Izveli bismo dr Kona, dr Kisić Tepavčević, doktore Jankovića i Stevanovića i s njima posetili kafiće, markete… Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

Hteo bih nešto da kažem o početku pandemije i histeriji vezanoj za nemogućnost dostupnosti opreme, respiratora prvenstveno. Dobili smo ponude velike regionalne kompanije koja je nedavno većinski u vlasništvu kompanija iz Kine. Vodili smo računa i na kraju shvatili pokušaj prevare zasnovan na toj histeriji.

Nismo naseli i sačuvali smo novac naših donatora. Danas je uručena oprema koju smo tim novcem nabavili, inhalatori i filteri za respiratore stigli su u niz zdravstvenih ustanova. I mi i donatori smo srećni jer znamo da smo napravili najbolje moguće, najkorisnije i najodgovornije.

***

Juče po podne napisao sam da me brine „raspašoj“ sindrom, ne opuštanje, već određni oblik suprostavljanja najnormalnijoj očekivanoj reakciji: usvajanju nedvosmislenih neophodnih pravila ponašanja, disciplini suprotstavljanja opasnosti koja nije ni na globalnom nivou razotrkivena i za koju nije pronađen lek.

Kada sam se vratio kući zatekao sam žurku na spratu iznad mog stana, očigledno veoma posećenu, i drugu u zgradi preko puta, kao i dugotrajnu gužvu u obližnjem kafiću. Takođe sam sa malim zakašnjenjem dobio informaciju o neograničenom gradskom saobraćaju.

Nisam neki fudbalski fan i nemam običaj da iz tog ugla sa paralelama tumačim svet, ali setio sam se fudbalske izreke u kojoj se kaže da smo u najopasnijoj situaciji kada mislimo da pobeđujemo. Juče i danas, a mislim da nam tek sledi takvo osvešćenje, izgleda kao da u nekom meču vodimo, čini nam se, ubedljivo.

U polufinalu Evropskog prvenstva sa SR Nemačkom 1976. godine na beogradskoj Marakani Jugoslavija je u prvom poluvremenu vodila sa dva prema nula. Pretpostavaljam da je bilo neviđeno pobedničko raspoloženje u slačionici u poluvremenu. Prvaci, najbolji… I onda je ušao Gerd Miler i Nemačka je pobedila sa 4:2. Milan Živadinović, selektor reprezentacije, kasnije je govorio da je najopasniji rezultat dva prema nula.

Mislim da čak nismo nominalno u takvoj situaciji, čak smo u podacima daleko od tog rezultata, a imamo odluke koje su kao da smo već pobedili sa četiri prema dva. To gledam kroz ponašanje, reakcije, u dan-dva, a mogu da zamislim kako će biti kroz nekoliko dana.

Razmišljam o tome šta bi uradili da smo i dalje onaj B92. Siguran sam da bismo danas izveli dr Kona, dr Kisić Tepavčević, dr Jankovića, dr Stevanovića i druge iz kriznog štaba da posetimo kafiće, pešačke zone, markete, suočili ih sa građanima, njihovim ponašanjem, nepoštovanjem univerzalnih pravila, zakona itd. I tražili reakcije, da ih pitamo da li je ponašanje tih ljudi adekvatno, šta treba da menjaju, da ljudima direktno objasne šta ne valja, šta su navike, slabosti i šta je potrebno temeljno menjati….

Mi danas ne znamo stav, uslovno rečeno, struke, njih je sve manje u redovnim terminima konferencija za štampu, ne izgleda mi realistično objašnjenje da to ne zanima ljude jer se brojevi smanjuju. Mislim da nikada više nije bila važna pomoć građanima, kroz edukaciju, upozorenja, informisanje… I nesuvislo je smanjiti obim komunikacije sa medijima. Da li je on u vezi sa političkim stavovima, procesima i da se tu javlja „profesionalna tolerancija“ ili je u pitanju profesionalni propust? Svest o tome govoriće o našoj nacionalnoj osvešćenosti. Nažalost, izgleda mi da je sve postala politička orkestracija, što je najopasnije.

Medijska percepcija se seli u sferu atrakcija, a ne faktografije. I tu je strašno važno da sada saznamo činjenice. I da ne idemo više iz krajnosti u krajnost, totalnog zatvaranja i totalne slobode, kada znamo da nijedan aspekt nema smisla i nije adekvatna reakcija i da ništa ne znamo i da još nema leka, vakcine.

Rekapitulacija perioda od 15. marta do danas zahteva ozbiljna promišljanja, zaključke i pouke. Obaveza je države da nam kaže šta se dogodilo i šta je država uradila za nas, i šta se dogodilo sa sinergijom građana, organizacija, kompanija i države u prikupljanju pomoći i njenom odgovornom korišćenju.

***

Mislim da bismo nastojali da doktore suočimo sa nadrilekarima koji nacionalno promovišu ideje koje se direktno supostavljaju stavovima kriznog štaba. Jasno mi je da je reč o performansu, smišljenom odvlačenju pažnje od ozbiljnih društvenih debata, ali postoji odgovornost zdravstvenih radnika, novinara jer su i Hipokratova zakletva i novinarski kodeksi isto – u javnom interesu, u interesu građana …

Siguran sam da medijsko medicinski mag ima niz novih ideja, inicijativa, i da imaju kontekst i smisao. Ako su ideje dr Nestorovića bile dominantnije od svih lekara u kriznom štabu, onda je jasno da i medijski nadrilekar ima prostor da se njegove ideje uzmu u razmatranje. Kada je to shvatio, isti je napravio koncept novih navodnih ekscentričnih ideja i promocije istih kroz nacionalni kanal i preko 30 tematskih kanala. Zastrašujuće.

***

Ne želim da bilo koga optužujem ali kada smo želeli posle 5. oktobra da dobijemo iste šanse sa nekim ko je startovao ’95. uz svu državnu podršku, od novih, uslovno rečeno, partnera u promenama, dobili smo moratorijum na dodelu frekvencija. I tadašnji B92 kasnio je za današnjim medicinskim ekspertom 300 godina.

Danas nam se sve ponavlja, čujem da dotični sprema novih 50 ekscentrčnih akcija, svestan sopstvene snage, medijskih kanala, i podrške koju će dobiti, i odvući pažnju sa svih bitnih pitanja.

Ceo dan gledam medijsko fokusiranje prema ekstremnoj desnici. Davati im pažnju jasna je namera, svi u tome učestvuju. Opasna igra i onih koji će to iskoristi za pobedu i onih koji će u tom prostoru naći razloge za nove ekstremne akcije.

***

Kao izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma u proteklih nekoliko meseci, podnosio sam danas izveštaj o radu Upravnom odboru organizacije. Za mene je to uvek izazov, pripremiti adekvatan materijal, izveštaje i planove. Imali smo jedan pristup i probleme u februaru, i sasvim druge danas. Jako je dobro da imate članove UO koji su kompetentni i važno vam je da dobijete dobre ideje.

Danas je prednjačio Vigor Majić, direktor Petnice, sa predlogom da stvorimo prostor za pojedince donatore koji to godinama rade bez ikakvog očekivanja…. Sa procenom da njima niko neće moći da spočita loše namere ako kažu vladi da im smeta da neko oporezuje za most u rodnom gradu.

Sada imamo malo kapaciteta. I neočekivane moguće nove izazove.

Isto kao i država, i sve češće razmišljam o tome kako napraviti efikasni zajednički angažman u sopstvenim mandatima.