Između istorije i legende: Jedini roman o Mustafi Golubiću

Pišući kratku knjigu o Mustafi Golubiću za mini-serijal o znamenitim ličnostima iz serije „Senke nad Balkanom“, čiji sam scenarista, naišao sam na problem koji je nekako u skladu sa svim onim što je bio i što nije bio veliki majstor konspiracije iz Stoca. Naime, sve ono što se danas može pronaći o Mustafi, a vezano je za njega kao ličnost i život koji je vodio pod velikim je znakom pitanja. Koja je njegova tačna godina rođenja? Kakva je njegova uloga u Solunskom procesu? Kad je odlučio da postane komunista? Da li je bio ljubavnik Fride Kalo i Grete Garbo? Da li je on bio organizator ubistva Lava Trockog? Kako ga je stvarno uhapsio Gestapo? I ko ga je „otkucao?“ Josip Broz? Rodoljub Čolaković? Izneverena ljubavnica? Neko četvrti?

Zato sam se i odlučio da u dilemi da li se prikloniti istini ili legendi – odaberem legendu. Po uzoru na još legendarnijeg Tonija Vilsona.

Nevolja je u tome što se u vezi Mustafe ni do dana današnjeg ne zna šta je stvarno a šta izmaštano, šta je legenda a šta istina…

To je takođe imao na umu autor jedinog romana o Mustafi Golubiću, Milan Janković (Požarevac, 1961, autor još nekoliko romana, između ostalih: „Psalmi huliteljstva“, „Avramov žrtvenik“, „Đavo u cik zore“, „Srp nad Everestom“ i “Homoljski Dilinger”) koji je u svojoj knjizi čitaocima isporučio tako vešt miks istorije, legende, istina i poluistina, kroz svojevrstan postmodernistički postupak da nakon čitanja još uvek ne može da se razluči šta je šta.

Što dovoljno govori i o velikoj umeštnosti pisca i o samom glavnom akteru romana.

Knjiga počinje intrigantno i prilično neočekivano – poslednjim trenucima Draže Mihailovića i ozloglašenog šefa beogradske policije i kvislinga Dragog Jovanovića. U celo to zamešateljstvo upleten je i Slobodan Penezić Krcun, ne slučajno. Naime, on će na ruke dobiti obiman dosije o Mustafi Golubiću i to će biti svojevrstan „okidač“ za pokretanje radnje. A Dragi Jovanović nije tu tek reda radi i po sili događaja, u pitanju je čovek koji je godinama bezuspešno lovio Golubića i bio, može se to slobodno reći – njegov arhinemezis.

Roman prati Mustafin život od samog početka, probijajući se kroz hodnike vremena i koridore istorije sa neverovatnom lakoćom. Usput, pisac nudi obilje podataka i odlično oživljava istorijski trenutak i atmosferu epohe. Tu je Mustafina mladost, ratne godine, odlazak u Moskvu i obuka u centrali NKVD-a… Tu su Voja Tankosić, Dragutin Dimitrijević-Apis, Rodoljub Čolaković, Božin Simić, kralj Aleksandar Karađorđević, general Pavel Berzin, Staljin, čak i Mao Ce Tung. Zatim ide međuratni period u kome Mustafa stasava u vrhunskog špijuna i ubicu od kog je drhtala čitava Evropa. Autor se, međutim, ne drži striktno samo istorijskog materijala i događaja već se upušta u visprenu literarnu igrariju gde je često njegova interpretacija istorije i događaja, tj. nadogradnja, toliko uspešna i ubedljiva da tvori izvanredne literarne pasaže i čini od Mustafe junaka većeg od života.

Primera je mnogo, evo jednog:

„Pismo potpisavši nadimkom Mujka, veliko slovo M sam nacrtao u vidu četiri prekrštene sablje, onako kako je profesor Morijarti činio u romanima o Šerloku Holmsu, pitajuću da li će Krleža da se seti.“

Da li je Golubić zaista toliko bio fasciniran čuvenim detektivom koga je stvorio ser Artur Konan Dojl? Da li je čitao priče i romane o njemu? Koliko je, zaista, poznavao Krležu?

Zar je bitno?

U jednom delu fikcije,makar ona bila i istorijska, sve je dozvoljeno, i to autor romana „Dosije Golubić“ odlično zna i nadasve vešto primenjuje.

Ovaj „sudar“ dokumentarističkog i literarnog svoju katarzu ima u poslednjem delu knjige gde Janković čitaocu na uvid nudi niz „dokumenata“ i dokumenata o Mustafi Golubiću. Tu su transkripti, policijske i ine dostave, urbane legende, svedočanstva…

I to je ujedno vrhunac ovog romana.

Naime, Janković je tako vešto isprepletao stvarne dokumente sa onima koje je sam stvorio da je čak i pisac ovih redova „prevaren“ i poverovao u autentičnost nekih zapisa. Kombinujući s jedne strane autentične tekstove (kao što je recimo transkript Mustafine izjave sa Solunskog procesa koji je autor preuzeo iz knjige Milomira Marića „Deca Komunizma“ i koji jeste verodostajon dokument) a, s druge, potpuno „nove“ dokumente među kojima je dobar deo izašao ispod njegovog pera, autor podiže suspenziju neverice na neverovatan nivo.

Sve je tačno i sve nije tačno.

Sve je istorija i sve je fikcija.

Mustafa je duh, vukodlak, fantom, senka u mraku, čovek koji sedi do vas u restoranu i ispija kafu, neposredno nakon što je nekog smaknuo…

Verovatno najubedljiviji momenat u ovom dokumentarističkom delu jesu dostave izvesnog sreskog špijuna iz Leskovca pod imenom Eustahije D. koji je, kako je to autor rekao na jednoj promociji, beletrističkim vremeplovom dojezdio iz romana Saše Stojanovića, da bi svojim šefovima “u Beograd” dojavio kako se Mustafa „instalirao“ u gradu na Veternici i tamo pod krinkom običnog obućara štanca pasoše za komunističke ilegalce. Pisane autentičnim, vrcavim jezikom, tj. tipičnim leskovačkim dijalektom koji se i dan-danas govori u ovom gradu, ove dostave su vrhunac umešnosti i postmodernističkog postupka.

Ali to nije sve.

U Mustafinom dosijeu koji nam Janković stavlja na uvid ima još mnogo dokumenata o „boljševičkom banditu“, kao što je onaj o – njegovoj smrti. Prema tom „dokumentu“ Mustafa je uspeo da lažira svoju smrt tako što je neko dojavio da je poginuo u španskom gradu Santanderu 1937. i da je sve što je ostalo od opakog Staljinovog ubice krstača sa natpisom „Sentano“ što je španski izraz za vukodlaka. Sva ova dokumenta su u Jankovićevom romanu štampana fontom koji imitira kucaće mašine iz onog vremena, bez navođenja koji je dokument autentičan a koji ne (prema rečima autora – većina su od ove druge fele) što dodatno mistifikuje celu stvar i daje joj na ubedljivosti.

Da podsetim, sličan postupak postojao je i kod drugih domaćih pisaca, gde su romaneskni delovi isprepletani „dokumentima“ i dokumentima. Možda je najpoznatiji primer za to roman Dragoslava Mihailovića „Čizmaši“ koji je ovenčan NIN-ovom nagradom i pretvoren u uspešnu TV seriju. Ipak, Jankovićeva dokumentarističnost i sama njena izvedba je mnogo šireg zamaha (pritom ne želim da dovodim u pitanje kvalitet izvanrednog Mihailovićevog romana niti da ga poredim sa „Dosijeom Golubić“ iako su na neki način „srodni“ po mnogim osnovama) i urađena je sa mnogo više posvećenosti i detalja što dodatno „zavodi“ čitaoca, a to je, upravo – odlika dobre književnosti.

KNJIGU DEJANA STOJILJKOVIĆA IZ EDICIJE „SENKE NAD BALKANOM“ MOŽETE NARUČITI ONLAJN NA OVOM LINKU

Još jedan sličan roman koji mi u ovom kontekstu pada na pamet je intrigantni prvenac leskovačkog pisca Saše Stojanovića – „Krvoslednici“ koji takođe nastaje na osnovama sličnog postmodernističkog postupka, s tim što se radi dobrim delom o autobiografskoj prozi koju je autor vrlo umešno podigao na nivo više.

„Dosije Golubić“ je uzbudljiva priča o čoveku koji je još za života postao legenda. Nažalost, to je, bar koliko je meni poznato, jedini roman o Golubiću. Janković je, za sada, jedini pisac iz čitavog regiona koji je odlučio na jedan ovakav, nimalo lak poduhvat.

Uostalom, knjiga o Golubiću je generalno – malo.

Pri pisanju moje knjižice o Mustafi sam kao izvor koristio i knjigu Seada Trhulja koju je sredinom osamdesetih godina prošlog veka izdala Partizanska knjiga iz Beograda a u kojoj je i drama „Čovjek konspiracije“ kao i dokumentaristički dodatak, ali potpuno drugačiji od onog iz Jankovićevog romana. Nije mi poznato da li je ova drama ikada izvedena u nekom pozorištu.

Takođe, ono što je čudan kuriozitet i prilično neshvatljivo, jeste činjenica da Jankovićev roman nikad nije izdat u Srbiji. U BiH ga je objavila sarajevska izdavačka kuća Zalihica, dok je u Srbiji, prema rečima samog autora, bio dostupan samo u nekim piratizovanim verzijama.

Sada, kada je Mustafa Golubić ponovo aktuelan, ne samo kroz seriju „Senke nad Balkanom“ već i kroz sveopšte interesovanje za ovaj istorijski lik i njegov uzbudljiv i o koncu tragičan život, sazrelo je vreme da se Jankovićev roman pojavi u novom izdanju i upriliči za domaće čitaoce.

Srpski izdavači – vi ste na potezu.

U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA OBJAVLJENA JE TREĆA KNJIGA IZ EDICIJE „SENKE NAD BALKANOM“ – „Petar Živković i Bela ruka“