„Ja dam njemu i ljubavnici po par hiljada evra, odem kući srećan, a posle dva dana me proglase krivim…“: Velika priča o Zdravku Mamiću – Hrvat i Jugosloven, građanin sveta i sve što je potrebno

Briše suze, pod modernim okvirom naočara, pa kaže: „Ne daju mi da poslednje dane njenog života provedem u naručju svoje majke. Da joj kažem hvala ti, da kažem – izvini što sam ti ukrao lančić da bih devojku odveo na kolače…“

A voditelj ga pita: „Je l’ to Zdravko Mamić plače?“

Tako se završio poslednji javni nastup prvog čoveka zagrabačkog Dinama, hrvatskog i regionalnog fudbala, ničijeg sina i svačijeg prijatelja, starijeg brata Mamića.

I u tom je gostovanju na sarajevskoj „Face“ televiziji rečeno sve što je potrebno da bi se razumelo ko je ustvari Zdravko Mamić. Čovek osuđen na više od šest godina zatvora, od kog pomalo podozreva i voditelj, čuven po oštrom pristupu u intervjuima, onaj koji sebe predstavlja i kao kapitalistu i kao socijalno osvešćenog dobrotvora, kao čistog Hrvata i prečišćenog Jugoslovena, koji je politički neopredeljen ali kaže da voli neke političare (sve iz iste partije), čoveka koji će uvek naći opravdanje i uvek pokušati da pronađe način da vas ubedi da su se na njega namerile zle sile. Po svaku cenu. Čak i ako mora da prizna da je tim zlim silama pevao tercu, najmanje. Ako im nije dirigovao.

Međutim, za razumevanje svega što se u poslednjih desetak dana dogodilo Zdravku i Zoranu Mamiću, međugorskoj braći, koja kao car u bajci, imaju svoje carstvo, svoje čedo i pred sobom vide ale i hijene, ipak je neophodno predznanje.

Kada bi neki mali zeleni – ili su možda roze i debeli, kakvo god vam bilo verovanje – sa neke druge planete, za nekoliko (stotina/hiljada) godina sišli ovde kod nas i kada bi pod olupinama respiratora, iskorišćenih maski i tankovima asepsola, pronašao isečke iz novine, snimke intervjua i „presica“, čitavu arhivu komentara na portalima i forumima, bio bi jadan u potpunoj zabludi o tome ko je Zdravko Mamić i da li je negativac i kriminalac ili altruista i veliki menadžer.

Za malog zelenog i sve koji su, iako sa ove planete, ostali zbunjeni događajima između Zagreba, Osijeka i Međugorja, Nedeljnik je pripremio veliki tekst – ili bolje reći, dosije – o najintrigantnijoj ličnosti eksjugoslovenskog fudbala u poslednjih 30 godina.

Šta se u stvari dogodilo?

Vrhovni sud Hrvatske potvrdio je presudu osječkog Županijskog suda kojom je „odbjegli čelnik HNK Dinamo Zdravko Mamić osuđen na šest i pol godina zatvora za izvlačenje 116 milijuna kuna iz Dinama“.

Najviši sud je Zoranu Mamiću, Zdravkovom rođenom bratu, smanjio kaznu zatvora sa četiri godine i 11 meseci na četiri godine i osam meseci, a bivšem porezniku Milanu Pernaru sa četiri godine i dva meseca na tri godine i dva meseca.

Uz to, Vrhovni sud je ukinuo presudu u delu koji se odnosi na optužbu da je Zoran Mamić podsticao Pernara na zloupotrebu i u tom delu je naloženo da se suđenje ponovi.

„Bivšem direktoru Dinama Damiru Vrbanoviću je potvrđena prvostepena presuda kojom je osuđen na tri godine zatvora“, dodao je Vrhovni sud Hrvatske u svom saopštenju.

Danas se ne spominju njegove epizode u Sesvetama još za vreme Jugoslavije, kao i relativno neuspešne epizode na čelu NK Segeste i NK Osijeka devedesetih godina. taj period ne odgovara narativu moćnog i sposobnog Mamića koji od ničega pravi nešto

Dakle, ono o čemu se decenijama govorilo, u jednom je delu potvrdio i sud: Zdravko Mamić je rukovodeći Dinamom vršio određene kriminalne radnje, a ovom presudom potvrđen je onaj deo priče Mamićeve opozicije – a taj je deo posebno važan baš navijačima Dinama, manje drugih klubova koji se takođe smatraju oštećenima – koji se odnosio na „neovlašćeno izvlačenje“ novca iz kluba.

To je potvrđeno i zahvaljujući Amerikancima i Švajcarcima koji su proučavajući Football Leaks došli do neoborivih dokaza i poslali ih hrvatskom tužilaštvu, koje je dugo bilo pasivno.

Nakon izricanja presude od strane Vrhovnog suda, Mamić je u nekoliko javnih nastupa, ali najkonkretnije na pres konferenciji organizovanoj u Mostaru i kasnije u razgovoru sa Senadom Hadžifejzovićem, govorio o toj presudi i „po prvi put bez rukavica“, javnost suočio sa brojnim, pa reklo bi se tako, zanimljivim činjenicama o samom procesu suđenja.

Luka Modrić? Pa, to je prosto…

Najpre, njegovo viđenje situacije o izvlačenju novca iz kluba: „Ja sam Luku Modrića pronašao još kao juniora, izbeglicu. Ubacio sam ga u omladinsku školu Dinama, obezbedio sam mu ličnog trenera za fizičku pripremu, ličnog trenera za tehniku, nutricionistu da ga nauči da jede, psihologa, sve sam mu obezbedio i mi smo tada potpisali ugovor o pravima i obavezama. Ja sam tada njega ubacio u prvi tim i kada je prodat u Totenhem, oni su platili otkup za njega. Deo tog novca je otišao u klub, drugi deo je otišao igraču. Po osnovu onog ugovora između nas dvojice, ja sam od tog novca dobio svoj deo. Stvar je prosta“.

Kako je sam Mamić rekao, stvar je prosta – čovek koji je istovremeno bio menadžer igrača i prvi čovek kluba, napravio je takav ugovor sa igračem u ime kluba da deo odštete koju će drugi klub za njega platiti, ide igraču, a prethodno je u svoje ime sa istim igračem potpisao ugovor o tome da dobija procenat. Vrhovni sud Hrvatske potvrdio je mišljenje Županijskog suda u Osijeku koje kaže da je to bila kriminalna radnja.

Sada sledi zanimljiviji deo.

Mamić je najavio da će se žaliti Ustavnom sudu, a da će otići i do Strazbura i dodao da je tokom čitavog procesa suđenja reketiran. Da, reketiran. Izgovorio je i ovakve rečenice:

„Ja sam tim sudijama plaćao letovanja u Dubaiju, moj vozač im kupi karte da lete avionom jedne kompanije iz Beograda, ja pre toga odletim iz Zagreba, pa se tamo družimo. Tamo im dajem džeparac, po desetak hiljada evra da troše u šoping centrima. Njima i njihovim ljubavnicama…“

„Ja sam im kupovao Luj Viton cipele od po nekoliko hiljada evra…“

„Nalazio sam se sa njima šest puta od kad sam otišao u Bosnu i Hercegovinu, na teritoriji Bosne i Hercegovine, četiri puta smo sedeli u istoj kafani i oni su me ubeđivali da će sve biti uredu…“

„Tri dana pred izricanje presude mene zove jedan od sudija i kaže mi da moramo hitno da se nađemo. Ja odem u hotel, on mi kaže – sve je rešeno. Mi tu proslavimo, proveselimo se, ja dam i njemu i ljubavnici po par hiljada evra, odem kući srećan, a posle dva dana me proglase krivim…“

„Vi ne znate kakvi su to ljudi i koliko lako uzimaju veliki novac. Meni je jedan od njih ispričao koga su sve zatvorili, koga su sve oslobodili i koliko su para za to uzeli. Oni svi žive raskalašan život, svi piju, imaju poroke, vole bigamiju, a to košta. Zato im je trebao Zdravko…“

„Jedan sudija mi je rekao koliko je novca potrebno da mu dam da bih bio proglašen nevinim u ovom slučaju i ja sam zamolio vozača da me odveze do Maksimira, tamo držim u sefu manje količine novca, za trošenje. Uzmem 100.000 evra i odnesem tom sudiji…“

Između svih ovih slikovitih opisa, Mamić uporno ponavlja da nije reč o mitu, da sudije „jesu koruptivne“, ali da on nije davao mito, već je to bio reket.

Tvrdi i da ima dokaze, poziva Andreja Plenkovića da reaguje, pita sudije Ustavnog suda zbog čega ćute. Zvuči čudno da jedan fudbalski funkcioner, kojem je potvrđena presuda od 6 i po godina zatvora, ide u emisije, mlati navodnim dokazima i proziva premijera i sam vrh pravosuđa? Pa Zdravko Mamić nije samo jedan fudbalski funkcioner…

Od Sesveta do vrha Hrvatskog nogometnog saveza

Jedno od najčešće postavljanih pitanja je u vezi sa tim odakle se u hrvatskom i evropskom fudbalu pojavio Zdravko Mamić. Izvor Nedeljnika koji je želeo da ostane neimenovan tvrdi da je upravo u tom pitanju dobar deo čitavog korpusa zabluda o Mamiću.

„On se nije niotkuda pojavio, nije samo došao u fudbal. Od samog početka je bio tu, u fudbalu. Danas se u javnosti gotovo uopšte ne spominju njegove epizode u Sesvetama još za vreme Jugoslavije, kao i relativno neuspešne epizode na čelu NK Segeste i NK Osijeka devedesetih godina“, tvrdi naš izvor i dodaje da je razlog što se o tome malo priča jer taj period ne odgovara narativu moćnog i sposobnog Mamića koji od ničega pravi nešto .

I sam Mamić za sebe govori da je „obrtnik“ od šeste godine, kada je zaprežnim kolima razvozio žito i pšenicu, u vreme kada je, kako ističe, „mislio da je video Boga kada bi imao novca za karamelu“.

Rođen je u Bjelovaru, u julu 1959, tri godine nakon što su se njegovi roditelji preselili u Hrvatsku iz Bosne i Hercegovine, tražeći posao. Mnogo je puta i pričao o tome da je njegov otac bio težak radnik, koji je učestvovao u obnovi brojnih važnih infrastrukturnih tačaka bivše Jugoslavije. Zdravko je rastao uz dve godine starijeg brata Stojka, a prateći njegovu karijeru, upoznavao je ljude i sticao kontakte. Postao je i kum sa Ćirom Blaževićem pa je broj (važnih) kontakata rapidno rastao.

Mamić uporno ponavlja da nije reč o mitu, da sudije „jesu koruptivne“, ali da on nije davao mito, već je to bio reket

Njegova opozicija tvrdi da se „obogatio u vreme privatizacija“, a on kaže za sebe da je bio posebno snalažljiv, pa daje primer:

„Ja sam se prvi u Hrvatskoj bavio reciklažom. Koristio sam plastični otpad koji je inače po toni koštao 100 maraka i nakon reciklaže sam ga prodavao za 25.000 maraka. Pa vi sami procenite da li sam kršio zakon. A to je samo jedan od brojnih poslova“.

Kakav god bio put do novca, u trenutku kada je preminuo Franjo Tuđman, tadašnji hrvatski predsednik i sve i svja u zagrebačkoj Kroaciji (ono što je bio i što danas jeste Dinamo), Mamić je imao i sredstva i kontakte da preuzme klub i počne da ga kontroliše, objašnjava naš izvor i dodaje:

„Onaj ko kontroliše Dinamo – pogotovo taj Dinamo kojem je iz vremena Kroacije ostalo dovoljno poluga vlasti u fudbalskom savezu – on je u dobroj poziciji da kontroliše čitav hrvatski fudbal“.

Ipak, taj spoj Dinama i Mamića nije od samog početka klizio kao med i mleko. Ne zaboravljaju pažljivi hroničari da su Modri 2005. bili u Ligi za opstanak i sezonu završili na sedmom mestu. A kada je to „preživeo“ u fotelji, Mamić je bio spreman za osvajanje.

Njegovi kritičari, oni koje on sam naziva svojom opozicijom, projektujući sebi ulogu onog ko ima vlast, upravo to ističu kao glavni problem – činjenicu da to nije samo Mamićeva uobrazilja već zaista sve poluge drži u svojim rukama.

Mamić je kreirao takav sistem – tačnije, to mu je dopušteno – u kom ima monopol na sva važna pitanja, od postavljanja selektora do mlađih selekcija, tvrdi naš izvor.

Od kada je presuda braći Mamić ponovo dospela u žižu interesovanja javnosti, počele su da se prepričavaju stare priče po kojima su „talentovani mladi igrači iz konkurentskih klubova dovođeni na osnovu ucene mestom u omladinskim selekcijama“, priča se i da su „roditeljima klinaca koji su bili pred potpisom za Dinamo davani poslovi u državnom sektoru, a gradski stanovi u Zagrebu na korišćenje“. Na nivou pretpostavki govori se i o tome da je Zdravko Mamić postavljao selektore kako bi određivao koji će mladi igrači biti pozivani, a kao najčešći primeri navode se Ante Ćorić i Alen Halilović.

„Oni su bili najizvikaniji eksponati za prodaju i bili su pozvani iako još uvek nisu bili dovoljno spremni ni za seniorski fudbal“, tvrdi naš sagovornik.

Mnogo očigledniji primer je to da Dinamo igra zajedno sa svojom „B ekipom“ u istoj ligi. To je Lokomotiva iz Zagreba, koju je Dinamo od 2009. do 2016. godine toliko puta pobedio, da je jedno naučno istraživanje verovatnoću takvog rezultatskog podbačaja jednog kluba postavilo na 0,003 odsto. Ipak, pogrešno je posmatrati uticaj Lokomotive na krajnji bodovni saldo Modrih.

Drugi timovi, ili mali klubovi koje najveći evropski klubovi kupuju širom sveta, imaju drugačiji, mnogo veći značaj. U pitanju je vreme koje je na raspolaganju trenerima da razvijaju talenat kod igrača, a Dinamo je kroz Lokomotivu dobio duplo više tog vremena. Da je kroz taj klub prošao samo Marko Pjaca i da je kasnije prodat Juventusu za 20 miliona evra, kao što jeste, to bi bilo dovoljno.

Mamićevi najljući kritičari mnogo su puta govorili i o njegovim uticajama na sudijsku organizaciju, najduže nadoknade vremena u ligi kada Dinamo nema dobar rezultat, ukidanje suspenzija najvažnijim igračima pred važne utakmice…

Toliko se priča o Mamićevom uticaju zapravo proširila, da dostiže i neke pomalo neverovatne razmere. Ili makar to on predstavlja „neverovatnim“. Ipak, bosanskohercegovački mediji najavili su pre nekoliko meseci da će na klupu tamošnje reprezentacije sesti Sergej Jakirović, o tome se šuškalo, to se najavljivalo, a onda je na klupu postavljen Ivajlo Petev. Petev je, mada vam to sad već ne moramo ni objašnjavati, ranije radio u Dinamu, a jednako onako kako se šuškalo o Jakiroviću, sada se šuška o tome da bi spisak reprezentacije Bosne i Hercegovine mogao da bude prošaran još uvek nedovoljno afirmisanim igračima iz, naprimer, Dinama, Lokomotive ili već odnekud iz Međugorja.

Kult ličnosti, „ljubav prema političarima (samo iz HDZ-a)“ i „oporba“

Činjenica je da Mamić ne poriče efekte uticaja koji mu se zameraju. On zaista tvrdi da je uspešan, da je moćan i sebi pripisuje i uspeh reprezentacije Hrvatske na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

Zbog svega toga, u regionu se često može čuti da su Mamićevi rezultati važniji od načina na koji je od njih došao. Glavni ljudi nekih klubova u njemu vide uzora, a navijači širom bivše Jugoslavije zbijaju šale da će oni ležati u zatvoru, samo da Mamić preuzme njihov klub.

Zbog toga je važno vratiti se na NK Sesvete, NK Segesta i NK Osijek i njegove rezultate u tih klubovima, tačnije, na činjenicu da ih nije bilo.

Da li to znači da je Mamićev rezultat direktno povezan sa svim onim što okružuje Dinamo, kao ostatkom sistema koji je bio „potpora Kroaciji“?

Mamić tvrdi da je apolitičan, ali da „voli“ neke političare.

On je dugo bio veoma rado viđen gost na svečanostima HDZ-a. Iako nije bio član, bio je u drugom redu izbornog sabora stranke

„Hvalio sam Sanadera, hvalio sam Bandića govorio sam da je Kolinda lepo lice Hrvatske u svetu, priželjkivao sam da Plenković postane premijer jer je percipiran kao gospodin“, sam je nedavno prokomentarisao Mamić.

„Najbolja ilustracija Mamićeve povezanosti sa HDZ-om jeste činjenica da je baš on organizovao rođendan tadašnje predsednice Kolinde Grabar-Kitarović (iako on to negira i tvrdi da je njeno obezbeđenje trebalo da je zaštiti od njega, op.aut.). Kao što je ona sama rekla, Mamić je u više navrata organizovao večere u njeno ime. On je dugo bio veoma rado viđen gost na HDZ-ovim svečanostima. Iako nije bio član, bio je u drugom redu izbornog sabora stranke, a mogli smo da ga vidimo i sa raznim visokorangiranim dužnosnicima. Stanje se dobrim delom promenilo nakon što je stranku preuzeo Andrej Plenković“, tvrdi naš izvor.

Još ranije, predstavnici drugih hrvatskih klubova ukazivali su na direktan uticaj HDZ-a na glasanja u fudbalskom savezu te zemlje. Pošto se glasa po županijama, a u većini županija se radi samo o niželigaškim klubovima koji se finansiraju od strane lokalne samouprave, govorilo se da HDZ vrši pritisak na klubove iz mesta u kojima je na vlasti da glasaju za Mamića i njegove predloge.

Kako HDZ ima opoziciju, ima je i Mamić, mada se one politički vrlo često ne poklapaju (njega to ne sprečava da poslednjih dana s vremena na vreme spomene da je „ovaj proces protiv njega inicijativa nekih levičara, jer je sport prirodno naklonjen desnici, a druge oblasti levici“).

Mamićeva opozicija su pre svih navijači Hajduka iz Splita, koji se osećaju ugroženim i pokradenim. Njihov odnos sa Mamićem je toliko loš, da je prvi čovek Dinama znao da završi u moru dok šeta rivom, a posledično je i pokvaren odnos sa Hrvatskim nogometnim savezom. Do te mere da reprezentacija dugo nije igrala u Splitu, a na jedno od velikih takmičenja je ispraćena uz transparent: „Sve izgubili dabogda“.

Drugi deo „oporbe“ čine „Bad blue boys“, ili makar veći deo grupe, koji ističu da Dinamo nije Mamićeva dedovina, otvoreno se protive onome što se u njihovom klubu događa i skloni su bojkotima. Ipak, apsurdna situacija se dogodila nakon nedavne pobede nad Totenhemom, kada su se BBB okupili ispred Maksimira i skandirali protiv Mamića, što je, prilično apsurdno.

Jedan deo navijača Dinama je sklon Mamiću i to je onaj deo koji je „progutao“ njegovu priču o hrvatstvu.

Hrvat i Jugosloven i građanin sveta i sve što treba

U jednoj stvari je Zdravko Mamić zaista jedan od najboljih na ovim prostorima. U prodaji. Zbog toga mu nije problem da pričama o „domoljublju“ za sebe veže deo desno orijentisanih građana Hrvatske.

Istovremeno, vrlo pažljivo razmišlja o Hrvatima koji žive u Bosni i Hercegovini, pa tako priča kako je godinama organizovao pripreme u Međugorju kako bi „pokazao hrvatskom narodu na tom području da je Dinamo sa njima i uz njih“.

„Igrači kad čuju da su pripreme tamo oni negoduju, znaju da će ubiti noge na loš teren, ali ima nešto veće od svega“, kaže tako Mamić.
I upravu je. Za njega je to prodaja svog proizvoda, svog brenda, bio to Dinamo najveći hrvatski klub, ili Dinamo klub svih Hrvata gde god živeli, bio to Mamić veliki balkanski as, gazda „koji je preko ruke preturio 200 miliona evra“, koji troši i čašćava „jer se ima“, ili Mamić humanitarac, koji diže „kapelice“, obnavlja svetilišta, pomaže siromašnima.

Mamićeva opozicija su pre svih navijači Hajduka iz Splita, koji se osećaju ugroženim i pokradenim. Njihov odnos sa Mamićem je toliko loš, da je prvi čovek Dinama znao da završi u moru dok šeta rivom

U svemu tome, on ima i jednu vrstu prećutne podrške, koju je, prema njegovim rečima, zaslužio jer je „humanista, dobar čovek“.

Kada mali zeleni bude prelistavao arhivu, ako naiđe pred kraj na ovaj tekst, pitaće prvog do sebe, onog roze i debelog, zašto se tek sada o svemu ovome priča na ovakav način.

„Znate li vi, gospodine Hadžifejzoviću, koliko sam ja novinara pomogao“, pita Mamić svog sagovornika tokom gostovanja na Face TV.
„Kupovao sam im košulje, cipele, plaćao im da idu na putovanja. Neko kaže to je podmićivanje. Nije to podmićivanje. To je dobro delo. Ja sam dobar čovek. Kad ljudi nisu imali za hleb, kad su njihove redakcije bile siromašne, nisu mogle da šalju novinare na teren. To sam ja plaćao“.

Da, ono što je u slučaju sudija bio reket, u slučaju novinara je humanitarni rad.

Zdravko Mamić je, kao i svaki trgovački putnik, pardon, kao i svaki trgovački putnik koji je majstor svog posla, u stanju da svaku stvar objasni tako da on na kraju priče uvek bude pobednik. Makar u svojim očima.

Posledica toga je da na jednom polu ljudi slave pobedu svog njegovog kluba psujući ga, a na drugom polu navijači nekih drugih klubova priželjkuju „svog, novog Mamića“.

On kao, „veliki čovek, širokih shvatanja“, uvek sve prepusti onome što se u fudbalu zove – slobodno sudijsko uverenje.

Samo, nekad sude članovi Sudijske organizacije HNS-a, a nekad Vrhovni sud Hrvatske.