Neke sportove, lige i klubove pratimo zauvek, čitamo vesti o njima i dok čekamo u redu i dok ležimo u kadi i dok smo na važnom poslovnom sastanku. I postoje oni drugi, za koje smo mislili da smo ih davno odbacili, da su samo lepa uspomena, a oni nas i dalje imaju i čuvaju za nas onu fijoku u koju smo godinama pakovali zajedničke trenutke.
Tako je recimo, sa italijanskim fudbalom i Formulom 1. I jedno i drugo imaju svoj miris – kao sveža, zalivena trava do pola u hladu zapadne tribine i obližnje katedrale, kao spaljene gume u šikani. Imaju i svoj ukus gorkih poraza i poput najboljeg đelata ukusnih pobeda. Imaju svoje male priče koje se prepričavaju i pamte i svoje velike antiheroje.
Juventus i Mercedes. Timove koji su toliko moćni, da onaj ko veruje u to da se „pravda oseća stomakom“ mora da se javi gastroenterologu kada pomisli da je prvo mesto na kraju sezone unapred upisano. Koji su toliko dominantni da je takmičenje dovedeno do besmisla.
Osim onog proleća kada sve može da se promeni, onog izuzetka koji vredi čekati.
Sudbina je htela da baš proleće posle teške, pandemijske godine, u italijanskom fudbalu donese, makar privremenu, smenu na vrhu. I da upravo tog proleća, posle mnogo godina, poverujemo da nas na najbržim stazama širom sveta čeka sezona za pamćenje u Formuli 1.
Nema generacije koja makar godinu svog života nije posvetila bar usputnom praćenju tog sporta. Od gledanja u TV preko sestrinog ramena tokom nedeljnog ručka, do skupljanja postera, zastava, nošenja kačketa i spitfajerki, maštanja o jednoj pobedničkoj krivini i talentu Kišnog čoveka.
Jedna generacija odrastala je uz Idole i Džejmsa Hanta, vozača koji je zbog svog načina života imao status rokenrol zvezde. Drugi su se ložili na Alana Prosta i nadali se, iz čiste kontre, da će pobediti Senu. Treći su voleli Skandinavce u svim sportovima i uvek su navijali za Janea Ahonena i Miku Hakinena. Četvrti uvek navijaju za pobednike. Ali svi za nekog navijaju.
Ipak, nema ni čoveka koji makar jednom nije „odustao“ od Formule 1. Kada je Sena u punoj brzini produžio ka nebeskim šikanama, kada su motori postali važniji od talenta, kada su uveli DRS, kada se povukao Šumaher ili onda kada je Ferari počeo da se blamira.
I opet, malo je onih koji se ludom karavanu nisu vratili.
Tom je povratku Formuli 1 posebno doprinela serija na Netfliksu koja je u tri sezone prikazala sve ono što taj sport zapravo jeste, a što je ostalo u zapećku surove demonstracije moći jednog tima i jednog vozača.
Gledajući seriju o trkanju za život i življenju zbog trkanja, osvežili smo sećanje na sve detalje koji ostaju duboko urezani, a koji se ne svode na prskanje šampanjcem. Na nadu, iščekivanja, razočaranja i napade adrenalina.
Gardijan je još prošle godine sve priče o dominaciji Luisa Hamiltona pažljivo sveo u nekoliko redova: „Ima najbolji bolid? Povlašćen je? Prljav je vozač? Možda je sve to tačno, ali Formula 1 godinama ima samo jednog šampiona“.
Ovog proleća – videćemo dokle će to trajati – opasna pretnja biće mu Maks Ferštapen. Holanđanin je u Formulu 1 došao sa 17 godina i sada kada ima 23 za sobom ima ogromno iskustvo, 120 odvezenih trka. Bio je namćorast, nadobudan, izbacivao ljude sa staze u drugom krugu, pravio glupe greške u želji da pokaže da je došao i da je on sada gazda. Iako nije. Iako nije bio.
Ipak, u međuvremenu, uspeo je da poput Šumahera porazi sve svoje timske kolege. I ako to nije bilo preterano izazovno kada su sa njim vozili mladi vozači, bez harizme i hrabrosti, kada je timske boje delio sa Danijelom Rikardom, bilo je vraški teško.
Rikardo je jedan od najboljih vozača u karavanu, sa vrhunskim osećajem za kasno kočenje, Rikardo je iskusniji, namazaniji, ali je na duže staze, kada se podvukla crta, ostao poražen: 28-22 na kvalifikacijama, 22-17 na trkama i 608-590 u osvojenim bodovima.
Sve u korist Ferštapena.
Posle godina sazrevanja, sada ima i bolid koji je konkurentan i na čiji je „high reck“ – deo koji omogućava veću stabilnost i bolje prijanjanje na velikim brzinama, kada je bolid u otpimalnom stanju – čitav tim inženjera i konstruktora spreman da uloži kuću i imanje.
Sena, kako je uvek i radio, prvo prošeta stazom, zatim je obiđe vozeći bicikl, pa tek onda sedne u bolid. A kada završi trening, ušuška se u oblak i vizuelizuje svaku krivinu i šikanu sve dok mu puls ne skoči u venama nekih novih šampiona
Činjenica da je toliko kockica potrebno da se poklopi da bi neko uopšte ugrozio Luisa Hamiltona, govori dovoljno o nivou koji je on dostigao.
Zato najava nove sezone i njena premijerna trka u Bahreinu, podsećaju na neki Marvelov poster, sa nadljudskim sposobnostima glavnih likova koji moraju da koriste super moći jer nemaju prava na popravni.
Formula 1 je tako surova da ne dozvoljava prostor za jedan jedini pogrešan potez. U proceni brzine, u tajmingu kočenja, u toku zamene guma u pit lejnu, u izboru tima ili izjavi za medije dok je glava još vruća. I više ne dozvoljava previše nostalgije i romantike.
Nema među novim nadama nekog novog Hanta. Neće se pojaviti natpis u novinama – Šarl Lekler uhvaćen na jahti sa deset devojaka. Niko se ne igra sa drogama i svojom sudbinom. Jer svi žele surove profesionalce, mašine koje kada u slušalici čuju da je potrebno ubrzati četiri desetinke u sektoru 2, urade nešto neverovatno – ubrzaju za četiri desetinke u sektoru 2.
Nema ni onih romantičnih ekipa. Benetona sa Flaviom Brijatoreom čije je ime znala svaka majka koja je samo u prolazu komentarisala da su to sve ludaci. Nema ni Minardija i veselog Pjerluiđija Martinija.
Romantika je ostala zaključana u boksu.
Ali ćemo konačno posle više turobnih sezona dobiti borbu u svakoj trci.
Pa i ako Hamiltonu jednom, dvaput, pet puta oproste stvari koje drugima ne opraštaju, čini se da su Red Bul i Ferštapen spremni da istraju.
Činjenica da se navijači ponovo dele i sa mnogo ostrašćenosti govore o svakom preticanju potvrđuje da je Formula 1 opet važna i da će ponovo neki klinci buljiti u TV preko sestrinog ramena tokom nedeljnog ručka i da će neki drugi opet skupljati nalepnice, zastave i kačkete.
Naravno, kao što onima koji su voleli Džordana po njegovom povlačenju košarka više nije isti sport, tako će i stariji ljubitelji Formule 1, tim novim klincima pričati da „to nije to“, da nema više onih pravih vozača.
Zaista, većina najvećih vozača u istoriji neće biti u prilici ni da gleda novu sezonu. Ali ako neko pokuša da vas ubedi da nisu prisutni, nemojte mu verovati.
Sena, kako je uvek i radio, prvo prošeta stazom, zatim je obiđe vozeći bicikl, pa tek onda sedne u bolid. A kada završi trening, ušuška se u oblak i vizuelizuje svaku krivinu i šikanu sve dok mu puls ne skoči u venama nekih novih šampiona. Šumaher bolje od dragih lica prepoznaje ciljnu ravninu svake staze kojom je prošao i osmehuje se, sasvim sigurno, kada god redar kao na baterije maše kockastom zastavom. Lauda se još uvek nije ni oprostio, još mu neke stvari stoje na Hungaroringu.
Godinama je Formula 1 bila siva i monotona, ali ne od kiše i mokre staze koja iz vozača izvlači svu hrabrost i sve strahove, već siva od predvidivosti.
Izgleda da je stiglo proleće i da će opet preokreti imati ukus najboljeg đelata u Monci.
Tagovi
