Bio je petak, osam sati ujutru, Narator je išao kod fizioterapeuta da mu tamo ispravljaju levu ruku u laktu, iako nije toliko žudeo za tim, zaključio je da mu je samo desna ruka dovoljna da prati život i sudbinu onog imbecila Frica, kako mu je Narator tepao, a koji je ostao konačno sam u stanu, jer su ga na kraju i Poštar i Profesor filozofije napustili, nisu izdržali psihološki pritisak i dehumanizaciju koji je Fric vršio nad njima, nešto poput Srbije krajem osamdesetih prošlog veka u Jugoslaviji, postao je nepodnošljivo dosadan i agresivan, ali da se ipak vratimo Naratoru, konačno mu je prišla ljubazna fizioterapeutkinja i pokazala mu je gde da legne i da ispruži ruku preko jastuka koji mu je namestila uz bok, i zatim je stavila jedan teg od tri kilograma na šaku, a drugi na rame, napomenula mu je da će biti bolno, ali nije očekivala baš takvu reakciju kakvu joj je naš Narator priredio, prvo se začuo jauk, zatim uzdah, onda se zgrčio u telu, i na kraju se ispružio preko kreveta, zažmurio je i počeo da viče: „Oh, oče, ah, majko, lepo sam vas molio, dajte mi loptu, to je jedino što volim da radim, da je jurim po terenu kao i druga deca, dobro sam to radio, dobro mi je išlo, bio sam odličan, oh, jebeni oče, zašto mi loptu nisi dao, vidi gde i kako sam završio, pratim i izveštavam o životu ovih idiota, tog bračnog para i kompletne porodice sa sve komšilukom, muka mi je od njih, sve mračnije misli u glavi imam, radim ovo jer nemam šta drugo, ne pada mi na pamet da pišem romane, da se bavim tom umetnošću devetnaestog veka u dvadeset i prvom veku, da pišem ‘oktobarsko je sivo jutro, vrane su letele iznad oronulih zgrada i golih krošnji, život mi se pretvorio u potop nakon što mi je papagaj Rene uginuo, umakao sam smirenom rukom keks u čaj, osećala se napetost u vazduhu kada sam iznenada tiho prdnuo…’, i tako na trista strana najmanje, i da me posle izdavač juri da ta govna prodajemo, a onda da čekamo neke jebene književne nagrade za umetnost devetnaestog veka, oh, moj dragi oče, ukenjao si se u moj život totalno, mogao sam lepo fudbal da igram, barem bih išao u korak s vremenom, neki bi me psovali, neki vređali, neki bi pevali Kosovo je srce Srbije, ali ja bih po travi trčao s loptom i boleo bi me kurac za sve njih…

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.