andrića, nalaze se danas u arhivima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, odnosno arhivu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu. Još su Miladin Milošević („Diplomatski spisi“, Beograd, 1992) i Želimir Bob Juričič („Ivo Andrić u Berlinu 1939-1941“, Sarajevo, 1989) objavili važna istraživanja na ovu temu. Najobimnije su publikacije Dušana Glišovića. On se bavi i dvama pismima u kojima Andrić 1941. moli da bude smenjen sa mesta poslanika u Berlinu: „Kao podatak u Andrićevoj biografiji u komunističkoj Jugoslaviji, rado je isticano kako je tražio da bude opozvan, jer se nije slagao sa pristupom Jugoslavije Trojnom paktu. Tako je, na primer, o Andriću napisano: „Zapanjen divljanjima fašističkih hordi, Andrić pismom od 20. marta 1940. (treba: 1941) godine zahteva od svog ministra inostranih poslova Cincar-Markovića da bude te dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja.““

Ali nakon iscrpnog proučavanja izvora Glišović, najbolji srpski poznavalac Andrićevih godina u Berlinu, dolazi do drugačijeg zaključka: „Andrić se nigde u pomenutim zahtevima za opoziv ne protivi jugoslovenskom pristupanju Paktu, niti bilo kojom reči dovodi u pitanje politiku koju Jugoslavija vodi. To ne čini pred nemačkim zvaničnicima, ni u privatnim razgovorima sa poverenicima Ribentropove uprave. Da se bilo gde zvanično ili privatno u Berlinu protivio pristupu Trojnom paktu, teško da bi ga potom u Beogradu Gestapo ili SS poštedili.“ Prema Glišovićevoj analizi to se uklapa u opšte ponašanje tokom Andrićeve celokupne diplomatske karijere, u kojoj je on uvek bio odani sluga svoje države – dakle upravo ono što važi za skoro sve činovnike svugde na svetu: „U čitavoj diplomatskoj karijeri, Andrić se nikada nije protivio izvršavanju zadataka. Sve je izvršavao revnosno, ostavljajući svoj lični stav i emocije po strani.“

Ne treba Andriću zameriti da je bio revnostan službenik. Ali član akademske zajednice ne treba ni da širi odavno opovrgnutu legendu kako je Andrić zahtevao da bude opozvan sa mesta poslanika u Berlinu jer se protivio pristupu Jugoslavije Trojnom paktu. Pre će biti da je tačno upravo suprotno: Andrić je želeo da bude opozvan jer je zanemaren prilikom pregovora o pristupu Jugoslavije Hitlerovom savezu, što je povredilo njegovu diplomatsku čast. To jasno proizlazi iz njegova dva pisma – ali čuvari Andrićevog oreola to rado „zaboravljaju“ kada je reč o ovoj komplikovanoj epizodi iz njegovog života. Glišović kaže: „Da nije izopšten, Andrić bi bez pogovora prisustvovao razgovorima Cincar-Markovića i Cvetkovića sa Ribentropom i Hitlerom, i propratio svojim prisustvom sve radnje koje su dovele do pristupanja Trojnom paktu. On se u oba pisma i žali što su mu te mogućnosti uskraćene, jer ih obavlja treće lice. Dakle, potpuno suprotno od onoga kako se to navodi u prikazima Andrića kao ‘ogorčenog protivnika’ nacionalsocijalizma i jugoslovenskog pristupa paktu.“

To je naravno samo spekulacija, ali Glišovićeva knjiga od preko 850 strana sadrži i brojna druga dokumenta i inteligentne analize koje podupiru njegovo tumačenje. Ukratko rečeno: ko ne veruje analizama iznetim u „U požaru svetova“, i ne mora. Ali bi za diskusiju bilo od koristi da se napokon uzmu u obzir radovi istraživača iz Srbije koji su se bavili Andrićem – pa tako i onda kada su njihovi zaključci u suprotnosti sa sopstvenom ideologijom.

Ali za tako nešto Prof. M. i čitav niz drugih srpskih proučavalaca Andrića nisu voljni ili nisu sposobni. Kao što neki ljudi ne mogu da razlikuju crvenu i zelenu boju, tako oni pate od selektivne percepcije kada je reč o njihovom idolu. Njihov Andrić treba da bude vitez bez mane. A šta bi tome bolje pristajalo negoli tvrdnja da je književnik 1941. hteo da napusti Nemačku jer se suprotstavljao paktu sa Hitlerom? Što doduše nije tačno, ali lepo zvuči i bude čoveku od toga toplo oko srca.

Nema ničeg lošeg u tome da ljudi vole da im je toplo oko srca. Ali javnost u Srbiji ima pravo da bude opširno i potpuno obaveštena o jednom od najvećih književnika koji su ikada stvarali na njenom jeziku – a ne tek sa propustima i hagiografski. Iako Prof. M. živi i radi u Londonu, njegovo se ime može tumačiti kao šifra za mnogo toga što u jednom segmentu proučavanja Andrića u Srbiji ide naopako. On ljudima istinu nudi tek u homeopatskim dozama. Ukoliko smatra da je bolje da srpska javnost nešto ne zna, on to izostavi. To se vidi i u njegovoj knjizi „Bitka za prošlost. Ivo Andrić i bošnjački nacionalizam“, objavljenoj 2018. godine.

Tu knjigu nesumnjivo vredi pročitati, ali je njena manjkavost u tome što se činjenice koje ne odgovaraju autorovim predstavama prećutkuju ili čak i poriču. Prof. M. u svojoj knjizi negoduje što se Radovan Karadžić stalno dovodi u vezu sa Andrićem. Svakako da Andrić nije kriv što ga je Karadžić citirao, baš kao što ni Marija Judina ne snosi odgovornost za to što je Staljin voleo njena izvođenja na klaviru. Ali upravo kada se piše o Andriću i bošnjačkom nacionalizmu, ne bi trebalo tek tako zanemariti Karadžićevu ulogu u tome. Ali Prof. M. čini upravo to kada za Karadžića kaže da on „nije, doduše, književni kritičar“ i „ništa o Andriću nije napisao…“

Slažem se: Karadžić nije književni kritičar. Ali jeste pokušavao da bude kritičar kada je napisao svoj obimni esej „Latas – Fenomenologija izdajstva“. Taj opskurni sastav bavi se Andrićevim poslednjim romanom, „Omer-paša Latas“. Karadžić tu piše o raznim psihološkim aspektima ovog romana. Najpre Karadžić svoje teze predstavlja kao učesnik jedne međunarodne konferencije o Andriću, održane u maju 1980. u Beogradu. Godinu dana kasnije je Zadužbina Ive Andrića objavila tekstove sa konferencije u zborniku od skoro 1.000 strana. Tu je štampan i Karadžićev rad, na deset strana, tako da ga je praktično nemoguće prevideti. Kada Prof. M. dakle navodi kako Karadžić „ništa o Andriću nije napisao…“, onda on ili ne zna za ovaj esej, iako je objavljen u knjizi koja je važna za svakog proučavaoca Andrića. To bi značilo da nije naročito temeljno istražio temu knjige koju piše. Ili pak zna za taj podatak, ali ga namerno prećutkuje svojim srpskim čitaocima. Ne znam koji je od ova dva odgovora tačan, ali ne znam ni da li želim da znam odgovor.

Nažalost, još mnogo je primera za to što u jednom segmentu proučavanja Andrića u Srbiji ide naopako. Jedan primer dobijamo od dame iz Novog Sada, profesorke književnosti sa tamošnjeg univerziteta. Profesorka smatra da je „U požaru svetova“ užasna knjiga i o tome je pisala u „Politici“, smatrajući se očigledno pozvanom da spase nežne duše od čitanja ovog dela. Ona s negodovanjem govori o „nezapamćenoj medijskoj pažnji koja je posvećena“ ovoj knjizi. A zapravo je „U požaru svetova“ (parafraziraću) površni učinak jednog stranca, i to još i Nemca – a svako zna da svi Nemci genetski imaju antisrpske predispozicije.

Jedna od kritika dame iz Nojzaca sastoji se u tome da u knjizi ne postoji „nijedna fusnota“. Po toj logici su knjige sa fusnotama verodostojne jer imaju fusnote (čak i ako te fusnote možda ukazuju na nepouzdane ili jednostrane izvore), dok su knjige bez fusnota u načelu neuverljive jer nemaju fusnote. Originalan stav. Ali svojom pohvalom fusnoti dama iz Novog Sada naposletku cilja na nešto sasvim drugo: ona naučne studije o Andriću brani jednim zanimljivim argumentom, koji bismo ovde da prenesemo. (Da ne bi bilo nesporazuma: postoje sjajne naučne studije o Andriću, tekstovi puni činjenica i fusnota koje upućuju na druge tekstove sa fusnotama. Publicisti poput mene ne bi mogli bez takvih studija.) Ali šta to naša prijateljica iz Ujvideka kaže o tekstovima sa fusnotama? Kaže da „treba da verujemo samo ovakvim esejima i monografijama“.

Čini mi se da je to jedna od ključnih reči kada se radi o jednom vidu srpsko-patriotskog predstavljanja Andrića: „verujemo“. Nije reč o tome šta o Andriću znamo ili možemo saznati nego o tome šta „verujemo“. Odana tom verovanju, naša naučnica iz okruga Južna Bačka mora da vidi protivurečnost u tome što je Andrić u „U požaru svetova“, s jedne strane, opisan kao jedan „od glavnih zagovornika približavanja Kraljevine Jugoslavije nacionalsocijalističkoj Nemačkoj“, dok se s druge strane ističe kako Andrićevi „privatni zapisi čak i diplomatski izveštaji tog vremena, pokazuju da hvalospevi vezani za Hitlera i nacističku Nemačku ne odgovaraju njegovim ubeđenjima“.

Koliko naivan neko mora da bude pa da ne razume kako u diplomatiji ne mora biti protivurečnosti u tome da neko kao ambasador ili poslanik zastupa politiku koja ne odgovara njegovim sopstvenim ubeđenjima? I koliko malo čovek mora znati o komplikovanom položaju Jugoslavije početkom 1941. godine, pa da ne shvata kako je jugoslovenski poslanik mogao da odbacuje nacistički režim, ali i da istovremeno zagovara pristup Jugoslavije Trojnom paktu? Siguran sam da naša poznanica iz kraja južno od Subotice kao inteligentna žena zna kako 1941. nije bilo protivurečnosti u tome da se Hitlerova Nemačka odbacuje, ali i vidi kao slamka spasa protiv Italije. Samo što ona ne veruje u to. Zato što, kada je Andrić u pitanju, ne može biti istina ono što istina biti ne sme.

Onima koji je zastupaju ta vera nudi pogodnost da ne moraju pronalaziti argumente kojima bi branili svoje viđenje Andrića. Mogu da koriste šlagvorte, kao što je to uobičajeno kada je vera u pitanju. Mogu da upozoravaju od čitanja „U požaru svetova“, jer je sadržaj navodno „prelomljen kroz specifičnu ‘zapadnjačku’ perspektivu“. To me podseća na godine koje sam proveo u Istanbulu, kada bi neki moji sagovornici na kritičke opaske ili i puka pitanja o specifičnim oblicima islama refleksno odgovarali optužbom da iza takvog iskaza ili pitanja stoji „islamofobija“.

Slično je i ovde: u „U požaru svetova“ se habzburška okupacija Bosne ne osuđuje dosledno, nego se postavlja i pitanje nije li 40 godina pod Austrougarskom tom navodno „tamnom vilajetu“, uz mnogo lošeg, donelo i barem nešto dobrog – kao na primer gimnaziju u Sarajevu, koju je Andrić pohađao. Ali neki ljudi ne mogu da podnesu čak ni takva pitanja. Ko tako nešto pita, mora biti „antisrpski“ nastrojen, kao što je za neke ljude u Sarajevu „antibošnjački“ orijentisan onaj ko ukaže na to da je Andrić u starosti imao daleko nijansiranije viđenje islama nego što bi se to dalo zaključiti iz njegove doktorske disertacije iz 1924. godine.

Te ljude ne zanima što se u „U požaru svetova“ ukazuje na brojne slabosti i mane habzburške okupacione uprave u Bosni, kao na primer prinudni rad na gradnji puteva i pruga. Takođe ih ne zanima što je u knjizi opisano kako su se Beč i Budimpešta u Bosni često igrali nulte sume nauštrb svoje kolonije. Smeta im što se, pored tih negativnih strana, tvrdi i kako nije sve tokom habzburške vladavine Bosnom bilo nazadno i loše. To su čitaoci koji u saglasnosti klimaju glavom kada se govori o tome kako je kredibilitet habzburške vladavine u Bosni podrivan time što je monarhija zadržala kmetski sistem, ali su šokirani na pomen toga da srpska politika između 1919. i 1941. nipošto nije bila bez krivice za propast Prve Jugoslavije.

To je prvi postulat nacionalista: uvek su krivi drugi. Ako li se ukaže na srpsku suodgovornost u neuspehu Prve Jugoslavije, uslediće očekivana reakcija, izvesna kao tamjan u crkvi ili buldožeri u Savamali: evo opet neki zli stranac nije razumeo o čemu se radi. Ta nesposobnost da se situacija odvaga, manihejska podela sveta na dobro (mi) i loše (oni), lako se prenosi i na viđenje Ive Andrića. Izvesni stručnjaci ne mogu da podnesu kada se neko osvrne na obe strane medalje. Oni žele da uvek vide samo jednu stranu – svoju stranu. To su ljudi koji se uznemire kada neko ustanovi da postoji i druga strana Meseca. Njihov Andrić ima samo jednu stranu, i to svetlu.

Ukratko rečeno: za diskusiju o Ivi Andriću bilo bi dobro kada bi Prof. M., dama iz okoline Petrovaradina i svi oni koji razmišljaju i argumentuju poput njih napokon pokazali interesovanje i za drugu stranu Meseca. „U požaru svetova“ se sasvim sigurno po mnogo čemu dâ kritikovati. Samo napred! Ali molim da to ne bude na nivou „rekla-kazala“, ne na osnovu nepotpunog poznavanja (srpskih) izvora ili pak nedefinisanih „osećanja“. Osećanja su nešto lepo, ali im je mesto kod kuće. U debati o Ivi Andriću, jednom ozbiljnom književniku, trebalo bi i mi da budemo ozbiljni. Tako možemo da naučimo još mnogo toga jedni od drugih i o Andriću – ukoliko to želimo.