Bio je četvrtak, šest sati ujutru, i na visini koja je varirala između tri i pet hiljada metara, već danima, ako ne i nedeljama, nalazili su se bezoblični i gusti, kilometrima razvučeni nimbostratusi, oblaci kojima je zbog padavina teško odrediti donju tačku, samim tim i tačnu visinu, čiji se taj donji deo sastoji od kišnih kapi, a gornji deo od ledenih sitnih kristala, ti prokleti nimbostratusi koji nastaju razvlačenjem kumulonimbusa, oblaci koji svima nama jedino daju česte i dugotrajne kiše, i potpuno prekrivaju sunce, a time nam ionako sjebani život učine dodatno mučnim i dosadnim, jer kada se probijete kroz sve vodene naslage na nebu, što narator može, ali ne i vi, stignete do sivog naselja na istoku grada, približite se jednoj od stambenih zgrada i ugledate tri ljudske glave na prozoru, tri glave kako nepomično zure u jednu tačku dole na ulici, i kada se još malo približite, sasvim jasno možete videti da je ta tačka zapravo Kinez Li, kako stoji na trotoaru ispod krošnje jasena, i kisne. Sad je ipak dobar momenat da narator konačno umukne, jer ovoga puta mu čak nije ni bilo do toga da barem najavi svoj novi izliv iskrenosti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. JUNA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
