Izgubljena korona generacija: „Sa kim sediš u školi? Sa rancem“

Tako bi nekako mogao da izgleda dijalog sa nekim ko je završavao osnovnu i kretao u prvi srednje ovih pandemijskih godina. To su oni koji su doživeli da im roditelji „šapuću“ dok odgovaraju ispred ekrana, da se vade „kako im ne radi kamera“ ili „nemaju internet“, spavaju dok iz Google Classrooma dopire glas profesora koji predaje novu lekciju. Ili ako su studenti, to su oni koji idu na korona žurke, bez maski i direktno šalju stare na respiratore, pa u smrt kod Sinana.

Sve ono što je najbolje u odrastanju – oni nemaju. Ova generacija mladih već sada plaća cenu pandemije

Roditelji koji su se prošle godine tešili da je dobro što im deca ne polaze u osnovnu, srednju ili na fakultet, sada su se „ugrizli za jezik“ jer ih je problem dočekao i ove godine kako se pandemija nastavila. A oni koji su već prošli kroz to neće imati ne samo, možda trivijalno, ali ipak sećanje, šta su obukli prvog dana i koje mesto u učionici su zauzeli, već ni sve ono što stane između lekcija, učenja i ocena. Sve one velike odmore, i ko je koga pogledao, šta je ko rekao, ko je kome prišao, kako su se upoznali, sprijateljili, posvađali, bežali sa časova, izlazili, poljubili, išli na žurke i koncerte… sve ono najvažnije za te godine.

I dok se etiketiraju kao „izgubljena generacija“ najviše zbog propusta u obrazovanju, manje se govori o svemu što im je uskraćeno, a njima važno u tim godinama. Ovde je pitanje koliko će da propuste i od životne škole, neke važne događaje i situacije koje su karakteristične za period odrastanja i čine se nenadoknadivim – druženje, izlasci, žurke, zaljubljivanja, ekskurzije, maturske večeri… Sve ono što je najbolje u odrastanju – oni nemaju. Ova generacija mladih već sada plaća cenu pandemije, a kakve će tek biti posledice po njihovu budućnost, napredak i mentalno zdravlje pitanje je koje je postavljeno mnogo puta od marta prošle godine.

Dok „rupe u znanju“ mogu kasnije u životu da se nadoknade, šta kad izostane ono „sve u svoje vreme“? Da li će najveće žrtve virusa biti generacije koje sada odrastaju i kojima je sve ono što je za te godine normalno i treba da se prođe, uzela korona?

„Sadašnje, posebne okolnosti koje donosi pandemija, remete u nekoj meri ove pozitivne i poželjne razvojne mogućnosti i potrebe“, kaže Dr Vojislav Ćurčić, neuropsihijatar-psihoanalitičar.

Mogli smo da čujemo roditelje da kažu „nisam mogao da verujem da će dete da kaže da mu nedostaje škola“. Mladima je u adolescentskom periodu važan segment odrastanja druženje sa vršnjacima, za njihov identitet, za buduće emocionalno-socijalno funkcionisanje, a to je nešto što im je bilo uskraćeno, objašnjava Ivana Stepanović Ilić, razvojni psiholog i docent sa Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu. Škola im je svima nedostajala zbog druženja ali čak i zbog neke strukture i obaveza, a to je ono ‘dabogda imao pa nemao’.

„Kada imamo obaveze, onda žudimo za slobodnim vremenom koje nema strukturu, ali kada nam neko to oduzme, onda i te kako vidimo da ta struktura daje neki smisao i životu i psihološkom funkcionisanju. Tako da je njima škola nedostajala iz ta dva razloga“, objašnjava Ivana Stepanović Ilić.

„Moje dete je krenulo u prvi razred i nije imalo nikakvu priredbu. Često ljudi pitaju sa kim sedi u školi, ona kaže ‘sa rancem’.“

Ovde je problematično što se država nije uopšte bavila mentalnim zdravljem i komunikacija je bila izuzetno loša prema svim uzrasnim grupama. Slično je bilo i sa mladima – njima se niko nije obraćao, nije niko razmišljao kako to sad utiče na njih i tokom perioda karantina i posle, jer ova pandemija će još da traje.

Jedna trećina mladih prijavila je da im se mentalno zdravlje pogoršalo tokom pandemije, a jedna četvrtina nijednog trenutka nije imala osećanje optimizma po pitanju budućnosti, pokazalo je istraživanje Krovne organizacije mladih (KOMS).

Jedna trećina mladih prijavila je da im se mentalno zdravlje pogoršalo tokom pandemije, a jedna četvrtina nijednog trenutka nije imala osećanje optimizma po pitanju budućnosti, pokazalo je istraživanje Krovne organizacije mladih. A u našem Kriznom štabu nema ni psihologa, psihijatra ni sociologa

Kontakti uživo su ograničeni ili se odvijaju u velikoj meri u digitalnom formatu, što je ipak različito od uobičajenih kontakata i odnosa. Generaciji mladih su uskraćeni nova poznanstva, prijateljstva i ljubavi, kao i adaptacija na novu školsku sredinu. Novi srednjoškolci ne poznaju drugare iz razreda i škole i stiču često vrlo pogrešne predstave o njima.

„Sve to će sigurno ostaviti neke razvojne posledice, ali ne bitne i ne obavezno trajne, ako pandemija ne bude trajala jako dugo. Mladi su vrlo fleksibilni i prilagodljivi“, optimista je Ćurčić uz ono „ako“.

Ima i nekih načina na koje oni to nadoknađuju, ali da li je to dovoljno? Ne možeš baš da izađeš na onlajn na sastanak (dobro, možeš kao i sve što možeš onlajn, ali nije isto), ili da napraviš onlajn parti za 18. rođendan.

Povratak u škole i dodatno opterećenje za osmake koji su radili probni završni ispit posle kog su usledili komentari da su „deca lošije uradila test“, dovoljno je da se pojača strah i stres.

„Pa kako da ne? Oni već dve godine skoro uopšte nemaju normalnu nastavu a jedno vreme je nisu imali uopšte i često su prelazili na onlajn režim kada se situacija sa epidemijom pogoršavala. U celom svetu se govori o gubicima i toga smo vrlo brzo svi postali svesni da metod onlajn nastave neće pomoći“, kaže Ivana Stepanović Ilić.

I dok su patili za svojim društvom, istovremeno su, paradoksalno, uvideli da društvene mreže nisu toliko moćne i jedine. Sad im je prvi put nedostajao fizički kontakt i uvideli su da Instagram i TikTok, višesatni telefonski razgovori, ne mogu da ga nadomeste. „To su sada osetili prvi put“, naglašava naša sagovornica.

Vrlo lako smo skloni da osudimo mlade, pa su tako u pandemiji, pored svega, bili često označavani kao glavni krivci za širenje virusa.

„Paradoksalno, u 2020. godini koju je obeležila kovid-19 kriza, ne postoje podaci koliko je mladih testirano, obolelo ili bilo na bolničkom lečenju od virusa korona u Srbiji – iako je godina protekla, između ostalog, u znaku stigmatizacije mladih kao glavnih odgovornih za širenje epidemije“, navodi Beogradski centar za ljudska prava prema čijem godišnjem izveštaju su se mladi suočavali sa izazovima u ostvarivanju prava na rad, obrazovanje i informisanost i na slobodu kretanja.

Teško je mladom čoveku zabraniti sve, ali ako se na pravilan način komunicira i vaspitavate mlade ljude da budu odgovorni i solidarni, onda to i može da se postigne. Mladi se, kao ni svi mi, nisu dobro snašli u ovoj situaciji, ali nije tu bio niko da im pomogne u mnogim stvarima. Njima je svakako teško i mnogo su pogođeni

Ivana Stepanović Ilić, razvojni psiholog

Konačno, dosta odraslih se ponaša nekritičnije od njih, počev od antivaksera koji šalju pogubne poruke ili medicinskih radnika koji odbijaju da se vakcinišu, čime šalju nerazumnije poruke od svih poruka mladih, verbalnih i ponašajnih.

„Zato, bojim se da mladi ne mogu sasvim da se spreče ograničenjima, zatvaranjem, a to ne bi za njih (psihološki i razvojno) bilo ni dobro, ali može da se apeluje na njihov razum i oprez. Mora da im se ukazuje na opasnosti i rizike od epidemije, moraju da im se postavljaju ograničenja, kao i za sva druga potencijalno neadekvatna ponašanja. Bitno je da se to radi na način koji je njima razumljiv i prihvatljiv, koji oni mogu da podnesu i koji neće izazvati suprotan efekat – otpor i inat“, zaključuje Vojislav Ćurčić.

Možda je inat bio baš taj Sinan, đubre posle žurke u Studentskom gradu, nenošenje maski, otpor vakcinaciji i loše urađen probni test odličnog đaka. Pa, rekli smo im da su „izgubljena generacija“.