„Ja nikud nisam ni odlazio“: Životni intervju Željka Obradovića

Telefon Željka Obradovića je tokom tri sata koliko je tog dana trajao trening, bio nedostupan, ali je odmah po izlasku iz hale otvorio svoja vrata Nedeljniku. Pričamo o tome da nijedan čovek ne odživi život za trojicu, koliko god sadržajan bio, već se u svakom od nas kriju makar tri čoveka, koji jedan drugog ne potiru. Priznaje da je pre Željka Obradovića uz aut-liniju i Željka Obradovića uz dugačak sto nasmejanih prijatelja, bio samo Željko Čačanin. „Apsolutno i zauvek…“

Na Novom Beogradu ponovo, čak tamo na parkingu, odzvanja tap lopte o parket. Samo što više nije Hala sportova, nego Arena, ali je sve ostalo slično. Crno-belo i romantično kao početak decembra, a lopte odzvanjaju u ritmu misli jednog od najvećih košarkaških trenera u istoriji Evrope. Telefon Željka Obradovića je, naravno, tokom ta tri sata koliko je tog dana trajao trening, bio nedostupan, ali je odmah po izlasku iz hale otvorio svoja vrata Nedeljniku.

Razgovaramo dok hodamo ka novim prostorijama Košarkaškog kluba Partizan, koje su još uvek u pripremi.

Prazni zidovi i nov nameštaj, kao novi početak. Često ga, kaže, zove arhitekta i zajedno traže idejna rešenja. Pričao je ranije da u Panatinaikosu nikada nije ulazio u svoju kancelariju, što je još jedan dokaz da Partizan za njega nije samo klub.

Puna usta crno-belog, kao povratak na staro. Često ga je, kaže, nešto zvalo da se vrati. Što je još jedan dokaz kako Željko Obradović posmatra život.

Pričamo o tome da nijedan čovek ne odživi život za trojicu, koliko god sadržajan bio, već se u svakom od nas kriju makar tri čoveka, koji jedan drugog ne potiru, već se uspinjući se jedan drugom na ramena trude da budemo veći ljudi. Priznaje da je pre Željka Obradovića uz aut-liniju i Željka Obradovića uz dugačak sto nasmejanih prijatelja, bio samo Željko Čačanin.

„Apsolutno i zauvek.“

A kako se taj Željko uopšte uputio u pravcu kojim je kroz život vozio do ovog početka decembra?

„Moje prvo prvenstvo je Svetsko iz 1970, ali ono koje me je potpuno povezalo sa košarkom, neraskidivo, jeste Evropsko prvenstvo 1973. godine. Ja sam tada imao 13 godina, a moj sugrađanin Kićan, lokalni heroj svih klinaca iz Čačka, bio je u toj reprezentaciji. Od tog trenutka gomila nas počinje ozbiljnije da se bavi košarkom. Zauvek će, međutim, ostati među nama Čačanima, to i Kićan tvrdi, da je najbolji košarkaš u Čačku Radmilo Mišović. Čak se Kićan i šalio da mu je lako da bude najbolji košarkaš Evrope, ali da u svom gradu i dalje nije najbolji. Radmilovi pokreti i potezi su se skidali, kopirali. Ostao je specifičan jer nije želeo da se pomeri iz Čačka, iako je imao razne ponude. Ostao je veran svom gradu i igri koju voli i zato je ostao Maršal sa Morave. I važan deo tog čačanskog košarkaškog tkiva. I mog odrastanja.“

Koja je tajna tog tkiva? Čuvena je ona rečenica o pranju ruku u Moravi. Žarko Puhovski je za Nedeljnik govorio da je košarka napredovala u jugoslovenskim gradovima jer su ljudi morali da imaju dobru anticipaciju i orijentaciju u malim, tipskim kuhinjama. Gde vi vidite tajnu?

To je vrlo simpatična teorija. Mada bih ja rekao da je u nečemu drugom štos. U Čačku je ulični basket bio omiljena zanimacija, pitanje ponosa i časti. Nemalo puta se desilo da mi kao već ozbiljni prvotimci Borca dođemo na neki od uličnih terena i izgubimo od basketaša. Ti ljudi nikada nisu trenirali, ali je čačanskim ulicama u to vreme posramljen išao svako ko je promašio otvoren šut. To je bilo nedopustivo. Mogu sada da zatvorim oči i da se setim terena Želovo, košarkaškog terena Železničara. I odmah čujem tap lopte i komentare publike, a vikendom je to bila sportska svečanost. I vrevu iz kafanice ispod terena. Trebalo je tu pobediti. Bilo je u tome nešto posebno. I nema deteta u Čačku koje zbog tog terena nije improvizovalo, pravilo koševe. Moj otac je, na moje veliko nagovaranje, napravio koš u mojoj ulici. Nije bio standardizovan, ali nije bila bitna visina ni prečnik obruča. Samo da ubacujemo. I da ubacujemo. Ja sam kao dečak ubacivao lopticu za stoni tenis iza garnišle. Moj sin je imao mali koš u sobi i do pre par godina smo tu redovno igrali basket. I tu je samo ideja bila da ubacujemo. To je to tkivo o kom pričam.

Četiri decenije kasnije, tereni u Čačku se zovu po vašem imenu…

Ima jedna priča. Pre par godina idem kod majke i prolazim pored terena u koji smo nekad ja i moji prijatelji ulagali. Ne samo novac, nego i vreme i poklanjali mu pažnju. Neki klinci igraju tri na tri, po starim pravilima, može šut odmah po izvođenju. I posle par minuta gledanja basketa shvatim da je teren izuzetno neuredan. A od tog odnosa sve počinje. Prekinem im basket, kao neki matorac i pitam ih – momci, da li volite ovu igru, da li volite ovaj grad? Oni potvrđuju. Pa dobro, ljudi, ako volite, kako možete da igrate po ovakvom terenu? I onda smo narednih par sati proveli sređujući ga. Od toga sve polazi. Tog odnosa prema sebi, onome što voliš, prema onome što ti pripada…

U vreme kada se rađala čačanska košarka na tim terenima, treneri su se pisali, izgovarali, i o njima se pričalo sa velikim T. Oni su bili i sportski i društveni svetionici. Da li se i šta promenilo u tom smislu?

Trener je jedna vrlo važna reč i važna funkcija. Ali i prokleta. Jer kada igrač pređe na sledeći nivo, koji god to nivo bio, on često zaboravlja ko ga je ka tom nivou vodio. Trenerski je zadatak da produbljuje ljubav prema sportu. Nema potrebe da ide mnogo šire od toga. Ako tu ljubav produbljuju, igrači, deca, u njih imaju poverenje i sa te pozicije oni mogu da utiču na njihov život. I da ih vaspitavaju i usmeravaju njihovu pažnju i ukuse. Da ih nauče pre svega šta je autoritet i šta je poštovanje. Sad ja vas da pitam: ima li toga danas? I ne morate da mi odgovorite. Danas je sve mnogo brže, protok informacija je veći i onda nije trener jedina oaza znanja. I ne samo trener, više nije niko. Sada vlada jedno opšte znanje i samodopadnost. Ljudi su ubeđeni da su pozvani da pričaju o svemu i da sude. Kako da govorimo o autoritetima i poštovanju onda? Kada je glavna posledica tog sveopšteg znanja – zavist.

Spomenuli smo vaše lokalne heroje, ali je zanimljiv vaš odnos sa profesorom Aleksandrom Nikolićem, kog mnogi smatraju ocem srpske košarke, ili u najmanju ruku tvorcem jedne od škola koje su formirale naš košarkaški identitet. Kakav je on bio autoritet?

Autoritet čistog znanja. I teškog rada. Ja se sa njim nisam sreo prvi put kada sam seo na klupu Partizana. To je jedna od poslednjih stanica u našem odnosu. On je držao nekoliko treninga nedeljno nama u Borcu. U tom trenutku, moj Borac je juniorski prvak Jugoslavije i taj mi je pehar važniji od pola pehara u Evroligi. Tada sam bio plejmejker ali i strelac. A onda sam već posle prvog razgovora sa Profesorom promenio potpuno svoju percepciju igre. I nisam hteo da odustanem od toga da učim od njega. Partizan me je, kao igrača Borca, zvao na jednu turneju. Tada je Profesor bio trener i imao sam privilegiju da svakog dana vodimo naše razgovore. Onda ga ja iznenadim pa iz Čačka dođem u Beograd na DIF gde on drži predavanje. On se začudi, pita me – otkud ti ovde? A ja sam samo želeo da upijam od njega. Bila je jedna negativna epizoda između njega i Partizana kada sam ja već nosio crno-beli dres i zbog toga mi je kasnije bilo teško da ga privolim da dođe da mi pomogne. Rekao mi je – Žele, ja nisam baš toliki hrišćanin da okrenem i drugi obraz.

Ipak, do saradnje je došlo. A vaš dolazak na klupu Partizana nije bio baš toliko iznenađenje, s ozbirom na to da ste maštali o tome.

Poznata je ta priča o večeri u Klubu književnika i odlasku kod Kiće na razgovor. Ali meni to nije bilo nikakvo iznenađenje jer sam još kao mlad igrač razmišljao o tome, pisao i beležio. Vodio sam i mladi tim iz moje škole. Već tada sam postao opsednut košarkom. Tu opsednutost ima samo mali broj ljudi. Ili da budem pretenciozan – samo mali broj nas. A onda sam pored sebe imao profesora košarke koji se predstavljao kao moj pomoćni trener. Čovek koji je jako poštovao slobodu i voleo iskrenost. Znalo se u šta ne sme da mu se dira. Voleli smo posle treninga da sednemo da popijemo uz razgovor. Postojalo je nepisano pravilo – konobar donosi Profesoru tri loze. Ne dve, ne četiri ili više. Uvek samo i isključivo tri. Pred njim je samo njegova pepeljara u koju ne trese niko osim njega. I to ovim redom – četiri cigarete „muratija“ pa jedna HB. Te sam mu cigare ja donosio. U to niko nije smeo da dira, o svemu ostalom je moglo da se priča.

Kako je izgledao taj proces rada? Čini se da vas je to i oblikovalo kao trenera…

To je apsolutna istina. Profesor je bio trener korekcije. I ja sam sada takav. To je naporno, za igrače takođe, ali đavo je u detalju. Sećam se, on nikada do finala nije putovao sa nama. Gleda utakmicu na televiziji i onda me odmah posle utakmice zove da pričamo. Ja poleteo, srećan kako smo igrali, a on mi kaže – dobro, Žele, to je lepo, a da li si zapamtio onaj trenutak iz trećeg minuta? I tako me odmah spusti na zemlju. Istovremeno je obožavao da mu se suprotstavim. Naravno da mi nije padalo na pamet da se sa njim svađam, ali sam voleo i te žustre polemike. Uostalom, zato sam ostao i drugu godinu u Partizanu. Besplatno. I ostao bih još. Bilo je raznih ponuda, ali je bilo dragoceno učiti od takvog autoriteta i na kraju krajeva od čoveka kog sam mnogo voleo.

Autoritet. Opet ta reč koja se dvojako tumači kada su Srbi u pitanju. Istovremeno smo samoobeleženi i kao oni koji ga ne vole i ne poštuju, ali i kao oni koji su istorijski bili skloni velikim autoritetima i kultu ličnosti u politici.

To je savršen teren za istoričare, ali mislim da su i kralj Aleksandar i Tito i svi koji se u tom kontekstu spominju imali neki ponos i duh koji je okupljao ljude. Da li su Srbi skloni da se potlače? Siguran sam da mi nismo takav narod. Sasvim suprotno. I oni koji se busaju pričajući o demokratiji, imali su nekakve političke vođe.

Na primer?

Ima li i danas na zapadu i severu nekih monarhija? Jesu parlamentarne, ali su monarhije…

Ima, tako je…

Upravo te zapadne zemlje koje pričaju o svojoj demokratiji i nazivaju se kolevkama, za mene to nisu. Da ne govorimo o ropstvu i svemu ostalom. Ovaj narod je, kako god se nazivao – Srbima, ili nekada Jugoslovenima – vrlo ponosan i ima drugačiji duh.

Kad smo kod Srba i Jugoslovena… Sećate li se utakmice na kojoj je Kukoč dobio aplauz od Partizanove publike?

Naravno. Oni su bili mnogo bolji od nas. U Splitu je bilo 2 : 0 za njih i pobedili su treću Beogradu. Taj aplauz je dokaz dve stvari – koliko je veliki igrač bio Toni Kukoč i kako beogradska, Partizanova publika gleda na velikane. Kukoč je to već tada zaslužio. Čovek neverovatnog talenta. A mnogi zaboravljaju i zanemaruju da je godinama na testovima fizičkih predispozicija, koje smo prolazili mi, kandidati za reprezentaciju, on pomerao granice i bio dva koplja ispred svih. Povrh svega toga, bio je verovatno najskromniji od svih. Nije voleo da se eksponira, davao je izjave samo posle utakmice, nikako pre. Svi su pričali – vidi ovog arogantnog. A u stvari, Toni je vrlo skroman čovek. Zato je i zaslužio sve što je doživeo, zato je igrao sa najvećim i zato je, mada sa zakašnjenjem, ušao u Kuću slavnih. Jedini igrač koji mi je bio toliko sličan njemu bio je Dejan Bodiroga. Samo je Toni mogao da igra i centra, a Dejan je mogao „samo“ od 1 do 4.

A pamtim da je Kukoč imao frku da dođe u Beograd, naročito kada su tenzije narasle. Ja sam mu tada rekao – Toni, majstore, ti ne znaš šta je Beograd; takvi gradovi ne mogu da mrze velikane.

Jeste li vi pripadali onoj grupi Jugoslovena koja je, baš kada su tenzije rasle, bila iznenađena ili ste očekivali raspad? Upravo bi ta serija Partizana i Jugoplastike mogla da se smatra košarkaškim krajem Jugoslavije…

Ta serija sa Jugoplastikom i jeste bila spuštanje zavese na Jugoslaviju. A ja nisam bio iznenađen. Toliko puta smo otišli na gostovanja i ljudi su pevali „Idi, Jugo, ko te j..e, možemo mi i bez tebe“. Stvorena je takva atmosfera. Ono što je mene šokiralo je Sarajevo. Tu stvarno nikoga nije bilo briga ko se kako zove i preziva. Bio je to divan grad, koji je pretvoren u pravu klanicu. Bio sam tužan, razočaran, šokiran. Ostao sam prijatelj sa svima, ali su mi to bile najteže scene iz rata…

Dok je rat trajao, vi ste postali šampion Evrope…

Sve je to neverovatno pojačalo emocije. Nismo mogli da igramo u svom gradu. Bili smo više u avionu i autobusu nego u hali. Jedino što smo mogli bilo je da pokušamo svojim odnosom da pridobijemo ljude u Fuenlabradi. Postoji samo jedna reč koja bi to mogla da opiše. To je bilo čudo. Osetili smo se njihovim i oni su se osetili našim. Igrali su i Cibona i Jugoplastika u Španiji tu sezonu, ali niko nije imao ono što mi jesmo. Magiju. Titula u Istanbulu bila je logična posledica svega. I kada mi je Profesor na parketu rekao – želim ti da ovo bude samo prva u nizu, pomislio sam da ne zna šta priča. Da je to tada i više nikad.

A bilo je još osam puta…

Jeste, ali to su već poznate činjenice. Nisam čovek koji se ponavlja. Niti volim da pričam o tim stvarima da neko to ne bi shvatio kao samopromociju. Radio sam ono što volim, čime sam opsednut, nekada je bilo rezultata, nekada nije. Češće jeste. Ali sam i stekao prijatelje. I nikad nisam prestao da budem Željko Čačanin. Nedavno sam nešto prepravljao na svojoj kući u Čačku i svi moji prijatelji, svaki pojedinačno, na to su malo gradilište doneli ili flašu rakije ili gajbicu piva. Jer je red kad prijatelj nešto gradi. Jer se red poštuje. To mi je veće priznanje od svih ostalih.

Trideset godina kasnije mnogo je koincidencija. Opet nas nije bilo na Olimpijskim igrama, koje su osvojile Sjedinjene Države. U NBA se ove sezone igra grublje, bez navučenih faulova, sa dosta tuče. Detroit opet bije i ima svog Ajzeu, ovaj put Stjuarta. Opet je jedan visoki centar iz Srbije igrač o kom se priča. Željko Obradović je opet na klupi Partizana. Mnogi politički akteri su i dalje prisutni na političkoj sceni. Može li da se povuče paralela između devedesetih i ovog trenutka?

Paralela je vrlo simpatična (smeh), ali ne postoji. Nemoguće je povući takvu paralelu. Drugo je vreme. Prošlo je mnogo godina. I košarka i politika i njihovi akteri su se promenili ili makar rade na tome…

I vi ste među njima?

Naravno, čovek se menja, greši i onda kad se trudi da te greške popravi on napreduje. Meni su fantastični ljudi kojima sam bio okružen pomogli da postanem bolji čovek. I Kićan, i profesor Nikolić, i Duda, i moji igrači. Ono što se nije promenilo, nego je postalo samo gore, to je opsednutost košarkom. Nije se malo puta dogodilo da odsanjam akciju. Da je odsanjam bukvalno. Imam problem, razmišljam kako da olakšam igraču da postigne koš i legnem da spavam. Sanjam teren, igrače, postavku i tu akciju. Probudim se, nacrtam je i počnemo da je treniramo i igramo. Mnogo mi se puta to dogodilo. Ili se brijem. I negde tamo u ogledalu iza mene, vidim nešto, neki oblik koji me asocira na nešto i tako se rodi nova ideja. Tako jednostavne, svakodnevne stvari pomažu da rasteš. Jer košarka nije filozofija…

Koja je vaša filozofija o košarci bez filozofije?

Košarka je, kako smo rekli, da igrač ubaci loptu. To mu je potrebno olakšati, a najjednostavniji princip je da mu omogućiš da to radi protiv igrača nad kojim ima neku prednost. Znači potrebno je da izazoveš preuzimanje u odbrani i da brži igrač igra protiv sporijeg ili viši protiv nižeg. Sad, tu postoji mnogo načina. Ja sam uvek znao kako želim da mi igraju ekipe. I Huventud i Real i Beneton i Panatinaikos i Fenerbahče imali su nešto prepoznatljivo. Način na koji igram odbranu i način na koji slušam svoje igrače u napadu. Jer ne postoji ništa u košarci što nije izmislio igrač. Trener koji to prepoznaje pobeđuje.

Kao Majk Badenholzer, trener Milvoki Baksa, kog pomno pratite? Čime vas je kupio?

Tako je. On je uradio nešto važno za košarku. Dobio je šansu da trenira igrača koji je dominantan, fizički, po veštinama. Protivnici su ispred Janisa Adetokumba počeli da podižu zid, a Badenholzer je počeo da pronalazi rešenja. Da daje poverenje svojim igračima, pa tako centar Milvokija šutira najviše trojki u ekipi. Okružio je velikog igrača ljudima koji mogu da ubace. Jednostavno, zar ne? Kao kod Nikole Jokića. Često se potcenjuje njegov trener Majk Meloun. On je čovek koji je prepoznao ono što većina nas nije – da Jokić može da prenese loptu, da bude glavni čovek u napadu. Dao mu je poverenje koje verovatno nigde drugde ne bi dobio. A Nikola je genije. Najbolji dodavač NBA lige i to je naplatio i nadogradio. Tako su sada visoki igrači počeli da razvijaju svoje sposobnosti, izašli su iz kalupa, a njihovi treneri su takve mogućnosti prepoznali. Eto filozofije.

A samo da vam kažem, bio je jedan čovek koji je takve ideje imao i u Jugoslaviji, još davno.

Ko je to bio?

Dule Vujošević. On je u Partizanu krajem osamdesetih koristio Divca kao trojku i oko njega gradio igru. Pričali su da on nije normalan sa takvim asimetričnim napadom, da eksperimentiše. Ljudi uvek pričaju… Tako se priča i da veliki igrači ne mogu da se kopiraju.

Zar mogu?

Naravno da mogu. Modeli igre ne mogu da se kopiraju jer nemaš 12 istih igrača, ili istu petorku, ali igrači mogu. Pa košarka se tako razvila. Veliki igrači su kopirani, a drugi veliki su na to dodavali svoje nove poteze. Ne može da se kopira Džordanova završnica, ali Medžik i njegova dodavanja mogu. Ne može da se kopira Janisovo telo ili Jokićeva brzina razmišljanja, ne može ni šut Stefa Karija, ali njegove kretnje, to kako Kari namešta stopala, naravno da može. Druga je stvar to što Alen Smailagić meni priča da je samo jednom došao pre Karija da šutira. I tad mu je Stef rekao da više nikada neće doći pre njega. Alen dođe u sedam ujutru, ovaj već tamo. I posle, kao, što je najbolji šuter svih vremena?

Da li vam imponuje kada recimo Greg Popović kaže da kopira vas? I uopšte kada prepoznate svoje akcije u NBA ligi…

Svi uzimaju od svih. I tako treba da bude. Meni smeta kada čujem komentare da neki trener ne bi mogao da se prilagodi negde. Ko ne bi mogao da se prilagodi? Gde? Pa sve je dostupno, sve je jasno.

To je i vas lično pitao Džo Dumars, zar ne? Da li ste ikada direktno pregovarali o potpisivanju za Detroit ili bilo koji NBA klub između dve epizode u Partizanu?

Nikada. Bilo je to 2012. godine kada je Dumars, tada generalni menadžer Detroit Pistonsa, pozvao mene i mog tadašnjeg asistenta Dimitrisa Itudisa da dođemo kod njega na 30-40 dana. Mi smo tada završili uspešnu epizodu u Panatinaikosu. Inače, PAO je prvi klub koji je imao svog skauta u NBA ligi. Obično oni prate naše, evropske igrače, ali sam ja ubedio vlasnike Panatinaikosa da je i nama potreban skaut tamo, kada dovodimo igrače iz Amerike da imamo apsolutno sve informacije o njima. On nas je onda povezao sa Dumarsom. Dumars mi je tražio da tokom čitavog boravka Dimitris i ja razmišljamo naglas. Da mu pričamo sve što vidimo. I stvarno, ja sam mu pričao sve što sam primetio, od toga kako čistačica čisti hodnik, do toga šta se događa na treningu, koje su zamisli, možda propusti. On mi je tada rekao da nikada ne bi mogao da bude trener baš zbog toga što takve stvari ne bi mogao da kaže kao što ih kažem ja. Prošlo je dvadesetak dana tu i on me je pitao – da li možeš da se zamisliš ovde? Rekao sam mu da naravno mogu da se zamislim u NBA ligi. On me je pitao da li bih došao tu, a ja sam mu odgovorio koji su moji uslovi – da kao najplaćeniji trener u Evropi želim takav ugovor da me svi poštuju i da želim da on stoji iza mene. Nije poenta bila u novcu, nego u statusu. Da želim da svi znaju ko je došao i ko stoji uz mene. Više mi nikada nije postavio slično pitanje.

I nije bilo više nijedne ponude?

Ne, nije bilo više razgovora. A ponuda je bilo. Mislim da je bila 2017. godina kada me zove moj menadžer Aca i kaže da je jedan NBA tim ozbiljno zainteresovan za mene i da treba da zakažemo termin za intervju. Intervju? Kakav intervju? Šta će da me intervjuišu? Da me pitaju da pričam o sebi i svojim rezultatima. Rekao sam mu da im se zahvali i da na razgovor mogu da dođem samo ako su već odlučili da me dovedu, pa da pričamo o poslu. O tome volim i želim da pričam.

Nećete da otkrijete koji je to tim bio?

Neću.

Zašto?

Zbog one priče o samopromociji. Stvarno ne želim da neko shvati to kao da ja sebi na bilo koji način podižem cenu.

Dobro, makar iz koje su konferencije?

Istok. Toliko mogu da vam kažem…

Šta mislite da je razlog takvog odnosa prema trenerima iz Evrope? Kažete da svi uzimaju sve jedni od drugih, velike zvezde u ligi su Evropljani… O čemu je u stvari reč?

Biću vrlo otvoren. Mislim da je to pitanje straha od strane jednog zatvorenog kruga ljudi unutar NBA lige. Oni funkcionišu na nivou ortačkih odnosa. I ukrug se vrte samo isti treneri. U pitanju je strah od toga da će doći neki evropski trener i da će uraditi dobru stvar. Onda će oni reći – u, pa ima u Evropi još takvih trenera. Pa će onda odlaziti jedan po jedan i tako će ugroziti njihov monopol. Ko je od evropskih trenera tamo dobio priliku? Dejvid Blat, koji je Amerikanac. I Igor Kokoškov, koji je u košarkaškom smislu Amerikanac. Etore Mesina je vrhunski trener koji je šest-sedam godina išao po takvim intervjuima gde te pitaju ko si ti i zašto bi želeo da dođeš. U stvari oni ne priznaju zašto ne žele da ti dođeš. Što, da nije možda teško trenirati Jokića ili Janisa? Da nije teško raditi u ligi u kojoj se sve zna u sekund i ne moraš da se baviš stvarima koje nisu tvoj posao?

Žao mi je zbog toga i zbog mojih kolega u Evropi, za koje znam da imaju ambiciju da tamo odu.

Imate li danas takve ambicije?

Apsolutno ne. Moja jedina ambicija je ovo ovde, Partizan.

Kako se to dogodilo? Više od same hronologije zanimljivo je šta se u vama događalo dok ste donosili tu odluku.

Poznata je priča da sam u Huventud iz Partizana otišao kad me je Kićan pitao da li hoću da živim od vazduha, pošto u Partizanu nema para. Ja sam, potpuno sam iskren, bio razmišljanja da ću zauvek ostati ovde. Nisam razmišljao o odlasku. I zato nije bilo potrebno da se vraćam. Nisam ni odlazio. Kada je počelo o tome da se priča, ja sam bio na svadbi baš kod Kićanovog sina i zove me moj sin i pita da li je istina. Rekoh mu: „Pobogu, Đorđe, pa tebi bih prvo javio.“ I vrzmalo mi se to po glavi od tog trenutka. Razmišljao sam – da li mi to treba? I mnogo češće, da li to želim. Kada sam shvatio da želim, rekao sam sebi: pa dobro, uradi onda to. Šta čekaš? U međuvremenu me je pozvao Ostoja (Mijailović) i rekao da takvi napisi nemaju nikakvog smisla i da bi trebalo da se vidimo. Tu sam bio saglasan sa njim.

Seli smo i ja sam ga pitao – šta ti hoćeš od mene? On mi je odgovorio – želim da budeš trener Partizana. Na moja tri zahteva u prva tri minuta on je potvrdno odgovorio i ja sam mu samo rekao – u redu, ja sam od sad trener Partizana. Gledao me je frapirano.

Bila je tu i jedna druga stvar koja je sigurno uticala na moju odluku.

Koja?

Beograd. Živeo sam u Barseloni i tamo imam prijatelje i neke stvari o kojima ne volim da govorim, živeo sam u Madridu, u Trevizu koji je prelep grad, da ne govorim o 13 godina provedenih u Atini i sedam u Istanbulu. Ali Beograd je moje opredeljenje. Tu imam nešto što je nemoguće platiti. Nešto što bilo kakav novac isključuje iz računice. To je prilika da ponovo radim u klubu koji najviše volim, u gradu koji osećam svojim, okružen ljudima koji me vole. Evo, pogledajte moj telefon, ne prođe dan da nemam deset propuštenih poziva, da me ljudi zovu na ručak. I ja zaista svakog dana sa nekim drugim ručam, družim se. Ustanem rano, pripremam se za trening, radimo u hali, odem na ručak, vratim se svojoj porodici. Putujem i radim sa mojim igračima. To je veće i jače čak i od stalnih zluradih komentara i podmetanja, na koja sam se spremio kada sam odlučio da dođem.

Ubrajate li u takve komentare i ona pitanja kako ste prelomili da pristanete da se na svakoj konferenciji „slikate“ sa jednim stranačkim funkcionerom? Košarka je percipirana kao građanski i neretko disidentski sport…

Na kog stranačkog funkcionera mislite?

Na predsednika KK Partizan, gospodina Ostoju Mijailovića…

Pa ti što tako komentarišu trebalo bi da znaju da je Ostoja Mijailović dolazio u Istanbul da traži moju pomoć i da se slikao sa mnom i kada ja nisam bio trener Partizana. Razni ljudi dolaze kod mene, žele da se slikaju sa mnom, žele da me upoznaju, ne idem ja kod bilo koga od njih. I tada kada je dolazio da traži pomoć, ja sam mu tu pomoć obećao pod uslovom da nikada nigde ne izađe nijedno slovo o tome da ja pomažem mom klubu. U suprotnom ne bi bilo nikakve pomoći. Pa stvarno mislite da je meni u tom trenutku bilo važno iz koje je on stranke? Moja stranka je Partizan.

A drugi, viši funkcioneri Srpske napredne stranke? Jeste li pre dolaska razgovarali sa Aleksandrom Vučićem? Da li je bilo neke vrste pritiska?

Ne. Nikakvog pritiska nije bilo, niti na mene neko može da vrši pritisak. Svoje profesionalne odluke donosim sam. I razgovaram sa svojom porodicom.

Dobro, a da li je bilo razgovora sa predsednikom Srbije pred dolazak u Partizan?

Ponavljam, nikakav pritisak na mene nije vršen i odluka da se vratim u Partizan je bila samo moja. Ne može Željka Obradovića niko ni na šta da natera. Razgovarao sam samo sa svojom porodicom kada sam donosio odluku, a usput sam razgovarao sa mnogim drugim ljudima. Ja sam samo svoj. Imam iza sebe godine u kojima se nikada nisam krio iza bilo koga jer za tim nisam imao potrebu, sve sam u životu uradio tako što nisam pripadao nikome. Svoje političko opredeljenje iskazujem tako što zaokružim neki broj na glasačkom listiću i ubacim ga u kutiju. I to preporučujem svima da urade. Naravno da smo mi politička bića, ali ja nisam političar, moj teren je košarkaški.

I da, nisam samo svoj, tu sam pogrešio. Ja sam samo Partizanov.

Postoji li neko koga ste povratkom u Partizan razočarali? Neko ko vam se možda više ne javlja?

Ne. Apsolutno niko.

Bole li vas komentari, baš kada je o uslovima reč, da Partizan ima astronomski budžet i spominjanje prljavog novca koji dolazi iz različitih izvora, čak i kuloarsko povezivanje sa Darkom Šarićem?

Evo ja te detalje prvi put čujem od vas jer pratim uzak krug medija i oni o tome nisu pisali. Ljudi žele da Crvena zvezda igra Evroligu ili da Partizan u narednim sezonama igra to takmičenje, a da se ne ulaže uopšte, da goloruki izađemo pred Barselonu ili Real Madrid koji po sezoni gube desetine miliona evra, ili pred CSKA koji ima onoliki budžet. Znam da sam sa svoje strane insistirao da mi kroz marketing pokušamo da generišemo prihode i privučemo ljude koji vole Partizan. Ja koliko znam, kod nas novac za sport daju firme. Kako se na to odlučuju, to me ne zanima, neka polažu račun onima koji se time bave. Svojim zaposlenima i onima koji stvaraju njihov profit.

Kad je u pitanju košarka kao „disidentski sport“, želeo bih nešto da vam kažem.

Takvi ljudi su pokrenuli ovaj sport kod nas i takvi su se ljudi isticali decenijama u našoj košarci, ali bih ja podsetio ljude da od kad sam ja u košarci, a to je skoro pola veka, uvek su u klubovima svoje mesto imali ovi ili oni funkcioneri. I oni su bili na rukovodećim funkcijama.

Da li ja smatram da je to ispravno? Ne smatram. Voleo bih da se klubovi privatizuju, i to po španskom modelu.

Mislite na sociose?

Tako je. Mislim na model po kom bi navijači bili vlasnici i po kom bi navijači donosili odluke ko im vodi klub. Odredi se kriterijum po kom neki navijač može da bude vlasnik jednog dela akcija i odrede se kriterijumi po kojima se bira ko od navijača može da glasa. Šta mislite, kako je izabran Florentino Perez? Ili recimo, kada sam bio u Istanbulu, bili su klupski izbori i na njih je izašlo 28.000 navijača, da zaokruže svog kandidata.

Kada navijači izaberu jednog čoveka, na osnovu onoga što je obećao da će doneti klubu, na osnovu njegovih reči se vrši redovna evaluacija. Pa ako si slagao ili nisi sposoban – doviđenja, majstore, neka dođe neko drugi.

U toj situaciji bi i ti izabrani ljudi mogli pred kamere da izađu i transparentno pokažu – ovaj je dao ovoliko para, ovoliko novca dajemo državi, ovoliko novca ide ovde. Tako više ne bi bilo ovih rekla-kazala priča.

Kako gledate na činjenicu da je društvo ovako oštro podeljeno, po mnogim pitanjima, pa i po pitanju sporta?

Društvo je patološki podeljeno, te podele su neverovatne. Ali me nikakvi komentari ne pogađaju. Ljudi su skloni da govore i kako sam vam već rekao – vlada jedno opšte znanje i vera ljudi da o svemu sve znaju. Jedna od mojih misija po povratku u Partizan i jeste da radim na tome, da makar u oblasti kojom se bavim, te podele ublažim.

Reći ću vam šta je moja želja i možda će neko reći da je utopija – da i Crvena zvezda i Partizan igraju Evroligu, da svake nedelje ova Arena bude puna i da, zašto da ne, i oni i mi dođemo iste godine do Fajnal fora. Pa ćemo tamo videti.

Ima li u ovom Partizanu mesta za Duleta Vujoševića, na bilo kojoj funkciji u klubu?

Vidite ovo gde sedimo? Vidite. Još su ove naše prostorije nedovršene, ali će ubrzo svi radovi biti okončani i ovo će postati mesto gde će se okupljati Partizanovci, sa velikim P. Ljudi koji su uložili svoj život u ovaj klub. Želja mi je da tu pijemo prvu jutarnju kafu, da tu razgovaramo o košarci i sledećim potezima. I naravno da su tu dobrodošli svi ljudi koji su odani Partizanu, a među njima je bez dileme i Dule Vujošević. O konkretnoj funkciji za njega ja lično nisam razmišljao jer mi je kao njegovom prijatelju bilo važnije da se on oporavi i da bude dobro. Išao sam da ga posetim u Istanbulu tokom lečenja i drago mi je što sada izgleda bolje. Uostalom, pitanje da li u ovom Partizanu ima mesta za Duleta Vujoševića upravo je pitanje za njega – da li bi on voleo da radi u ovom Partizanu?

Vaši su se putevi ukrštali i kao trener–igrač i kao treneri koji su jedan protiv drugog vodili timove. Kakav je Duško Vujošević u vizuri Željka Obradovića?

Samo ste zaboravili da su nam se putevi ukrstili i kao prijateljima. Prvi moj takav susret sa Duletom je bio kada sam došao u Partizan, a on je bio pomoćni trener. U sekundi smo se prepoznali. On je među onim retkim ljudima, opsednutim košarkom. Noći i noći smo proveli po našim stanovima pričajući o košarci. Ljudi zaboravljaju da je on samo godinu dana stariji od mene. Sprijateljili smo se i kroz košarku dodatno povezali. A onda je Dule postao prvi trener Partizana. Ja sam jednog dana došao kod njega i rekao mu – mi ne možemo više da budemo prijatelji. Naravno, to se odnosilo na taj trenutak, na činjenicu da nisam želeo da bilo ko, na bilo koji način pomisli da ja imam neku protekciju od njega. On je to, naravno, kao pametan čovek razumeo i mi smo prestali da se viđamo tako i pričamo o košarci, ali je od tada do danas naš odnos ostao isti. To je čovek koji je mnoge stvari u košarci uradio prvi i čovek koji je dokazao svoj odnos prema Partizanu toliko puta. Vodio je i borbu koja je prevazilazila granice košarkaškog terena.

Već smo pričali o autoritetu i kultu ličnosti, a čini se da je upravo Vujošević godinama predstavljao ikonu za navijače Partizana. On je van tih granica govorio i o politici. Košarkaš Crvene zvezde Nikola Kalinić, koji vas je zagrlio pre početka derbija, takođe je imao politički istup zbog kog je bio gotovo linčovan… Koji put vidite kao bolji – razgovor o politici ili ignorisanje tih tema?

To je savršeno individualna stvar. Svako svoj zoon politicon izražava na drugačiji način. Oni su želeli da govore o stvarima koje su ih tištale. Reći ću vam ovako. Nikola Kalinić je sa mnom radio godinama. To je jedan pošten momak i radnik. Neko ko je vrlo posvećen. Istovremeno, Nikola Kalinić je čovek kog je nemoguće na bilo šta nagovoriti ili naterati. Pametnom dosta…

Nisu li upravo takvi igrači, „osobenjaci“ i ljudi koji su želeli da iznesu svoj stav, oblikovali mišljenje o košarci kao o građanskom, intelektualnom sportu?

Jesu. Sećam se Dudinih priča o Žućku i njegovoj generaciji. O ljudima koji su donosili ploče, drugačiju odeću. Oni su menjali ukus čitavoj generaciji, postavljali trendove i tako je priča o tim posebnim individuama povezana sa čitavim sportom. I u mojoj generaciji je bilo takvih individua. Milenko Savović, moj kum, bio je čovek po svemu poseban. Po tome sa kim se družio, po tome kakvu je muziku slušao, gde je izlazio. Boban Petrović je takođe bio poseban. Svi na aerodromu stoje i čekaju, on baci torbu i sedne na pod. Gledaju ga čudno, zovu ga hipikom. A to je samo bio duh ljudi koji nije trebalo gušiti. Taj duh je kod nas u Partizanu doprineo da svi utičemo jedni na druge. Sava je došao iz Trebinja, Grba i ja iz Čačka, Arsenije iz Podgorice, ovaj iz jedne, onaj iz neke druge sredine i tako smo uticali na to šta će ko da voli, da sluša, čime će se baviti u slobodno vreme.

Vi ste uz Savovića zavoleli i umetnost. Pronalazite li tu inspiraciju i danas?

Naravno. I košarkašku i životnu. Moju prvu polovinu života obeležio je novi talas, ili novi val, kako ko voli to da zove. Moj život je bio rokenrol, a naročito u tom Partizanu, Savi uz rame. Međutim, pozorište je za mene bilo vrlo važno. Sećam se te sezone kada sam ja bio trener, a Sava direktor Partizana. Nas dvojica i Bogdan Diklić bukvalno nismo nijedno veče izašli bilo gde osim u pozorište. Probe, pretpremijere, premijere. Svake večeri kada završimo sa obavezama u Partizanu, znao se naš ritual. Jedne večeri, to je zanimljiva priča, vraćamo se iz pozorišta i Diku neko dovikne – hej, Čombe! A Dik mrzi da ga ljudi zovu po ulogama. Uđe u raspravu sa čovekom i tu nastane mala frka. Sutradan ujutru na radiju čujemo kako voditelj priča da su ga prethodne noći napali poznati glumac, poznati trener i poznati direktor košarkaškog kluba. Ispostavilo se da je taj momak bio radio-voditelj (smeh). Onda Dik ode do njega, pokupi ga i dovede ga kod nas. I sprijateljimo se…

Od vašeg povratka u Srbiju sudbina je odredila da ispratite u večnost dva kuma. Savovića i Ivkovića. Koje su tri slike po kojima pamtite Dudu?

Toliko je toga. Mogao bih slobodno da tvrdim da smo Kićan i ja uspeli da dođemo do toga da budemo Dudi najbliži. Da se niko, osim njegove porodice, njemu nije toliko primakao. Imali smo svoje tajne koje ću čuvati dok sam živ. Jedna od slika koja mi najlepše oslikava Dudu je ona na kojoj u mom sećanju njega i nema. Moj sin Đorđe u kolima sa mnom, idemo kod Dude u kuću, njegovoj porodici kada je preminuo – sin mi za 22 godine života nikada nije bio tužniji. A deca najbolje osećaju.

Jedna od važnih stvari koja je Dudu karakterisala bilo je njegovo poštovanje naše istorije i tradicije. Uvek je znao čemu je vreme, čemu je mesto i koji je povod. Volim to da objasnim ljudima kroz način na koji se nosio. Nisam ga nikada u životu, na bilo kakvoj svečanosti, na bilo kakvom svečanom okupljanju, video bez kravate. I znao je šta čemu pripada i kako sa njegovim golubarima, kako sa porodicom, sa strancima, sa prijateljima.

Nisam možda tu pažnju posvećenu takvim detaljima dovoljno dobro razumeo dok Amerikanci nisu došli da igraju prijateljsku utakmicu sa nama 2004. godine. Mi na nekom prijemu i Greg me čukne laktom i šapne: „Je l’ vidiš sad zašto sam ti rekao da je Tim Dankan najvažniji čovek mog tima?“ Pogledam, svi Amerikanci u trenerkama, samo Dankan u odelu i kravati.

Takvi ljudi znaju gde se nalazi svaki detalj u njihovom koordinatnom sistemu.

I treća slika. Treća slika mi je Dudina iskrenost. Isto ono što sam pričao za profesora Nikolića. Voleli su da znaju na čemu su sa tobom i da im se suprotstaviš ako imaš argumente. Duda je bio prek, pa je reagovao burno ako se ne slažeš sa njim, ali bi ubrzo shvatio tvoje gledište i cenio bi ga više od bilo kog potvrđivanja i lupkanja po ramenu. Tako su sve nas učinili ravnopravnim. A biti ravnopravan velikanima nije lako.

Govorili ste uvek da vam je reprezentacija najvažnija i najlepša stvar u životu. I upravo ste kroz tu iskrenost iskazivali možda i najveći patriotizam. I kada je bilo blistavo i kada je bilo strašno. Retko se kod nas dešava da je neko i u porazu potpuno otvoren?

Da, mnogo se puta dogodilo da se u porazu ućutimo i da time samo sakrijemo sve greške koje su do njega dovele. Mi smo narod koji u tom smislu nema sredinu. Kada izgubimo, preterano patimo. Kada pobedimo, preterano slavimo. Teško je tu sredinu naći i kod drugih naroda, ali kod nas je sve uveličano, kao pod lupom. Zato je neophodno da budemo iskreni prema sebi. Čovek tek kada je iskren prema sebi može da bude i prema drugima. To je ona pedantnost prema sebi i onome što voliš.

Drago mi je ako neko tu iskrenost još uvek posmatra i kao patriotski čin.

Kako vi danas posmatrate patriotizam?

Valjda ste i kroz ovaj razgovor shvatili koliko volim svoj Čačak, svoj Beograd i svoju Srbiju. Tako sam ponosan što sam odavde. I patriotizam vidim u tom ponosu. Patriotizam je u stvari kada čovek nauči da voli ljude oko sebe, porodicu, prijatelje i komšije. I kada nauči da ne dotiče tuđe. Da prihvati svakog drugačijeg i različitog. Bilo je mnogo onih koji su samo voleli svoje, a jedno bez drugog ne ide. Ima, nažalost, i onih neostvarenih, sa ambicijama a bez kvaliteta, za koje je patriotizam samo teren za dokazivanje. Jedini teren. Ili što bi rekao Samjuel Džonson: „Poslednje utočište za hulje“. Znate, bitno na čovekov život utiče ko su mu savremenici. A ja sam imao privilegiju i čast da veći deo mog života neki od najvećih mojih savremenika budu i moji prijatelji. Nažalost, danas ih je sve manje sa nama. Ali sam nepopravljivi optimista da će biti još takvih, velikih srpskih generacija. To je ono u šta su oduvek verovala sva tri Željka o kojima smo pričali (osmeh).

Koliko ih je danas u vama?

Dvojica. Mislim da su danas tu još dvojica. Jedan sa jedne, drugi sa druge strane aut-linije. Ali ne bore se, nema za tim potrebe. Puštam obojicu da žive kako žele. Pošteno.