Izveštavanje iz sudnica: Pripremite papir i olovku, nećemo se snimati

Snimanje u sudnicama dozvoljeno je uz odobrenje predsednika suda. Ipak, novinari su prestali da traže dozvole jer se njihovi zahtevi, po pravilu, odbijaju.

Građani Srbije stekli su uvid u to kako prenos suđenja može da izgleda. Godinama su pratili procese u Haškom tribunalu. Međutim, u srpskim sudovima ostao je upamćen jedan slučaj – suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Snimci iz sudnice su izuzetno retki, a na pravu da se izveštava sa suđenja najviše insistiraju oni koju predstavljaju javnost – novinari.

Suđenja u Srbiji otvorena su za javnost, te bi, načelno, svaki građanin mogao da poseti neku od sudnica i prati proces. No, postoje ograničenja. Tako vrata sudnice ostaju zatvorena za javnost kada su u postupak uključeni maloletnici, kada je reč o porodičnim sporovima ili u situaciji u kojoj bi moglo da dođe do otkrivanje državne ili poslovne tajne.

Svež primer u kojoj su vrata sudnica ostala zatvorena jeste proces protiv modnog kreatora Srđana Švelja, kojem se u Novom Sadu sudilo za iskorišćavanje maloletnika za pornografiju. U ovom slučaju, odbrana je tražila da javnost bude prisutna barem dok se čita optužni predlog i tokom iznošenja odbrane stiliste.

Odbrana je prisustvo javnosti videla kao priliku da se čuje i druga strane priče koja je dobila veliku pažnju medija, a o kojoj se, uglavnom, izveštavalo jednostrano. Predsednik Advokatske komore Vojvodine i zastupnik Srđana Švelja Vladimir Beljanski objašnjava da svako može da prisustvuje suđenju, ali da, kada je u pitanju prisustvo medija, stvar postaje znatno komplikovanije i opasnija.

„Srđan Šveljo je bio osuđen i pre samog suđenja. Ne zato što su mediji pratili slučaj, već zato što je o njemu stvorena negativna slika i kasnije je gotovo nemoguće ubediti sud da ga ne proglasi krivim. To je zato što sud od samog početka oseća pritisak javnosti, od njega se očekuje da donese određenu presudu, što je uticalo i u slučaju Švelja“, navodi Beljanski.

Snimanje – apsolutni uvid javnosti

Kako to izgleda kada javnost budnim okom prati neko suđenje, može se videti i na primeru Sjedinjenih Američkih Država. Na internetu se mogu pronaći brojni snimci iz sudnica, a većina mejnstrim medija u svetu izveštavala je o sudskom procesu između glumačkog para Džonija Depa i Amber Herd. Na primeru toga moglo se videti i na koji način se suđenje pretvara u spektakl – porota nije bila samo u sudnici, porota je bila publika koja je pomno pratila i izučavala verbalno i neverbalnu komunikaciju onih koji su bili ispitivani.

To je samo jedan od razloga zbog kojeg postoje različita mišljenja o tome da li bi uvođenje snimanja u sudnice doprinelo većoj transparentnosti, kao i da li bi povećalo nivo poverenja koje građani imaju u institucije.

Zagovornik uvođenja snimanja u sudnice je i advokat Stevan Obrenov. Kako su suđenja otvorena za javnost, sve što se izgovori u sudnici samim tim je, stav je Obrenova, javni interes koji odnosi prevagu u odnosu na zaštitu nečije privatnosti.

„Smatram da ne postoji negativan uticaj javnosti na sudije. Negativan uticaj imaju samo mediji koji neprofesionalno izveštavaju sa suđenja. Snimanje bi direktno uticalo na suzbijanje tog negativnog ponašanja medija“, poručuje Obrenov.

Tokom proteklih godina novinari KRIK-a donosili su važne priče iz sudnica, dok su njihova otkrića ukazivala na povezanost kriminalnih grupa sa ljudima iz državnih struktura. Novinarka Jelena Radivojević često prati suđenja, a to radi uz olovku i papir, hvatajući beleške u često komplikovanim slučajevima.

Po njenim rečima, snimanjem sudskog postupka građanima bi se bolje objasnilo funkcionisanje sudova. Ipak, ukazuje na odgovarajuće razlike, odnosno na to da nije isto da li se sudi lokalnom dileru zbog deset grama marihuane ili narko-bosu za međunarodni šverc kokaina koji je potencijalno imao podršku vlasti i policije.

„Ne samo da se na ovaj način podiže odgovornost sudija, već se i građanima približava rad institucije, pokazuje se kakva atmosfera vlada u sudovima, kako se sudija obraća optuženima, kako tužiocu. Međutim, tačno je i to da nisu sve scene i informacije iz sudnice za javnost, naročito ako se uzmu u obzir ’maniri’ većine medija. Postoje situacije kada je zatvaranje sudnice za javnost opravdano – ukoliko je reč o slučajevima u koje su upleteni maloletnici, ukoliko se radi o brutalnom seksualnom zlostavljanju… o stvarima koje bi dodatno retraumatizovale žrtvu ili njenu porodicu i prijatelje, posebno ako znamo koliko senzacionalistički izveštavaju tabloidi“, navodi Radivojević.

Ova novinarka kritična je prema stavu sudija da novinari u sudnici utiču na njihov rad, odnosno da im stvaraju pritisak, smatrajući da to moraju da budu ljudi od integriteta na koje se ne može lako uticati. Dok je u svetu praksa da se institucije otvaraju prema građanima, Radivojević iz svog iskustva uviđa da je situacija u Srbiji suprotna tome.

Advokat Stefan Čuljat smatra da bi snimanje trebalo da postane deo prakse, ali samo za potrebe transkripcije, odnosno lakšeg vođenja zapisnika. Kao razloge za protivljenje snimanju, ovaj advokat navodi to što građani nemaju dovoljno znanja o zakonskim rešenjima, ali i dosadašnje neprofesionalno izveštavanje medija.

Za njega bi javna suđenja mogla pozitivno da utiču na ishod procesa, ali samo u teoriji. U praksi, ukazuje ovaj advokat, efekat bi mogao biti suprotan.

„Vrlo često se dešava da kod nekih slučajeva koji su medijski ispraćeni, a radi se o težim krivičnim slučajevima, ubistvu ili nasilju nad decom, građani traže neadekvatne kazne koje nisu u skladu sa zakonom. Čuvanje privatnosti je mač sa dve oštrice, jer u momentu kada neko sedne u optuženičku klupu i još ga snimaju kamere, on je u očima javnosti već kriv. Ukoliko bi već uveli snimanje, moje mišljenje je da bi u tom slučaju bilo dobro da se u javnost plasira skraćena verzija i to tek nakon završetka celokupnog procesa“, smatra Čuljat.

Za početak samo audio-snimanje?

Advokatska komora Beograda (AKB) podnela je 2019. godine inicijativu Ministarstvu pravde da tonsko snimanje svih suđenja u krivičnom i parničnom postupku postane obavezno. Kako je primećeno u ovoj komori, jedan od razlog neefikasnosti sudskih postupaka je i način vođenja zapisnika, a snimanje bi uspostavilo red u sudnici i omogućilo sankcionisanje svake zloupotrebe.

Kako su ukazali u AKB, tonski snimak bi uveo potrebnu pristojnost u sudnici i to bi moglo da posluži kao dokaz u postupku pred nadležnim disciplinskim organima pravosuđa ili advokatske komore, kao i u postupku za izuzeće sudije. Ukazali su i na još jedan aspekt – suđenje se danas odvija tako što sudija postavi pitanje, strana u postupku odgovara, a potom sudija ponavlja reči koje idu u zapisnik. Iz tog razloga, u AKB smatraju da bi i snimanje omogućilo veći broj suđenja dnevno i kraće trajanje postupka.

Uvođenje audio-snimanja u sudnice podržava i predsednik AKV Vladimir Beljanski. Po njegovim rečima, to bi doprinelo poboljšanju celokupnog pravosuđa, sudski postupak bi se ubrzao, a transparentnost bi bila na višem nivou.

„Snimanje bi povećalo disciplinu u sudnici u smislu da bi svako imao veću odgovornost prema onome što govori, a pogotovo sudije, čija je odgovornost u sudnici već na najvišem nivou. Kod nas se ne sudi za laganje u sudskom postupku, čak i kada sud nakon završetka postupka ustanovi da je neko lagao. Smatram da bi se sa uvođenjem snimanja ljudi teže odlučivali da daju lažne iskaze“, navodi Beljanski.

Advokat Stevan Obrenov ukazuje na to da bi, osim snimanja, pravosuđe moglo da bude transparentnije i na druge načine – objavljivanjem svake presude na svojim sajtovima, što danas nije slučaj.

„Ne očekuju se veće promene u skorije vreme, jer ni među pravnicima, ni u Ministarstvu pravde, još uvek ne postoji inicijativa za takve promene. Ipak, sudstvo, takvo kakvo je, i dalje predstavlja institucionalno najbolji deo društva“, zaključuje Obrenov.

Pišu Aleksa Ćirić i Miloš Santrač

* Tekst je objavljen u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.