Trinaestog januara 1953, depeša sovjetske novinske agencije TASS, objavljena u Pravdi, obznanila je celom svetu da je otkrivena „gnusna zavera lekara-sabotera“. Prema navodima TASS-a, ti doktori kremaljske klinike, uključujući i Staljinovog ličnog lekara Ivana Vinogradova, „odgovorni su za smrt ratnog šefa Sovjetskog informacionog biroa Ščerbakova, koji je preminuo 1945, kao i glavnog kontrolora inteligencije, Andreja Ždanova, preminulog 1948“. Kao agenti „američke nacionalističke jevrejske buržoaske organizacije Džoint (1)“, te američke i britanske tajne službe, oni su se pripremali da „usmrte više sovjetskih generala i maršala“.
Ova „ubistva“ za koja se teretilo devet lekara, od čega šest Jevreja, odigrala su se, dakle, između 1945. i 1948. Ti datumi bili su izabrani kako bi se u zaveru mogao uključiti i slavni jevrejski glumac Solomon Mihoels, predsednik sovjetskog Jevrejskog antifašističkog komiteta, koji je po Staljinovoj naredbi ubijen pet godina ranije, kao i doktor Boris Šimeliovič, takođe jedan od vođa pomenute organizacije, koji je sa još dvanaest organizatora komiteta pogubljen šest meseci ranije, 12. avgusta 1952. „Istraga će se uskoro okončati“, pisalo je u depeši. Suđenje, dakle, samo što nije počelo.
To je bio početak jedne od najtragičnijih afera staljinističkog perioda, „zavere belih mantila“, koja će poslužiti kao priprema krvavog pira čiji su detalji u tom trenutku bili mnogima nepoznati; a takvi ostaju do dana današnjeg.
Sve je počelo 18. novembra 1950, na dan kada je tajna policija uhapsila doktora Jakoba Etingera. On je bio lekar, između ostalih, i Adolfa Jofea, prijatelja Lava Trockog; Kirova i Sergeja Ordžonikidzea, čelnika Komunističke partije (KP) Sovjetskog Saveza; Palmira Toljatija, sekretara KP Italije; Josipa Broza Tita, kao i vođe KP Bugarske i Kominterne Georgija Dimitrova. Doktor Etinger kritikovao je Staljinovu politiku i njegove zločine u telefonskim razgovorima (koji su svi bili prisluškivani i snimani) sa, između ostalih, svojim sinom, koji se takođe zvao Jakob i koga je tajna policija uhapsila mesec dana kasnije nasred ulice. Drugog marta 1951, doktor Etinger umro je u zatvorskoj ćeliji. Njegov sin je u junu osuđen na deset godina u radnom logoru i deportovan na Kolimu, odakle je u avgustu vraćen u Moskvu. Staljin je u međuvremenu osmislio zaveru belih mantila u koju je trebalo uključiti i pokojnog doktora. U tu svrhu iskoristio je pismo koje je u avgustu 1948. poslala kremaljska lekarka Lidija Timašuk u kom je medicinsku brigu koju je Ždanov primao nazvala „kriminalnom“.
Tek što je nastala ideja o „doktorima-ubicama“, Staljin je, 12. jula 1951, naredio hapšenje Viktora Abakumova, ministra za državnu bezbednost i bivšeg vođe Smjerša (2), zbog toga što nije na vreme otkrio (odnosno izmislio) ovu zaveru, što je značilo da je u nju umešan. Abakumovljeva smena, hapšenje i postavljanje novog čoveka na njegov položaj ostali su tajna. Staljin se potom bacio na proširivanje navodne zavere. Devetnaestog i dvadesetog oktobra 1951. on je naredio hapšenje više jevrejskih oficira iz redova državne bezbednosti: potpukovnika Leonida Rajhmana, pukovnika Aronoviča Švarcmana, pukovnika Jakoba Brovermana, potpukovnika Nahuma Ejtingona, bliskog saradnika Lavrentija Berije koji je organizovao atentat na Trockog 1940. i za taj poduhvat bio odlikovan Ordenom Lenjina.
Iako je „jevrejski nacionalizam“ bio glavna optužba, afera koju je Staljin montirao nije ciljala samo sovjetske Jevreje i Jevrejke. Njen cilj bio je, kao što je Nikita Hruščov kasnije ustvrdio, da pročisti staljinističku staru gardu i podigne antisemitističku kampanju progona
Berija još od 1943. nije bio na mestu ministra bezbednosti, ali je bio najmoćniji čovek u sovjetskom obaveštajnom svetu; on je takođe upravljao ogromnom političko-ekonomskom mrežom gulaga.
Uhapšeni jevrejski oficiri navodno su uz Abakumova kovali „jevrejsku nacionalističku zaveru“ u vrhu aparata bezbednosti s ciljem da preuzmu kontrolu nad SSSR-om i pomognu svetskom cionizmu. Staljin hapsi i jevrejskog javnog tužioca Leva Šejnina, nekadašnju desnu ruku Andreja Višinskog, tužioca u Moskovskim suđenjima (koji je u to vreme bio ambasador SSSR-a u Ujedinjenim nacijama), optužujući ga za isti zločin, odnosno učešće u zaveri lekara, za koju još uvek niko nije znao, uključujući i navodne zaverenike. Vođenje istrage povereno je potpukovniku državne bezbednosti Mihailu Rjuminu, koji će kasnije u pismu Georgiju Maljenkovu napisati: „Jevreji su opasniji od svih atomskih i hidrogenskih bombi zajedno.“
U julu i avgustu 1952, u lanac zavere ubačena je još jedna skrivena karika. Nakon tajnog procesa, trinaestorica vođa Jevrejskog antifašističkog komiteta, koji je 1942. osnovao Berija, a vodili ga najveći sovjetski jevrejski intelektualci (David Bergelson, Perec Markiš, Icik Fefer, David Hofštajn, itd.), osuđena su na smrt zbog jevrejskog nacionalizma i izdaje otadžbine po nalogu stranih tajnih službi. Svi su streljani.
Iako je „jevrejski nacionalizam“ bio glavna optužba, afera koju je Staljin montirao nije ciljala samo sovjetske Jevreje i Jevrejke. Njen cilj bio je, kao što je Nikita Hruščov kasnije ustvrdio, da pročisti staljinističku staru gardu i podigne antisemitističku kampanju progona, otpočetu procesom protiv Rudolfa Slanskog u Čehoslovačkoj, na međunarodni nivo.
Dan nakon XIX kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza, u oktobru 1952, na kom je Staljin zbog navodnog umora održao govor od samo sedam minuta, sastao se novi Centralni komitet. Na ovom sastanku Staljin se bacio u dug i krvnički napad na dvojicu svojih dugogodišnjih odanih saradnika, bivšeg ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova i ministra za spoljnu trgovinu Anastasa Mikojana. Pisac Konstantin Simonov sleđen je slušao Staljinovu gnevnu tiradu: „Molotov je otelotvorenje kapitulacije pred imperijalizmom“, što je bilo ilustrovano dugom listom „kardinalnih grešaka“ koje je počinio od 1945. Mikojan je dobio isti tretman. Kada su njih dvojica stala za govornicu, Simonov nije mogao da vidi živa bića, „već bele maske nakačene preko njihovih lica […] koja su već bila mrtva“. Obojici se smešila ista sudbina.
Jedanaestorica osuđenika na smrt u procesu Slanski koji je u Pragu okončan 27. novembra obešena su 3. decembra 1952. godine. Idućeg dana, 4. decembra, Staljin je sazvao hitan sastanak Politbiroa Centralnog komiteta; zahtevao je da to telo usvoji neobjavljenu rezoluciju u kojoj će se služba državne bezbednosti oštro kritikovati i optužiti da se istrgla kontroli partije. Dve nedelje docnije, Staljin, koji je još sredinom novembra smenio svog ličnog sekretara sa tridesetogodišnjim stažem Aleksandra Poskrebiševa, naredio je hapšenje komandira svoje lične straže, generala Nikolaja Vlasika, optuživši ga za umešanost u zaveru lekara.
Kada je ova afera izbila na svetlost dana, 13. januara 1953, devet optuženih lekara već je bilo uhapšeno, većinom još 11. novembra 1952, neposredno nakon početka procesa Slanski u Pragu. Sve je pratio snažan antisemitistički podtekst (jedanaest od četrnaest optuženih bili su Jevreji, što je bilo eksplicitno navedeno u optužnici). Hapšenja su se nastavila tokom naredna dva meseca. Tako je 3. februara tajna policija uhapsila Jakoba Rapoporta, jedinog koji će preživeti aferu i napisati memoare objavljene 1988. u Moskvi.
Kampanja je krenula da se širi u koncentričnim krugovima. Novine su prenosile Staljinove reči iz 1937, s fokusom na jedan motiv: što SSSR bude beležio veće uspehe, to će neprijatelj biti gnevniji i perfidniji. Neprestano su štampani pozivi na oprez. Kriza samo što nije izbila. Berija je Staljina upozoravao na opasnost od „seljačkog ustanka“ (3), pošto je potonji nameravao da dodatno podigne namete za seljake koji su već živeli u bedi. Takođe, Staljin je 1950. naterao Kim Il Sunga da napadne Južnu Koreju. Pošto je taj napad doveo do dugog i besmislenog rata, Josif Visarionovič krenuo je da napada izmišljeno američko „biološko oružje“ u Koreji. Ipak, njegova agresivna verbalna kampanja protiv SAD, podstaknuta činjenicom da su Džulijus i Etel Rozenberg, dvoje američkih državljana, osuđeni na smrt 1951. zbog špijuniranja američkog atomskog programa za SSSR, nije uspevala da sakrije njegove političke promašaje. On je stoga odlučio da spas potraži u krvoproliću, kao što je učinio 1936–1938, i u tom poslu se oslonio na mračno nasleđe carističkog antisemitizma (4). Neprijatelji su isplivavali posvuda. Jedan od njih bio je i Konstantin Simonov, nosilac Ordena Staljina, član Centralnog komiteta. On je optužen da je bio agent Džointa i vođa subverzivnog kružoka moskovskih pisaca…
Pravda je 20. januara prenela da je Lidija Timašuk, autorka pisma u kom je zavera otkrivena, odlikovana Ordenom Lenjina. To je prvi put da je neki doušnik primio takvu javnu počast. Tajna policija je sredinom februara uhapsila bivšeg ambasadora SSSR-a u Velikoj Britaniji i bivšeg Molotovljevog ađutanta Ivana Majskog, kao i njegovog saradnika Ernsta Anrija, koji je i sam bio agent državne bezbednosti. Otpočeta je i kampanja protiv poslednjeg romana pisca Vasilija Grosmana. Naposletku je Pravda krenula u napad i na izvesnog Anatolija Gureviča (sovjetski obaveštajac koji je igrao ključnu ulogu u organizovanju komunističkih snaga u antifašističkom otporu u Francuskoj i Belgiji tokom Drugog svetskog rata, prim. prev.), kao davnašnjeg trockistu i jevrejskog nacionalistu.
Staljinova smrt označila je kraj cele spletke. Četvrtog aprila 1953, u kominikeu ministarstva unutrašnjih poslova (koje je ponovo pripojeno sektoru državne bezbednosti pod Berijom) najavljeni su rehabilitacija petnaestorice lekara i oslobođenje svih preživelih
Ove mere bile su deo pripreme za veliko javno suđenje predviđeno za početak marta, koje je pak bilo jedan od gradivnih elemenata još šireg poduhvata: masovne deportacije Jevreja i Jevrejki u Sibir, napose u Birobidžan, daleko močvarno područje koje je dekretom iz 1934. veštački prozvano „autonomnom jevrejskom oblašću“ iako na njemu gotovo da nije bilo jevrejskog življa. Usledila je ogromna međunarodna kampanja protiv „cionista-titoista-trockista“ koja će dovesti do radikalnih čistki u vrhovima komunističkih partija. Moguće da je Staljin nameravao da, uz par izmena, ponovo pokrene „međunarodnu zaveru“ koju je pripremao 1938. i u kojoj bi na tapet bili stavljeni „trockistički agenti“ poput Žaka Dikloa, Mao Cedunga, Toljatija i Dimitrova (5). U svakom slučaju, on je postavio celokupnu scenografiju: pre svega je na XIX kongresu unapredio potpunog anonimusa Dmitrija Česnokova, koji se do tada nalazio na poziciji urednika nečitljivih Filozofskih pitanja. Njemu je dat zadatak da sastavi teorijski pamflet koji bi poslužio kao „marksističko-lenjinističko“ opravdanje za deportaciju Jevreja. Deluje da je Česnokov taj nimalo lak zahtev uspešno obavio početkom februara 1953.
Staljin je istovremeno naložio dvojici Jevreja, istoričaru Isaku Mincu i ekonomisti Marininu (pseudonim Jakoba Kavinsona), da napišu otvoreno pismo koje bi jevrejski intelektualci potpisali i u kom bi se pravdala deportacija njihovih sunarodnika i sunarodnica u daleke predele Sibira. Petoro ljudi odbilo je da ga potpiše, uključujući Ilju Erenburga, kojem je Staljin, u pokušaju da privremeno prikrije svoje namere, 27. januara uručio Staljinovu nagradu za mir. Ovo odbijanje nije usporilo paklenu mašinu. Andrej Saharov posvedočio je tome kako se izvesna glasina širila kroz hodnike Kremlja: „Čuli smo da su već početkom marta konvoji bili spremni za deportaciju Jevreja i da je propagandni materijal koji je takav potez pravdao već bio ištampan, uključujući i izdanje Pravde sa naslovom ’Ruski narod spasava jevrejski narod’.“
Saharov se nije varao. Krajem februara sudija koji je ispitivao Rapoporta zapretio mu je sledećim rečima: „Imate još par sati da date svoje dobrovoljno priznanje.“ Ukratko, presuda je već donesena. Međutim, prvog marta popodne, Staljin je doživeo šlog. Berija, koji je želeo da diktator umre, postarao se da lekari stignu prekasno kako bi mogli da mu ukažu pomoć (četrnaest sati nakon što se Staljin šlogirao…). Vođa je, zvanično, umro 5. marta.
Staljinova smrt označila je kraj cele spletke. Četvrtog aprila 1953, u kominikeu ministarstva unutrašnjih poslova (koje je ponovo pripojeno sektoru državne bezbednosti pod Berijom) najavljeni su rehabilitacija petnaestorice lekara i oslobođenje svih preživelih. Javna rehabilitacija živih optuženih, javna osuda određenih zloupotreba vlasti – bio je to prvi put da se tako nešto dešava u staljinističkom režimu.
ŽAN ŽAK MARI je istraživač.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Američki Džuiš džoint distribjušn komiti, jevrejska dobrotvorna organizacija osnovana 1914, sarađivao je tokom dvadesetih godina dvadesetog veka sa sovjetskom vladom oko naseljavanja jevrejskih seljaka u Ukrajini i na Krimu.
(2) Vojna kontraobaveštajna služba (Smjerš je skraćenica za Smjert špionam, „smrt špijunima“).
(3) Mikojan je pomenuo ovo na sastanku Centralnog komiteta u julu 1953.
(4) Ograničenja prava, diskriminacija, maksimalne kvote, zabrane, pogromi; caristički režim bio je veoma inventivan na ovom polju.
(5) Cf. Arkadij Vaksberg, Staline et les juifs, Robert Laffont, Pariz, 2003.
Tagovi
