Početak druge sezone Sopranosa (HBO), sada već davne 1999. godine.Tadašnji potrčko Korada Soprana (kojeg je glumio lucidni Dominik Kijaneze), Bobi Bakalijeri, zadužen za bakaluk i sendviče, nenametljiv i tih, bio je dašak naivnosti i blagosti u surovom svetu beskompromisnih kriminalaca.
Kuriozitet je da Bobi, uz njujorškog bosa Džona Sakrimonija (Vinsent Kuratola), jedini nije uživao u opšteprihvaćenom poroku podzemlja – ljubavnicama. Glumac Stiv Skiripa potiče iz Bruklina, tačnije Bensonhursta, koji je numerom “Bensonhurst Blues” u večnost poslao pevač Oskar Benton.
U mlađim danima je kao perspektivan košarkaš, čitavo jedno leto spremao košarkaša Kris Malina za njegovu ruki NBA sezonu. Znam da vam je teško to da izvizualizirate, ali je istina.
Malinov dalji tok karijere bi mogao da vam ponešto kaže i o tome kakav je talenat bio junak naše priče. Uzavrele italijanske krvi, obrazovan, veliki deo svog života proveo je okružen ljudima iz podzemlja. On i Sopranosi, organski spoj, kao i sve drugo što je kretor serije Dejvid Čejs zamislio.
Hotel Riviera, Frenk Sinatra, Pol Enka
Nakon što je raznosio pice, po prvi put se povezuje sa šoubiznisom kao menadžer za zabavu u hotelu Riviera u Las Vegasu, koji je bio u vlasništvu mogula Mesulama Riklisa, muža glumice Pie Zadore. Svakodnevno je sarađivao sa komičarima poput Dru Kerija i Kevina Polaka.
Stiv je doživeo “prajm tajm” starog Vegasa, vladavinu Sema Dejvisa, Frensisa Alberta – Frenk Sinatre (i dan danas poseduje vhs kasetu na kojoj pijani Sinatra, tada na zalasku svoje karijere sedi sa Zadorom i komičarom Džoi Vilom), i mnogih drugih velikana tog vremena.
Toni Spalaco, stvarni lik američkog podzemlja, kojeg je u filmu Casino glumio Džo Peši, redovno je dolazio u klub u vlasništvu Pol Enke, u kojem je Skiripa bio „frontmen“. Obožavao ga je, a osim velikih napojnica kojima ga je obasipao, angažovao je Stiva da isti posao radi i na njegovom venčanju, sa posebnim zadatkom da niko od nezvanih FBI agenata ne bude inkognito gost te večeri. Zanimljivo je da je imao kratku rolu baš u Casinu, kao nemi svedok za barom, u sceni u kojoj Peši ubada čoveka hemijskom olovkom.
U Vegasu su tada postojala samo dva prominentna kluba, a onaj u kojem je radio on bio je uvek pun, katkad i do devet ujutru. Stalnu klijentelu činili su O. J. Simpson, Bob Houp, Bil Kozbi, Tajger Vuds, kao i Skoti Pipen. Poslednje dvojica se se posebno izdvojila u kategoriji holivudskih škrtica kakvih se nagledao, kojima su čak i partnerke sa kojima su izlazili sve plaćale. Dejvid Koperfild je za bakšiš od 2$ zahtevao mu separe bude pun lepotica, a Dženifer Lopez je nehajno pokupila bakšiš od 500$ koji je njegovom prijateju, krupijeu, ostavio Ben Aflek. Paradoksalno je da se u tmini noći nekada najjasnije vide prava lica.
Sopranosi
Stiv nikada nije gajio iluzije da će postati glumac, a kamoli neizbrisivi deo serijala, čak ni kada je prošao na kastingu. Čini se da tako nešto nije očekivao ni Dejvid Čejs. Iako je imao epizodne role i pre Sopranosa (Fear and Loathing in Las Vegas, Casino), za njega je gluma bila samo hobi.
Bez drame i imperativa, uz podršku supruge, zamolio je agenta da mu obezbedi audiciju za nešto što mu je delovalo blisko. Ispostavilo se da su isti dojam imali i producenti.
Kada je dobio ulogu, čitajući silne pežorativne nadimke kojima je oslovljavan, pomislio je da su izabrali pogrešnog tipa za ulogu. “Ja uopšte nisam toliko teži od Tonija.” Nedugo zatim, dobija od scenarista garderobu, koja je brodvejski imala dodatke koji su ga činili debljim, što se ne bi moglo reći i za njegov novčanik.
U to vreme, mnoštvo kvazi italijanskih mafijaša želelo je da bude deo Sopranosa. Nakon prvog serijala, svi su znali da će učešće u ovom HBO projektu biti karta za večnost. Majklu Imperioliju, koji glumi Kris Moltisantija, su u kockarnici u Rinu, mafijaši dolazili sa „hej, ja mogu da radim to isto što i ti.“
Posao u Rivieri (koji nije spomenuo menadžmentu Sopranosa) stavio je na čekanje za vreme snimanja prve epizodne role, rekavši im – sledeća tri dana nisam tu! Putovanja u Njujork koštala su ga 24.000$, dve hiljade više od zarade (čak su mu i agent i prijatelji sugerisali da ulogu odbije). Imao je stabilan život, posao, bio je korespondent Džej Lena, pisao je knjige,te takvu vrstu rizika zaista nije morao na sebe da preuzima.
Nakon 20 godina se trijumfalno vratio u Bruklin, u kome jedva da je imao za hleb. Ovoga puta, jedna sasvim druga slika – slava, uspeh, jedva da je večeru sebi mogao da plati, bio je poput igrača „Jenkija“, čiji je veliki obožavalac. Sa poštovanjem koje je kao glumac dobijao od Čejsa, srazmerno ja rastao i autoritet i značaj njegove uloge.
I dalje je otplaćivao kuću u Vegasu, dok se u Njujorku nije usudio da ide dalje od rentiranja. Nakon drugog serijala rizik se isplatio. Čejs mu je rekao: “slušaj imaš prilku da budeš deo najvećeg šou u istoriji”. Ostalo je samo da se nada da Dejvid ostavi u životu (seriji) što duže.
Gluma
Skiripa je uvek apostrofirao značaj instruktora za glumu, koji mu je davao različite vizure i opcije. Gandolfini je takođe imao Suzan Eston, koja mu je postala bliska prijateljica.
Finalna recenzija bila je Čejsova, i tu nije bilo mesta improvizaciji, naročito onoj koja je plod lenjosti, ne lucidnosti. Ukoliko mu se nešto nije svidelo, menjao bi i scene i glumce, bez obaveštenja ili vremenskog roka koji bi ga obavezivao. Imao je kapacitet i energiju da iznese svoj perfekcionizam, snimajući sve iznova.
Gandolfini je svoje dijaloge učio napamet, po Stivovom sećanju nekada i 16 sati na dan, vraćajući se kući da bi učio za sutra. I „Bobijeva“ prva epizodna uloga bila je maraton od 17 sati.
“Nikome nije bilo kao Džimiju, svi smo mi glumili i odlazili svojim domovima odmarajući se od svojih uloga, samo je on svoju morao da nosi konstantno“. Neki, poput Toni Sirika (Paulie Walnuts), nisu morali uopšte da glume. On je bio taj lik. U jednoj epizodi su radnju morali da smeste u Polijev stan. Dvoumili su se kako bi on trebao da izgleda, a sve nedoumice je prekinuo Čejs, rekavši – the guy is the guy, hajde samo da odemo u njegov pravi stan i prekopiramo ga. Tako je i bilo, prisetio se Skiripa.
Smrt
Svi su, uključujući i Gandolfinija bili zabrinuti za sudbinu lika kojeg su tumačili, posebno nakon odlaska Pusi Bompensera. To ne bi bio samo glumački kraj, već na neki način i familijarno-egzistencijalni. Osluškivanje, nedoumice, strepnje pratile su svaku novu epizodu. Ne postoji glumac u Sopranosima koji nije naglašavao osećaj prisnosti, profesionalno snimanje koje je tako često prerastalo u prijateljsko druženje.
Ipak u jednom momentu došlo je vreme za rastanak, a surovu istinu mogao je da mu iznese samo i jedino Dejvid. Njujork, dva popodne, Čejs na liniji – Stiv, dolazimo do tebe. „Tada sam počeo da razmišljam. Usred januara, u zimskoj parka jakni, sa vrata mi je rekao – znaš zbog čega sam ovde. Značilo mi je što je došao.“
Nedugo zatim usledila je kultna scena sa lokomotivama na električni pogon u prodavnici igračaka.
Gandolfini
Stiv je Džimiju često govorio da ide na bilo koji šou, poput Opre, i pokaže kakav je zaista – obrazovan, školovan, velikodušan, prizeman, ležeran tip u birkinkama koji obožava muziku. Za tom validacijom ipak nikada nije žudeo.
Na plaćena pojavljivanja na koja je pozivan prvi ešalon Sopranosa, Džimi je dolazio samo zbog svojih kolega, jer mu novac nije bio potreban. Godine 2004. napisao je celoj ekipi ček na 40.000$. Jednom prilikom su Stiv i Gandolfini zajedno otvorili mali kazino, a Džimi je bio vidno indisponiran. Sutradan dok su sedeli sa agentom, iako je Stiv dobio svoj deo novca, on je samo rekao agentu – dodaj mu mojih 10 hiljada.
Ko je gledao Sopranose, i dalje živopisno pamti tuču u epizodi „Soprano Home Movies“, i delove opreme za igru monopol u Tonijevim ustima „. Čejs nas je sedativno umirio pejsažima nadomak Montreala, bezbrižnim ćaskanjem Bobija i jedinog antiheroja koji je postao predmet obožavanja, pre nego što nam je servirao jednu od najvernih scena tuče dva odrasla čoveka. Epizoda je snimana u kući bivše žene glumca Roja Seidera.
Tog julskog dana, Gandolfini je imao problem sa kolenima i bio je nespreman da scenu snimi na pravi način. Taj kadar je odložen za šest meseci, i realizovan je u studiju čija je izgradnja koštala 250.000$, koja je izgledala identično.
Sama tuče snimana je skoro dva dana. Dva debela tipa, van forme, koji treba da se tuku do iznemoglosti, bez kaskadera. Gandolfini je tražio da sukob ide “najdalje što može”.
Skiripi je narukvica isekla ruku, i obojica su bili pošteno ugruvani. „Udarali smo se prilično jako, do granice prave tuče. To smo mogli jer smo bili vrlo dobri prijatelji. Da su scenu na isti način snimali ljudi koji se nisu poznavali, iskreno, ne bi bilo nimalo prijatno“, uveren je Stiv.
Bobi će za mene zauvek biti asocijacija na svilene košulje, koje bi mnogima pre poslužile kao posteljina za krevet i Filine trenerke od velura. Asocijacija na hranu – stejkove, ziti, italijanske delicije kanole i švujadel.Ukoliko budete išli u Njujork, ne dajte se zbuniti ukoliko ga vidite u restoranu Veineros ili piceriji Harry’s u ulici Murray, dok jede margaritu.
Stiv je 2014. pokrenuo liniju organskih veganskih pasti (Unkle Steve’s).Koliko bi ih tek Bobi pojeo da je i dalje živ? Za nijansu je prepravio majčin stari recept, a sav paradajz je uvezao iz italije. Do tada nikada nije jeo ništa iz konzerve, a kao što i sam kaže – „pare već imam, ovo ne bih moram da radim, a da ne volim, pod stare dane da ružim svoj kredibilitet prodajući vam smeće, ne bi bilo smisla.“
Bobi će ostati i sinonim za vernost i izreku tiha voda breg roni. Ko bi rekao da je na kraju baš on taj “tihi Geri Kuper tip”, koji je Toni stalno golorifikovao u seriji. Nedavno je izjavio, “šta god da budem radio uvek ću biti Bobi Bakala, i nemam sa time problem”. Ni mi, Bobi.
Tagovi
