„Izostanak izabranih koleginica ćemo sami sebi tek morati da objasnimo“: Kostićev govor povodom Dana SANU

„Moramo konačno naći način da razumemo svet u kome živimo i sa njim komuniciramo, ali i kako da on razume nas – ne samo, što je svojstveno našoj megalomaniji, sa velikim i moćnim silama, već i sa komšijama. Jer, van tog okvira nema ni nas! U tome veliki doprinos može da pruži SANU, a kultura i nauka su verujem najbolji građevinski materijal za takve mostove…“, rekao je predsednik SANU Vladimir S. Kostić na svečanosti proslave Dana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Na obeležavanju 180 godina SANU, predstavljeni su i novi, dopisni članovi Akademije, izabrani na nedavno održanoj Izbornoj skupštini, kojima je Kostić uručio povelje.

„Svestan da se radi o nategnutom poređenju, svejedno ne odbacujem pomisao da se naši trogodišnji izborni ciklusi mogu porediti sa manje ili više uspešnim ciklusima obnove u prirodi – jedino što se, kada je SANU u pitanju, ne radi samo o prostoj biološkoj obnovi. Svake tri godine bi dah proleća trebalo da stigne u SANU, obzirom na stav da SANU pre svega čine oni koji su bili i koji jesu njeni članovi, a na neki transcedentni način i oni koji će to tek biti, a koje iščekujemo u nadi da će Akademiji obezbediti onu diferentiu specificu, koja je tokom skoro dva veka bila njena ključna prednost, ali, ne zavaravajmo se, i njeno prokletstvo. Nisam danas više siguran kakav je pravi odnos ova dva kontrapunkta“, kazao je na početku svog govora, piše Nova.rs.

Vreme između dve Izborne skupštine bilo je dodatno opterećeno, kako je istakao, izvesnim brojem nezaobilaznih činjenica.

„Prvo, čin glasanja dočekalo je samo 119 članova, sa ne malim brojem realno neaktivnih akademika, uz opterećujuću starosnu i rodnu strukturu, i nekoliko ozbiljno ugroženih odeljenja. Nije trenutak da u ovoj svečarskoj atmosferi govorim o svom doživljaju delimičnog neuspeha tokom poslednjih izbora, pre svega zbog malog broja izabranih, a posebno izostanka izabranih koleginica (to ćemo sami sebi tek morati da objasnimo), uz veliku utehu da su oni koji su izabrani nesumnjivo izvanredni i da šire obuhvat naše kuće. Ove činjenice posebno ukazuju na kontrast koji postoji između naših planova i naših realnih mogućnosti“, kazao je Kostić, podsetivši da svako ulaskom u SANU dobija izvesnu ulogu, često u dijalogu, ili još tačnije, u polemici sa akterima iz prethodne rečenice.

„Verujem da niko u SANU ne gaji preterane iluzije o dometima i uticaju naše kuće, nasuprot Ničeovom cinizmu da ”i mušica zamišlja da u sebi nosi pomično središte kosmosa”, ali uloga nacionalnih akademija i danas, u vremenu koje se karakteriše ”krizom elita” i ”ekspertskom krizom”, nije premeštena u prostor efemernosti ili, još gore, suvišnosti. Veliki deo javnosti od naše kuće ima neskrivena očekivanja, ali da ne izgledam naivno – ne i celokupna javnost. Nestanak SANU (koje neki priželjkuju) ili prostačko nametanje paternalizma, u simboličkom smislu te reči neće nastupiti kada ne budemo mogli da komuniciramo, već kada nas više ne budu razumeli (a to se događa). Stoga ćemo u vremenu pred nama morati da budemo i kao pojedinci i kao kuća prisutni čak i kada nam to pravo negiraju, da komuniciramo sa sredinom koja nas je iznedrila i da u toj komunikaciji nastojimo da budemo što je moguće jasniji. Osvrnuću se na ovaj problem konstatacijom da je u periodu od prošle Izborne skupštine došlo do izvesnog osiromašenja komunikacije sa akademskom zajednicom, državom, i Srpskom pravoslavnom crkvom – siguran sam da se za ove probleme mogu naći neka objašnjenja, ali ćemo raditi na njihovom prevazilaženju kao da je celokupna krivica samo naša – a nije! Što se tiče nedovoljne ili nedovoljno iskrene komunikacije među nama samima, čije posledice znamo, krivica je međutim, definitivno samo naša.“

Kostić je ukazao da društvu nude svoju kompetentnost, koja je nerazdvojiva od intelektualne autonomije i integriteta – dve dimenzije koje bi za nas morale biti bez alternative. Takođe, i da postoji nerazumevanje savetodavne uloge SANU, koja se zasniva na naučnoj i umetničkoj metodologiji inherentnoj toj kući – neshvatanja koje sreću van, ali i u samoj SANU.

„Zaboravlja se da SANU u tim procesima ne donosi odluke, ali možda olakšava njihovo donošenje, uz česte optužbe za sporost. Svi smo međutim, svedoci ubrzanja u gotovo svim vidovima života, sa ponekad neupotrebljivo kratkim reakcionim vremenom na raspolaganju – odluke se moraju donositi sa sve manje razmišljanja, te čudne ljudske potrebe bez koje nema demokratije, inače ”najsporijeg političkog poretka”. Nismo li upravo mi u posebnom problemu kada se suočavamo sa olako postavljenim zahtevima svetskih moćnika da neumesnom brzinom rešavamo vekovne probleme (Kosovo i Metohiju, na primer)? Šta je naša dužnost u definisanju prioriteta društva u kome živimo? Šta kao društvo sve žrtvujemo na modernom oltaru stabilnosti? Kako da se SANU prilagodi ovakvim okolnostima“, upitao je Kostić.

Podsetio je kako smo još uvek u toku sada već neprijatno duge pandemije, čiju su tragičnu cenu i sami platili.

„Uz upečatljivije pesimističke prognoze, postoje mišljenja da ova pandemija označava kraj tržišne dominacije društvom, kraj hiperindividualizma i početak vraćanja svesti o međuzavisnosti (uz strah od okretanja autoritarizmu). Prema tome, ova kriza, koja je previše toga razgolitila, u sebi možda ima i začetak šanse, pod uslovom da smo sposobni da je prepoznamo i potom eventualno iskoristimo. Na tom talasu naivnog optimizma, iskoristiću priliku da konstatujem kako su članovi SANU pokazali izuzetnu vitalnost u nastavljanju velikog dela planiranih aktivnosti, prilagodljivost novim tehnologijama i, bez prelaženja granica građanske pristojnosti u pridržavanju ograničenja, akademici su držali glavu Akademije visoko iznad površine vode – vreme pandemije do sada nije bilo vreme hibernacije i tišine. I ja imam potrebu da vam se na tome zahvalim.“

Teško je, kako je primetio, izbeći utisak da nas istorija iako nepozvana ponovo posećuje i dodao:

„I dalje verujem da je jedini put Srbije, a na toj liniji i put naučnog i umetničkog delovanja SANU, inače danas uveliko relativizirano „osvajanje prostora demokratije i slobode“, prostora čiju ugroženost svedočimo ”ovde i sada”. Ovom tvrdnjom međutim, nehotice i sam upadam u zamku jednoumlja – SANU bi verovatno najbolje vršila svoju ulogu kao dom alternativa i razmatranja različitih mogućnosti, ali za to je potreban ozbiljan i odgovoran dijalog. Društvo jednoumlja odgovara unutrašnjem jednoumlju, koje se hrani mržnjom prema ”neprijateljima naroda”. Prijatelje međutim, znamo!“

„Svetski moćnici ustiju umazanih pekmezom, ali nažalost i domaća partokratska realnost, „pokušavaju da razvodne smisao pojma mogućnost i slatkorečivo nude hegemoni (ili autokratski model kulta), koji bi automatski, bez razmišljanja doživeli kao prirodan, izvan dometa kritike i mogućnosti promena“. Svet se suočava sa nezapamćenom krizom društvene nejednakosti, razaranje prirodnog okruženja, globalnog nasilja i ekonomske destabilizacije. A evo i nas u tom svetu!“, napomenuo je Kostić, dodavši da danas gotovo 800 miliona ljudi gladno ide na počinak.

Izneo je podatke kako se procenjuje da ukupno svetsko bogatstvo iznosi oko 255 triliona dolara, od čega SAD i Evropa poseduju približno dve trećine. Istovremeno, dve trećine ljudi u svetu živi sa manje od 10 dolara na dan, dok više od 1,3 milijardi ljudi živi od 1,25 dolara dnevno.

„I eto groteskne moderne razmere: naime, najbogatijih jedan odsto čovečanstva je pre samo četiri godine kontrolisalo više od polovine svetskog bogatstva, najbogatijih 30 odsto je posedovalo više od 95 odsto, dok je preostalih 70 odsto moralo da snađe sa manje od 5 odsto. Nije stoga čudno da svaka deveta osoba uveče ide gladna na počinak (zvuči bezazleno dok se ne izračuna da se radi o 795 miliona ljudi), u svetu u kome se umesto raspodele, trećina proizvedene hrane baci ili uništi. U sred takvog scenarija, raslojavanje i njegove posledice nisu mimoišle Srbiju. I 2016. godine je ukazano da vojna potrošnja iznosi 1,69 triliona dolara (neko izdašno finansira samoubistvo čovečanstva). Uporedo, zagađenost sredine takođe odnosi milione života.“

Suočavajući se sa ekološkom katastrofom odbori i članovi SANU su, prema njegovim rečima, davali i daju ozbiljan doprinos i suprotno od onih koji im to ne praštaju, nemaju prostora za povlačenje od sopstvenog mišljenja. Svet očekuju dramatične nestašice sveže vode i hrane, a time se otvara put za njihove derivate, tj. klimatske ratove i građanske nemire. I pred tim apokaliptičkim scenariom, Forbs magazin primećuje da investiranje u doba klimatskih promena može biti itekako profitabilno, naveo je predswdnik SANU zapitavši da li je „nova realnost“, taj konfuzni koloplet očekivanih i neočekivanih kauzalnosti, samo pukotina u vremenu i prostoru koju je „otkrio“ KOVID.

„U populizmu, koji nas zapljuskuje, simulacija različitih i ravnopravnih glasova i volja, izgleda da dovodi do toga da raznolikost polako ustupa mesto pravovernosti, koju društvene mreže više učvršćuju nego što preispituju, i to onoj za koju Orvel sarkastično kaže u svojoj 1984 da podrazumeva „da se ne misli, pa čak ni da se oseća potreba za mišljenjem“. Pravovernost u nedostatku kompetencije, ali često sa hipertrofisanim političkim instinktom preživljavanja, pribegava određenim obrascima, koji nisu novi i nepoznati, ali su možda nešto manje surovi. Ili se ja samo varam? Na primer, „nepotkupljivi“ Robespjer, vođa kluba jakobinaca, čiju su tehnologiju sticanja moći opisali kao „despotizam mnjenja“, u svojim prečestim frenetičnim govorima razotkriva zavere (koje ponekad samo sluti ili ih jednostavno izmišlja) i kobno upire prstom na izdajnike, u koje će vremenom svrstati sve koji bespogovorno ne prihvataju njegov zanos i bes. Posle toga: giljotina! Ukratko, mi ili oni (to se nažalost kod nas čuje i u efemernim političkim obraćanjima, bez jasne definicije ko je to „mi“, a ko „oni“ – da li je podela zaista čvrsta ili se veštački pothranjuje?).“

Frustrira, kako je naglasio, činjenica da u našoj društvenoj entropiji nemamo mašte ni da zamislimo više od dva protivnika na sceni koja podrazumeva obračun, kao da se ne može misliti drugačije van kobnog srpskog dualizma, ili da se „Srbija ne može voleti na više načina“.

„Moramo konačno naći i način da razumemo svet u kome živimo i sa njim komuniciramo, ali i kako da on razume nas – ne samo, što je svojstveno našoj megalomaniji, sa velikim i moćnim silama, već i sa komšijama. Jer, van tog okvira nema ni nas! U tome veliki doprinos može da pruži SANU, a kultura i nauka su verujem najbolji građevinski materijal za takve mostove…Gde smo i kao društvo i kao država u takvoj zlokobnoj selekciji? I to je još jedno pitanje za SANU. Možda je poslednji veliki zadatak u poslednjoj godini ove uprave da započne stvaranje Centra za strateška istraživanja pri SANU „, ocenio je Kostić, dodavši kako bi svake tri godine optimizam ipak trebalo da odnese prevagu u SANU i kako svetlost u SANU sagledava kroz prijem novih izuzetnih članova iz različitih oblasti nauke i umetnosti.

Obratio im se ovako: „Dobrodošli u SANU dragi novi članovi. Kao prvo primite zaista iskrene i zaslužene čestitke. Ali, već kao drugo, ne dajte da vas zavedu naši osmesi dobrodošlice, pogledajte nas u oči i videćete bar primese lisičjeg lukavstva. A opet začudo, malo ko vam se tako obradovao kao stari članovi ove kuće. Otkuda ti paradoksi? Prećutali su vam dragi prijatelji da je SANU najmanje kuća „časti i slasti“ (ili bi bar tako trebalo da bude) i mi u vama vidimo one sa kojima ćemo pristupiti, kako to činimo svake tri godine, novoj preraspodeli poslova, odgovornosti i opterećenja – preraspodeli koja neće biti zasnovana na poštenju i ravnopravnosti! Već u mesecima koji dolaze nastojaćemo da vam na leđa stavimo što više tereta, a uz to ćete morati da slušate naše tužbalice i objašnjenja da naša leđa to više ne mogu da podnesu.“

Zapitao se kako da novim članovima objasne značaj kuće u koju ulaze i prisetio priče o nekoj kadetskoj vojnoj školi, gde su postrojenim kadetima u gluvo doba noći čitali imena njihovih prethodnika koji su poginuli u otadžbinskom ratu.

„Možda bi i za sve nas (ne mislim samo na novoprimljene) i našu kapricioznu skromnost, bilo najkorisnije da se u ovakvim prilikama, uz neophodno strpljenje, pročitaju naglas onih više od 1400 imena u dugoj koloni srpskih akademika, koji su za otadžbinu poginuli u radu i, dodao bih, stvaranju. I ništa više! Jer, kada se čuju ta imena nastupa izvesno snebivanje, osećaj da smo na neki način slučajno, greškom u tom stroju i mi zalutali… I ponavljam, ko se od nas nije sumnjičavo zapitao: „Otkud ja ovde? Po čemu ja to ovde pripadam?“ možda nije ni zaslužio da bude biran. Ja se, da budem iskren, bez sigurnog odgovora to pitam već 22 godine.“

Poručio im je da se strpe samo tri godine, kada će zajedno neke nove članove dočekivati sa „osmesima dobrodošlice uz proplamsaj lisičjeg lukavstva u očima, pripremajući im novu preraspodelu poslova, odgovornosti i opterećenja, koja kao ni prethodna neće biti ni poštena ni ravnopravna“:

„Počnimo odmah sa planiranjem dobrodošlice za one koji dolaze nakon vas – vi ste dragi novoprimljeni članovi zapravo već notorna realnost i više nema potrebe za daljim čestitkama. Ipak, još jednom, dobrodošli!“