Izgubio burmu na venčanju, dobio otkaz u Tajmsu jer je izmislio priču o kralju Edvardu II i gej ljubavniku, bio omiljeni novinar Margaret Tačer: Kako se ostvario san Borisa Džonsona

Nekadašnji omiljeni novinar Margaret Tačer, Bo Džo -kako ga iz milošte zovu u Londonu -na putu je da osveti svoju nekadašnju poštovateljku dok je izveštavao iz Brisela pre više od četvrt veka, koja je morala da podnese ostavku jer je njena evroskeptična struja bila poražena unutar torijevaca 1990. godine.

Da je Bo Džo političar koji izlazi iz ustaljenih šema, govori njegovo poreklo. 

Džonsonov pradeda po očevoj liniji bio je Turčin Osman Kemal, koji se krstio i postao Vilfred Džonson, zvani Džoni. Na njega je Boris veoma ponosan, kako zbog turskog porekla, tako i zbog činjenice da je bio novinar. Njegova baka je potomak vanbračne veze britanskog kralja Džordža II, zbog čega je Boris u rođačkim vezama sa polovinom evropskog plemstva, uključujući i Dejvida Kamerona, i sa nemačkom krvlju u sebi. Po majčinoj liniji Džonson ima rusko-jevrejske korene, i njegova prabaka je bila robinja u koju se njegov pradeda zaljubio i oženio se njom.

Rođen je u Njujorku od roditelja koji su bili liberalni levičari, ima i američko državljanstvo, školovao se na Itonu i Oksfordu, sa 23 godine je pisao za Tajms, sa 25 godina bio je već dopisnik iz Brisela za Dejli telegraf, najvažniji konzervativni list u Ujedinjenom Kraljevstvu, glavni i odgovorni urednik Spektejtora (najčitaniji nedeljnik među konzervativcima) postao je sa samo 35 godina, gradonačelnik Londona u dva mandata sa dugogdišnjim aspiracijama da izvede Veliku Britaniju iz EU i postane njen premijer kao njegov omiljeni istorijski lik Vinston Čerčil. Rečju, životna biografija Džonsona kao da je izašla iz pera Kena Foleta.

Odmalena se isticao po svojoj vrcavosti, briljantnosti, oštroumnosti, ali i po lenjosti, nepouzdanosti, nepredvidivosti. Na Itonu, gde se školovao zajedno sa privilegovanim podanicima Njenog kraljevskog veličanstva i nadarenom decom, Džonsona se sećaju po aljkavosti i kampanjskom učenju, i pored toga što je – kako je često naglašavao – na Iton ušao zahvaljujući stipendiji a ne kao privilegovan (to je bila aluzija na Dejvida Kamerona).

Na Oksfordu, gde je studirao klasičnu književnost, Bo Džoa pamte, pre svega, kao spiritualnog lidera Bulingdonskog kluba, neke vrste tajnog studentskog društva u čijem su „opisu rada“ opijanje i lumperajke po restoranima i pabovima.

Na jednom od dva najprestižnija univerziteta na Ostrvu, Džonson pravi i svoje prve novinarske korake. Njegova karijera nije počela najslavnije, pošto je dobio otkaz u Tajmsu jer je izmislio priču o kralju Edvardu II i njegovom navodnom gej ljubavniku.

Novinarski uzlet stiže kada ga Dejli telegraf šalje u Brisel, kao golobradog dopisnika, u prestonicu EU.

Mladom Džonsonu nije trebalo mnogo vremena da se istakne kao veoma oštar kritičar EU i da zaradi veliku popularnost među čitaocima tradicionalno evroskeptičnog dnevnika.

Njegovi zajedljivi i pronicljivi članci protiv Evropske komisije Žaka Delora zaradili su mu i mesto među omiljenim novinarima Margaret Tačer. Džonson je bio neka vrsta novinarske perjanice među konzervativcima koji su ostali verni Čeličnoj Ledi u njenom antievropskom stavu koji je i platila napuštanjem Dauning strita broj 10.

Od tada datira i netrpeljivost između Džona Mejdžora i Borisa Džonsona. Mejdžor je lično precrtao Borisovo ime sa liste kandidata torijevaca za Vestminster na izborima 1992. godine.

U novinarskim krugovima u Briselu i danas se prepričavaju Džonsonove anegdote, kao i njegova poslovična kašnjenja sa isporukom tekstova uz najneverovatnija opravdanja koja je ispaljivao kao salve.

Nije bio ništa marljiviji ni u ulozi glavnog i odgovornog urednika Spektejtora, gde je vodio redakciju kao što je i učio – kampanjski. Broj se uvek zatvarao kada su svi rokovi već poodavno prošli u stalnoj trci sa vremenom i dostavljanjem tekstova u poslednjoj sekundi.

Kao i u poslu, i u privatnom životu Džonson je prilično opušten i nemaran. Izgubio je venčani prsten na venčanju, ženio se dva puta, a vanbračna veza sa koleginicom u Spektejtoru, Petronelom Vajt, koštala ga je zvanja ministra kulture u senci i umalo braka.

Vajtova je otkrila da je Džonson u stvari samotnjak koji ima vrlo malo bliskih prijatelja, o čemu svedoči i činjenica da ga gotovo niko ne zove Aleksandar ili Al, što je njegovo kršteno ime, i da on traži od osoba koje su mu bliske da ga tako zovu.

I u poslovnom smislu Džonson se pokazao kao neko ko ne drži reč. Kada je postao glavni i odgovorni urednik Spektejtora, obećao je vlasniku da se neće kandidovati na izborima.

Ma kakvi, Bo Džo je samo dve godine kasnije ušao u Vestminster, ali je uspeo i da iznudi oproštaj za svoju nedoslednost od vlasnika nedeljnika i Dejli telegrafa i da ostane na čelu Spektejtora do 2005. godine.

Zatim je Bo Džo odlučio da izađe na crtu do tada neprikosnovenom i za mnoge nepobedivom Kenu Livingstonu, laburističkom gradonačelniku Londona, čuvenom „Crvenom Kenu“ na izborima 2008. godine.

Na opšte iznenađenje, Džonson je trijumfovao. Godine 2012. je bez problema osvojio i drugi mandat. Ali Bo Džo ne bi bio to što jeste da se zadovoljio foteljom gradonačelnika. Kandidovao se na izborima 2015. godine i vratio se u vestminsterske klupe, ali je tada njegov školski drug Kameron osujetio njegove namere da preuzme torijevce.

Referendum o Bregzitu pružio je novu šansu Džonsonu da vidi leđa Kameronu kojeg nikada nije vario. Smatrao ga je privilegovanim snobom još iz školskih dana.

Nije Bo Džoa uplašilo ni to što je protiv sebe imao gotovo kompletan politički, ekonomski, finansijski, kulturni, akademski establišment, kao i predsednika Sjedinjenih Država, Kine, G7, EU i svih ostalih vodećih međunarodnih organizacija. Čak je i podrška koja mu je stigla od Donalda Trampa ili Vladimira Putina protumačena kao kontraproduktivna.

Međutim, ko poznaje Džonsona, zna da ga svi pomenuti oponenti samo dodatno motivišu.