Izrael i Palestina, zašto nije uspelo rešenje s dve države

Činilo se kao da je palestinsko pitanje bilo rešeno potpisivanjem sporazuma o normalizaciji između Izraela i nekoliko arapskih država. Napad Hamasa vratio ga je u prvi plan, podsećajući nas na to koliko se stvarnost nametnuta na terenu suprotstavlja dugotrajnom miru i bezbednosti.

re nego što je Hamas 7. oktobra napao Izrael, nije bilo ni pregovora ni „mirovnog procesa” između Izraelaca i Palestinaca. Iako su sporazumi iz Osla, potpisani pre trideset godina, tvrdili da omogućavaju konvergenciju interesa obe strane, oni su pre svega ojačali kolonizaciju i okupaciju. Mesec dana pre početka nove vojne operacije, anketa palestinskog Centra za istraživanje politike i javnog mnjenja (PSR) pokazala je da gotovo dve trećine Palestinaca svoju trenutnu situaciju smatra gorom nego pre 1993. godine. Za izraelske vlasti, međutim, propast „mirovnog procesa” možda i ne predstavlja nužno neuspeh.

Naprotiv, kako objašnjava novinarka Amira Has iz lista Haaretz, stvaranje palestinskih enklava predstavlja „krajnji ishod kompromisa napravljenog unutar izraelskog establišmenta“: redefinisanje okvira okupacije koje bi omogućilo politički nestanak Palestinaca, njihovo brisanje iz izraelskog pejzaža bez potrebe da ih se protera, pa čak i bez formalnog pripajanja Zapadne obale, tako je pomirilo zagovornike pregovora i njihove protivnike. Mogućnost sasvim suverene palestinske države nikada nije bila na dnevnom redu. Za Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) i njenog lidera, Jasera Arafata, odricanje od zahteva za potpunim oslobođenjem Palestine u korist države koja se sastoji od svega 22% teritorije predviđene UN planom podele iz 1947. godine predstavljalo je istorijski ustupak. Za Izrael, s druge strane, sve je i dalje bilo podložno „pregovorima”, pod patronatom pristrasnog američkog arbitra.

U drugom istraživanju javnog mnjenja, PSR je početkom godine utvrdio da podrška rešenju s dve države nikada nije bila tako mala u obe zajednice. Među Palestincima, 33% ispitanika podržavalo je taj projekat, u poređenju s 43% 2020. godine. U Izraelu je podršku pružilo 39% (34% jevrejskog stanovništva). Ove podatke potrebno je staviti u kontekst: Palestinci ne dižu ruke od ovog rešenja zato što ga više ne priželjkuju, već zato što ga smatraju neostvarivim. Štaviše, alternativna rešenja ne uživaju značajnu podršku: državu s demokratskim pravima za Izraelce i Palestince podržava svega 20% Izraelaca, odnosno 23% Palestinaca.

U poslednjih trideset godina, najmanje četiri fenomena objašnjavaju zbog čega je palestinsko stanovništvo prestalo da veruje u rešenje s dve države i napustilo svaku nadu u suverenitet. Prvo, naseljavanje okupiranih teritorija nikada nije pokazalo znake usporavanja, a međusobna zavisnost ove dve zajednice vremenom je rasla. Dok Palestinci zavise od izraelske privrede, okupirana područja predstavljaju teren za eksperimentisanje izraelskog vojno-industrijskog kompleksa. Ona predstavljaju i značajan finansijski izvor za zemljoposednički kapitalizam, koji po sopstvenom nahođenju spekuliše resursima otetim od lokalnog stanovništva.

Drugo, Palestinska samouprava, koja bi trebalo da igra ulogu proto-države, sklonija je da preuzima ulogu pomagača okupacije zbog bezbednosne koordinacije s izraelskim snagama u kontekstu autoritarnih ispada predsedništva Mahmuda Abasa. Abas je ujedno potpuno nemoćan pred ambicijama aneksionizma radikalno desne vlade koju predvodi Benjamin Netanjahu. Diplomatski uspesi Samouprave – priznavanje države Palestine od strane Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 2011. godine, ulazak u Ujedinjene nacije (UN) u statusu posmatrača 2012. godine, pa čak i službeno priznavanje kao države članice Međunarodnog krivičnog suda 2015. godine – nisu ništa promenili.

Deo stanovništva isključen iz političkih procesa

Treći faktor predstavlja fragmentacija Palestinaca u izolovane enklave na Zapadnoj obali, uz njeno razdvajanje od Gaze, što dodatno doprinosi podelama unutar njihovog rukovodstva. Autokratsko upravljanje Fataha Zapadnom obalom pogoršava tlačenje Palestinaca, baš kao i autoritarni režim Hamasa u pojasu Gaze. Blokada Izraela i Egipta onemogućava bilo kakav suverenitet nad Gazom: Palestinci nemaju kontrolu nad vazdušnim i morskim prostorom, niti nad ulaskom i izlaskom ljudi ili robe. Ministar odbrane Izraela, Joav Galant, svega dan nakon napada Hamasa mogao je da naredi prekid snabdevanja električnom energijom, vodom i hranom. To dodatno pogoršava nevolju stanovništva čija stopa nezaposlenosti među mlađima od 29 godina iznosi 75%, dok 80% od 2,2 miliona stanovnika Gaze zavisi od humanitarne pomoći.

Naposletku, „mirovni proces“, koji bi trebalo da dovede do uspostavljanja palestinske države, suštinski je izraelskim liderima kupio vreme za jačanje kontrole nad okupiranim teritorijama. Štaviše, zemlje koje su obećale finansijsku i diplomatsku podršku sporazumima iz Osla uporno su odbijale da u tome vide išta izuzev sukoba između dve konstituisane nacije, kako bi izbegle primenu sankcija prema strani koja krši međunarodno pravo.

Videti Izrael za ono što on jeste, kolonijalna sila koja od svog osnivanja nijednom nije ispoštovala niti jednu rezoluciju UN, implicira primenu dovoljnog pritiska kako bi se njegovi lideri prisilili da prava Palestinaca razumeju kao ključno pitanje za trajnost vlastite države. U izraelskom parlamentu (Knesetu), najmanje sto od sto dvadeset poslanika zagovara nastavak kolonizacije, pa čak i, većinski, aneksiju dela ili čitave Zapadne obale.

U ukupnim brojkama koje pokrivaju Izrael i palestinske teritorije, arapsko i jevrejsko stanovništvo broje 7,1 odnosno 7 miliona ljudi. Na istom prostoru postoji samo jedna stvarna granica (kojom upravljaju izraelske vlasti), dok u trgovini dominira šekel. Uprkos postojanju materijalnih i institucionalnih elemenata koji imaju za cilj da razdvoje ova dva stanovništva, stvarnost je sledeća: defakto, jedna država već postoji.

Zid koji je Izrael sagradio prati liniju razgraničenja koja je bila na snazi 1967. godine („zelena linija”) na samo 20% svoje putanje i stoga ne može da igra ulogu hipotetičke granice. Tako se 10% Zapadne obale sada nalazi na izraelskoj strani. Pored toga, skoro 700.000 izraelskih jevrejskih građana živi u naseljima na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu, deleći određena mesta svakodnevnog života s palestinskim stanovništvom, uključujući prodavnice i puteve. Svaki dan oko 150.000 Palestinaca iz Zapadne obale i 17.000 Gazanaca ulaze u Izrael da bi radili.

U praksi, institucije i parlament Izraela organizuju veći deo svakodnevice za sve svoje građane, kao i za one u okupiranim teritorijama. Jedina razlika je ta što stanovnici potonjih, dakle više od pet miliona ljudi, nemaju mogućnost da utiču na odluke donete u Tel Avivu. Oni na istom prostoru podležu različitim zakonima i sudovima, zavisno o mestu prebivališta i nacionalnoj pripadnosti, dok samo jevrejsko stanovništvo uživa puna prava, koja su time postala privilegije. Zbog toga mnoge izraelske, palestinske i međunarodne nevladine organizacije režim u Tel Avivu nazivaju aparthejdom.

U okviru ove jedinstvene države, Palestinci nemaju nikakvu zaštitu od odluka okupacione vojske i zloupotreba doseljenika, što povećava iskušenje za oružani ustanak među delom palestinske omladine: to potvrđuje i nedavno pojavljivanje „Lavova” iz Dženina i Nablusa. Izraelsko društvo naviklo se na ovu situaciju koju je smatralo za status kvo, budući da su mere sprovedene nakon druge Intifade (2000-2005) omogućile da Palestinci postanu nevidljivi. Erupcija od 7. oktobra vratila je u fokus stanovništvo ugušeno represijom, ostavljeno bez ikakve političke perspektive. Udaljavanje od mogućnosti istinski nezavisne palestinske države otvorilo je prostor za inicijative unutar oba društva u pravcu razmišljanja o novom pristupu. Tako, na primer, organizacija „Zemlja za sve” (A Land for All) zagovara konfederalno, dvodržavno rešenje koje garantuje demokratiju, slobodu kretanja i naseljavanja, zajednički suverenitet oba naroda, posebno nad Jerusalimom i prirodnim resursima, te jednak pristup pravosuđu i bezbednosti. Takođe, treba pomenuti i kampanju „Jedna demokratska država” (One Democratic State Campaign), pokrenutu 2018. godine iz arapsko-jevrejskog grada Haife, oko programa od deset tačaka koji bi trebalo da predstavljaju osnovu zajedničkog političkog projekta ova dva društva.

Ovi aktivistički entiteti nesumnjivo će nastaviti da postoje, ali je šok izazvan napadom 7. oktobra ozbiljno ugrozio njihovu sposobnost da izvrše uticaj u izraelskom društvu. Podsetimo, javni otpor Netanjahuovoj reformi sudstva trajao je četrdeset nedelja, ali blok koji se protivi kolonizaciji nije uspeo da ubedi demonstrante da sudbinu Palestinaca tretiraju kao prioritet i da je suživot demokratije s aparthejdom i okupacijom nemoguć.

Već 7. oktobra, čitavo izraelsko političko polje, izuzev antikolonijalne levice i nekolicine intelektualaca, zahtevalo je veliku operaciju kako bi „dobilo rat” protiv Hamasa. Ukoliko narod očekuje da je moguće eliminisati organizaciju koja se smatra punopravnim članom palestinskog nacionalnog pokreta, postavlja se pitanje šta je Netanjahuu činiti ukoliko se održi na vlasti. Pa i u slučaju da ode, hoće li vlada njegovog naslednika biti u stanju da odredi drugačiji pristup palestinskom pitanju i svim građanima koji žive između Sredozemnog mora i reke Jordan obezbedi jednaka lična i kolektivna prava, bez obzira na poreklo i veroispovest?

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.