Režiser Džim Šeridan je već sa prvim filmovima osvojio žirije i planetu. Glumac Danijel Dej Luis je za ulogu u Šeridanovom debiju „Moje levo stopalo“ dobio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sledeća saradnja Dej Luisa i Šeridana – film „U ime oca“ osvojio je Zlatnog medveda u Berlinu. Šeridan je bio gost Beogradskog irskog festivala. Našli smo se u „Smokvici“ u Jovanovoj u kojoj je dve večeri ranije promovisan početak festivala uz irsku muziku. „Špijuniram“ mu laptop i vidim da gleda vesti na Independentu, irska verzija.
Ljubazan, ali u žurbi jer avion čeka. Primećuje da u Beogradu ima manje
beskućnika nego u Dablinu. Dolazim sa Marinom Drašković koja ga iznenadi činjenicom da je živela u Golveju i učila na Triniti koledžu. Posle večeri pune Jamesona i Ginisa ušli smo u intervju sa espresom i običnom vodom. Budni i trezni.
***
Zbog snimanja vašeg filma „Bokser“ Danijel Dej Luis trenirao je šest meseci s bivšim svetskim prvakom Barryjem McGuiganom, za film „U ime oca“ provodio je vreme u zatvorskoj ćeliji, da li ste mu vi to predlagali ili je to bila njegova ideja?
Što se tiče boksa i filma „Bokser“, to je bila njegova ideja. Trenirao je boks već duže vreme, počeo je pre nego što je sniman „The Boxer“ i bio je i jako dobar, slobodno mogu reći da je bio na nivou profesionalca. Što se tiče zatvora, i njegove pripreme u zatvorskoj ćeliji za potrebe filma „In the Name of the Father“, to je bilo zato što sam mu ja rekao, bila je to moja ideja. Znaš onu scenu gde Gerry Conlon potpisuje svoje ime da je on kriv za bombaški napad, taj deo bi bio jako težak za publiku i Danijel je mislio da ako je stvarno umoran i nikakav, vizuelno i emotivno slomljen, da bi to bio mnogo veći utisak nego bilo koja reč. Zato je odlučio da ne spava nekoliko noći, zamolio me je da ga držim budnim. Mislim da smo ga držali budnim jedno 48-60 sati, i u toj sceni on je baš onako emotivan.