Posle dva mučna dana pauze – ko bi rekao da će nam tako teško pasti – na program se vraća Evropsko prvenstvo i sa sobom nosi svoje male drame, oko toga čija se priča danas završava, oko toga ko će šta da gleda na televiziji, oko glupih fraza po društvenim mrežama i svega što vam ne padne prvo na pamet.
Na programu su dve utakmice osmine finala i tako će biti danas i naredna tri dana, kada će se kostur suziti značajno i ostaće ih osam.
Hoće li među tih osam biti Vels ili Danska? Italija ili Austrija?
Prvi par osmine finala sa sobom nosi bajku i ko god da prođe dalje, bajka će trajati. Jednostavno, sve što Vels danas uradi, bajka je u njihovoj izvedbi, pobeda protiv svih koji su „imali očekivanja“ i romantična priča autsajdera.
Eventualna pobeda Danske možda je još romantičnija.
Pre prvenstva su bili „dark horse“, a onda je pao Eriksen i fudbal je postao nevažan (ako je to moguće). I zato Danci sada ne igraju za fudbal, nego da pokažu da je preokret moguć, da nema toliko velike tame, koliko je svetlo ono što jedan tim, jedna zajednica, mogu da proizvedu.
Ako je neophodno da davimo sa statistikom, neka ostane zabeleženo da će trka bekova Danske sa Džejmsom i Bejlom, kao i vazdušni dueli Kjera i Kristensena sa „target manom“ Velsa, usmeriti utakmicu. Danci svakako imaju kvalitet da postignu gol više, pitanje je samo više od koliko.
U duelu Italije i Austrije, jednom komšijskom dvoboju, nema mnogo dilema. Sastaju se favorit za osvajanje titule prvaka Evrope i tim proglašen za „malu Nemačku“.
Italijani su igrali lepršavo, imaju novu, svežu centralnu zonu veznog reda, imaju Ćira koji pogađa i pogađa i pogađa i Spinacolu koji trči i trči i trči.
Austrija ima svoje ustaljene mehanizme i pitanje je koliko će zasita moći da ugrozi Azure.
Jer Manćinijev tim ne pita od koliko je više potrebno – napada i daje koliko treba.
Tagovi
