Goran Babić će uvek biti predstavljan kao jedan od najvećih pesnika Jugoslavije, književnik, autor dokumentarnih filmova, ali i jedne odlične skorašnje izložbe koja je i neka preteča knjige „Vidno polje“ nedavno izašle u izdanju Lagune.
Babić u njoj piše neku vrstu netipične autobiografije presečenu svojim pesmama, crtežima, fotografjama, pa čak i licitiranjem budućeg mesta na kom bi mogao biti sahranjen. U tim pesmama ima i one čuvene zbog koje ga je napala Savka Dabčević Kučar, čelnica maspoka.
Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene djelatnosti omladine RK SOH, a jedan od proizvoda ovog Centra je i čuveni omladinski list „Polet“. Bio je glavni urednik časopisa „Oko“ namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske.
Babić je svedok i junak neverovatnih epizoda. Životnih epizoda. Reći će da poznaje (poznavao je) dva haška optuženika, jedan od njih Slobodan Praljak mu je drug iz mladosti, čovek koji mu je preoteo ženu, ali i sin čoveka koji je spasao život Babićevom ocu.
Bio je i veliki polemičar i pamte se te polemike, kao ona antologijska sa Igorom Mandićem. Veliki Jugosloven i antinacionalista početkom ratnih sukoba 1991. napušta Hrvatsku i dolazi u Beograd. Zbog tog odlaska je u nekim krugovima u Hrvatskoj proglašen izdajnikom. Ante Tomić će u blurbu za „Vidno polje“ napisati: „Nakon što su nas najsrčaniji patrioti na svaki mogući način uništili, valja pročitati ’Vidno polje’ Gorana Babića da bi se shvatile dvije stvari. Pod jedan, da je izdaja često jedini izbor časnog čovjeka i, pod dva, da su izdajnici naši najbolji pisci.“
Ceo intervju je objavljen u novom Nedeljniku, koji je na svakom kiosku od četvrtka, 2. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
