Izbori su bili i relativna rehabilitacija opozicione politike na lokalu. Bojkot je upropastio sinergiju događaja. Letargija i konfuzija nakon raskola u opoziciji, virusa bojkota i dovođenje ProGlasa u nenormalnu situaciju da arbitrira, na šta ti ljudi logično nisu pristali, umanjio je šanse opozicije van Beograda. Pokazalo se da je politika i dalje personalno pitanje. Glasa se za lidera primarno. Otuda je i kriza liderstva u opoziciji urgentna i tu se očekuje okršaj pretendenata. Možda je na liderskom planu najviše zbog bojkota izgubio Miloš Jovanović. A možda je samo investirao u budućnost, da ga se ljudi užele kao „najprihvatljivije opcije“. Na logično pitanje koje Dragan Đilas i Miloš Jovanović neće baš eksplicitno postaviti – „Jesmo li vam lepo govorili“, ali će se ono podrazumevati, izlazeća opozicija sigurno neće pokajnički i skrušeno pognuti glavu i tražiti oproštaj.
Vučić je, za razliku od opozicije, sproveo inkluzivnost, ali čak ni sa ovako brojnom „zavetničkom listom“ nije iscrpljen Vučićev koalicioni kapacitet. I tu ne mislimo samo na providne podmetnute satelitske liste i grupe građana. Već i pouzdano na neke sa punim opozicionim statusom. Ili bar utiskom za neupućene da su to za šta se predstavljaju.
U anale političkog marketinga ući će i kuriozitet da je kao slogan za beogradske i lokalne izbore Vučić u finišu kampanje ponudio i slogan „Srbi nisu genocidan narod“.
Ni ovi izbori neće smanjiti političku krizu. Tek neće društvenu, kao i pitanje njene političke artikulacije. Ignorisanje i omalovažavanje frustriranih delova društva je veliki rizik arogantne vlasti zaslepljene svojom veličinom. Kao što je greška opozicije ignorisanje promena u socijalnoj strukturi društva koje je Vučić izveo i gde podrška njemu nije primarno indukovana strahom i medijskom manipulacijom. To da SNS pada u apsolutnim brojevima, a da se deo opozicije opredeli za bojkot jeste jedna vrsta samoubistva iz zasede, iako se i ta odluka može racionalizovati. Uvek na umu treba imati i iskustvo bačenih opozicionih glasova sa izbora 2022. Kao i dalje otvorenu dilemu – da li je za pobedu dovoljna samo „demokratska desnica“ Miloša Jovanovića ili treba i opcija Nestorovića koji možda jeste, a možda i nije, samo još jedan „zavetnik“. I kod Nestorovića ima još jedan fenomen: za njega zbog sugestivnosti i zato što je nekome simpatičan glasaju i birači koji bez Nestorovića ne bi podržali mnoge njegove stavove. Pa i njegovih saradnika. Na primer da ih plasira neko „manje simpatičan“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
