Kad bih pisala o tome zašto treba izaći na proteste, ova kolumna bi prerasla u petotomni roman pa ću samo reći – jedino okupljanje koje ne propuštam, ako ne moram, jesu protesti. I nekad sam jako dosađivala ljudima koji neće da idu – ubeđivala, molila, ljutila se, debatovala, slušala. A onda su mi samo dosadili izgovori, i oni izgovoreni i oni prećutani tipa: ne verujem da će se išta promeniti, neće nas dovoljno izaći, mrzi me, ne volim gužve, nemam vremena, ne volim buku, šta ja jedan mogu da promenim, opozicija je razjedinjena, izaći će drugi umesto mene, ne vidim poentu.
Verujem da, ukoliko nisi bolestan ili ukoliko nisi na strani onih gore koji pokušavaju da zavladaju našim umovima i životima, nema dovoljno pametnog izgovora da ne dođeš baš ni na jedan protest. Niko nije zauvek zauzet ali neki nažalost jesu zauvek nesvesni ili nezainteresovani. Sad više nikog ne zovem, idem sa svojim ljudima bez prethodnog pitanja i dogovora jer jelte podrazumeva se da idemo. Koga god slučajno sretnem u masi, obradujem se kao kad sam bila dete pa se ispostavi da još neko voli bend koji ja potajno slušam. Volim taj osećaj, to spontano prepoznavanje u gomili, i mogu slobodno da kažem da su mi protesti omiljeno okupljanje, jer niko nije pozvan i svi su pozvani i svi smo tu iz manje-više istog (nesebičnog) razloga.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU OD 18. MAJA. Digitalno izdanje na NSTORE.RS
Tagovi
