Parisko nebo su u nedelju u plavo-belo-crveno obojile štrafte mlaznih borbenih aviona, ispod kojih su ponosno šetale na hiljade vojnika, konjanika, spasilaca i lekara. Ponosno, jer su obeležavali Dan pada Bastilje, ali i zbog toga što su nosili ono na šta je Francuska sto godina čekala – Olimpijsku baklju.
To je bio dan kada sve blista, kada se grad, koji već uveliko privodi kraju pripreme za ovaj važan svetski događaj i stogodišnjicu od poslednje Olimpijade u Parizu, trudi da u delo sprovede sve ono što je i sam predsednik zemlje obećao: „Da pokaže svoju veličinu“.
U to ime, radi se na tome da sve izgleda utegnuto, baš kao i vojničke uniforme. Stigao je jedan od prvih simbola Olimpijade, vodi se računa o tome da sportisti po nepodnošljivim vrućinama imaju najbolje moguće uslove za trening i – radi se na još nečemu u „glancanju tog pariskog sjaja“ – hiljade imigranata beskućnika se sele u druge delove zemlje.
Ipak je Olimpijsko selo izgrađeno u jednom od najsiromašnijih predgrađa Pariza, gde na hiljade ljudi žive u uličnim kampovima, skloništima ili napuštenim zgradama. Tako da je na „rešavanju njihovog pitanja“ počelo da se radi već pre godinu dana. Od prošle godine, policija legitimiše i ukrcava na autobuse na hiljade ljudi koje zatim šalje u gradove poput Liona i Marseja.
U Parizu i okolini živi oko 100.000 beskućnika – samo duplo manje nego u celoj Francuskoj. A srce Olimpijade je Sena Sen Deni, departman u okviru pariskog regiona Île-de-France, mesto gde živi više od milion ipo stanovnika, u čak 40 opština. I mesto gde svaka treća osoba imigrant. Vlada je na preuređivanje ove oblasti potrošila više milijardi evra.
Međutim, ono što je specifično, iako premeštanje beskućnika dolazi u trenutku priprema za Olimpijadu, francuska vlada tvrdi da to nije i njegov razlog.
„Ovo je dobrovoljni program koji treba da ublaži veliki deficit mesta za stanovanje u Parizu“, objasnili su više puta zvaničnici.
Policija od prošle godine sprovodi intenzivne racije na kampove za beskućinke i napuštene zgrade. Međutim, kako je za The New York Times rekao Jusuf Ahmed imigrant iz Sudana – vlasti im jesu obećale smeštaj i socijalnu pomoć – ali im nisu rekle ni da ih ispituju u svrhu azila ili potencijalne deportacije, a ni to da su deo vladinog programa. Ahmed kaže da je „jedan od onih koji nema pravo na azil, tako da nema koristi od ovog programa, ali ni drugog izbora osim da uđe u autobus“.
„Došli su policajci. Opkolili nas“, dodao je.
Ahmed je jedan od svedoka da francuska vlada, iako je obećala, nije ništa učinila da bi pomogla ovim ljudima. Osim što skloništa u pojedinim gradovima nemaju dovoljno kapaciteta, kaže da ni njihova socijalna i egzistencijalna pitanja nisu rešena.
„Nadali smo se da ćemo u Orleanu, gradu u koji su nas dovezli iz Sene, imati obezbeđen posao, ali to se nije desilo. Vratili smo se u Pariz, na naše stare poslove. Tamo sam čistio avione na aerodromu. Ali nakon što smo se sklonili u neku od napuštenih zgrada, policija nas je i odatle iselila. Bili smo prinuđeni da uđemo u autobus i ponovo dođemo u novi grad, u Orlean.“
Tagovi
