Krajem juna 2018. srpska delegacija sletela je iz Moskve na beogradski aerodrom Nikola Tesla. Ekipi koja je dan ranije izbačena sa Svetskog prvenstva moral je već bio prilično slab.
Ali, to razočaranje dodatno se pogoršalo i pretvorili u tugu, pošto je grupa obaveštena da je voljeni sportski direktor Fudbalskog saveza Srbije Goran Bunjevčević preminuo u svojoj 45. godini života.
Trebalo je da bude sa timom u Rusiji i da ispuni životni san i doživi Mundijal, ali je dva meseca ranije doživeo moždani udar.
Selektor Srbije Mladen Krstajić bio je skrhan, u suzama, dok je kapiten Aleksandar Kolarov nemo odmahivao glavom pokušavajući da shvati šta se dogodilo. Samo nedelju dana ranije, Kolarov je svoj pobednički gol protiv Kostarike posvetio čoveku koga su Srbi zvali „Bunja“.
Tako The Athletic započinje tekst o Goranu Bunjevčeviću, dan pre nego što će se sastati njegova dva kluba – Totenhem i Crvena zvezda – u utakmici grupne faze Lige šampiona.
Ovo je priča o tome kako je Bunjevčević, blagi, stidljivi čovek koji je kao dete bio primoran da beži iz sopstvene kuće, na dva vrlo različita načina ostavio trajan trag u ova dva kluba.
Bunjevčevićevo vreme u Totenhemu bilo je neobično. Bio je izuzteno mršav – čak i uski dresovi koje je pravila Kappa nekako su izgledali labavo na njegovom telu – i nikad se nije mogao uhvatiti u koštac sa fizičkom igrom Premijer lige.
Njegova karijera bila je ograničena nizom povreda. U klub ga je doveo Glen Hodl u leto 2001. godine, kao deo poslednje linije tima. Bunjevčević je imao opaku levu nogu i vrlo precizne pasove i centaršuteve. Gledajući unazad, njegova igra verovatno bi više odgovarala Premijer ligi 2019. nego onoj od početka do sredine dvehiljaditih godina.
Bunjevčević se trudio da se probije i zauzme mesto u osrednjem timu Spursa koji sasvim sigurno nije ostao poznat po odbrambenoj veštini: to je, na kraju krajeva, bila era u kojoj su gubili 5-3 od Mančester Junajteda, 4-3 od Mančester Sitija (oba nakon što su vodili 3:0) i 5-4 od Arsenala. I sve to na svom stadionu.
Njegovi bivši saigrači iz Totenhema se sećaju Bunjevčevićeve sposobnosti da učini da lopta neprekidno teče.
„Glen je želeo da tim igra na određeni način, a Goran je bio savršen za to“, kaže Daren Anderton za The Athletic. „Imao je odličnu kontrolu lopte i zaista je dobro čitao igru. Nije bio najbrži ili najveći, ali je veoma retko ispadao i gubio duele.“
Sećanja Lesa Ferdinanda su slična.
„Bilo je jasno da se veoma dobro osećao sa loptom u nogama, što nije bio slučaj sa drugim centralnim bekovima u to vreme.“
Zbog nedostatka fizičkih predispoziija za igranje u Premijer ligi, Bunjevčević je morao da se osloni na svoju inteligenciju kako bi se izborio.
„Bio je izuzetno pametan fudbaler“, seća se Klajv Alen, koji je kao trener rezervnog tima proveo mnogo vremena sa Bunjevčevićem. „Nije bio najjači, ali bio je visok i elegantan i prelepo je čitao igru.“
I van terena, Bunjevčević je ostavio pečat. Njegov način komunikacije i topao osmeh učinili su da se lako sprijatelji sa saigračima poput Kristijana Cajgea, Maurisija Tarika, Štefena Frojnda i Gustava Poeta.
Njih je pogađala njegova poniznost i zadirkivali su ga zbog navike da se izvinjava protivničkim igračima nakon zakasnelih startova.
„Bio je fantastičan momak, ljubazan i veoma pametan. Bio je smešan, ali nije bio tip koji će puno da priča. Goran je više slušao i bio prilično tih, ali imao je sjajan smisao za humor“, priseća se Cajge.
„Počeci u klubu verovatno su bili veoma teški za njega. Ali navikao se na sve, bio je veoma profesionalan i zaista je pokušavao da unapredi sebe iz dana u dan“, kaže Ferdinand. „Neki igrači koji su dolazili u klub, imali su očekivanja da će odmah igrati. Goran nije bio takav. Želeo je da radi“.
Živeo je blizu terena za trening i bio je najsrećniji kod kuće sa suprugom i malom ćerkom – a tu sliku profesionalizma pamti i Anderton.
„Goran je bio sjajan profesionalac, nikada nije pio, radio je svoj posao i pravilno se pripremao. Bilo mi je zadovoljstvo da igram sa njim. Bio je veoma moralan i nikada o drugima nije govorio ništa loše“, priseća se Anderton.
Do početka sezone 2005/06, bio je van prvog tima i igrao je sa rezervnom ekipom. Deo razloga za takvu njegovu ulogu bilo je i dovođenje Majkla Dosona.
Mogao je da zameri zbog toga, ali je umesto toga Bunjevčević učinio sve što je mogao da pomogne novom igraču.
„Za mladog tipa poput mene, on je bio prva klasa. Bio je od velike pomoći“, kaže Doson. „Teško je kada ne igrate i vaš ugovor se bliži kraju. Ipak i pored toga je uvek trenirao kako treba, i po tome ga najviše pamtim. Bio je primer mladim momcima poput mene na koje treba paziti.“
U leto 2006. godine Bunjevčević je napustio Spurse, odigravši 58 utakmica za pet godina. Uspeo je da postigne dva gola dok je bio na Vajt Hart Lejnu – protiv Oldama i Boltona u Karling Kupu 2004/05 – a možda ga bolje pamte oni koji su sa njim igrali nego navijači.
Nakon što su ga Spursi pustili, prešao je u holandski ADO Den Hag, pre nego što se sledećeg leta povukao u penziju sa 16 za reprezentaciju.
Nije prošlo mnogo vremana pre nego što je Bunjevčević, kako se i očekivalo, postavljen na visoku funkciju. U martu 2008. godine postavljen je za sportskog direktora Crvene zvezde – kluba u kojem je izgradio ime.
Scene u Beogradu nakon njegove smrti pokazale su koliko je bio cenjen, a možda i više od tih scena govorili su događaji koji su usledili mesecima kasnije. Skoro godinu dana je prošlo, kada su prijatelji i porodica odlučili da prirede svečanost u njegovu čast. Kontaktirali su Fudbalski savez Srbije, a u roku od 10 dana je organizovana utakmica.
Toplog, prolećnog popodneva, u sportskom centru FSS u Staroj Pazovi, severno od Beograda, meč su odigrale dve ekipe: tim Crvene zvezde i tim Bunjinih prijatelja. U jednom trenutku utakmica je zaustavljena, tako da su svi mogli da odaju počast Bunjevčeviću srdačnim aplauzom. U Crvenoj zvezdi su bili i Bunjevčevićev brat Mirko, kao i legendarni igrači poput Dejana Stankovića i Dejana Savićevića.
Doduše, zbog malo većeg stomaka stečenog u penzionerskim danima, Savićević nije mogao da odigra više od 20 minuta.
U protivničkom timu bili su takođe legendarni igrači: Mateja Kežman, nekada igrač Čelsija, bivši napadač Aston Vile Savo Milošević i Predrag Mijatović, strelac pobedonosnog gola u finalu Lige šampiona 1998. za Real Madrid.
To što su ta tri igrača nekada igrala za Partizan, velikog rivala Crvene zvezde, jeste značajan pokazatelj da je Bunjevčević kao igrač bio u stanju da prevaziđe takve podele.
Ipak, Bunjevčević je sa Crvenom zvezdom bio neraskidivo povezan.
U klub je došao 1997. godine kao 24-godišnjak, a ubrzo je postao kapiten uprkos mladosti. Bunjevčević je oduvek bio zreliji od svojih godina, njegova otpornost oblikovana je čvrstim vaspitanjem i činjenicom da su on i njegova porodica pod pretnjom naoružanih vojnika morali da napuste svoj dom u Zagrebu.
Bunjevčevićev otac bio je general u jugoslovenskoj vojsci, a on i porodica krenuli su u Beograd gde su bili primorani da počnu novi život. Možda je takva perspektiva oblikovala čoveka kakav će Bunjevčević postati.
Njegovi bivši saigrači tvrde da je bio kapiten kao nijedan drugi, pažljiv i vrlo druželjubiv, a novinari se prisećaju da je uvek bio tu da odgovori na svako pitanje, kulturan i uljudan, piše The Athletic.
Kao igrač, Bunjevčević je osvojio dve šampionske titule dok je bio u Crvenoj zvezdi, ali što je još važnije držao je tim na okupu u vreme kada je zemlju opustošila brutalna diktatura Slobodana Miloševića i posle NATO bombardovanja.
U utorak uveče, Spursi planiraju da odaju počast Bunjevčeviću na novoizgrađenom stadionu Totenhema. Za Andertona, Bunjevčevićeva smrt u 45. godini, bila je oštar podsetnik i o njegovoj smrtnosti.
„Bio je težak period kada su preminuli Din, pa Goran, pa Džastin“, kaže Anderton. „Teško je zaista prevesti osećanja u reči, ali to učini da pokušate da cenite sve što imate u životu. To je zaista tužno; fudbaleri formiraju posebnu vezu sa saigračima i kad se nešto slično dogodi, to vas strašno uzdrma“.
Najviše je, naravno, pogođena porodica Bunjevčević, piše The Athletic.
Njegova supruga i ćerka daju sve od sebe da se izbore sa šokom, dok njegov brat Mirko, koji vodi selekciju igrača mlađih od 15 godina, želi da mu i kroz svoj posao oda počast.
„Goran je oduvek bio moj idol“, kaže Mirko. „Mnogo mi je pomogao u fudbalu i oko života, za mene je sve bilo lakše uz njega. Bio je kao otac, stariji brat, prijatelj. Bio je pet godina stariji od mene i sve što sam radio, radio sam samo da bih bio kao on.“
Tagovi
