Sunita Vilijams i Buč Vilmor, dvoje astronauta zarobljenih devet meseci u svemiru, nedavno bezbedno sletelih na Zemlju, imali su dovoljno vremena da u tim beskrajnim mrklim danima, osim da rešavaju tekuće probleme u samoći, razmišljaju o mnogo toga.
Trebalo je devet meseci izdržati u neizvesnosti, u beskrajnom svemiru, za koji je Vilijam Šatner rekao da je hladna kao smrt mračna praznina. Zapravo, ono što im je pomoglo, kako kažu, bila je obavezna rutina zbog očuvanja fizičko-kognitivnih sposobnosti. Ali trebalo im je i mnogo više jer daleko da bi ih NASA pustila i kilometar iznad tla da je drugačije.
Ta otpornost na nevolju, na teskobu, šta god da se desi, izdržaćemo i oporavićemo se, nije fizička, iako je za neke zadatke presudna fizika – ne stiče se rođenjem jer bismo je onda svi imali. Nepredviđene stvari mogu se desiti svima, ali to kako ćemo reagovati na njih nije identična formula i zavisi od mnogo faktora. U krizama postajemo ili prestajemo – a ne moramo otići u svemir da bi nam se desile, pa evo, dovoljna su poslednja četiri meseca, ili poslednjih trideset godina – da razmislimo o tome kako se stvara moć duševne otpornosti ili ono što se naziva rezilijentnost. To je ono kad misle da su vas pobedili i slomili, a vi ustanete. Često smo pisali o njoj, ali uvek je to nedovoljno. Svetska zdravstvena organizacija nije bez razloga proglasila stres na radnom mestu za „jednu od najvećih opasnosti 21. veka“. Ispašće da je to boza za vreme u koje živimo, iako jeste onaj dodatni unutrašnji stres koji je stalno u nama.
Uvek postoje oni ljudi koji, ma šta da ih snađe, ma šta da im se desi, ne dižu ruke, suprotstavljaju se udarcima sudbine, a na kraju im možda bude čak bolje nego pre. Šta se pritom u njima odvija, ovi naročito otporni ljudi, s nekom tajanstvenom unutrašnjom snagom, često ne umeju da objasne. Ali oni ni u najtežim situacijama ne gube nadu. Oni i u krizama pronalaze novu životnu hrabrost. Ona se zove duševna otpornost ili rezilijentnost, kako piše Kristina Bernt u Jači ste nego što mislite (Laguna, 2018).
Eksperiment u Laboratoriji Martin Hajzenberg u Vircburgu na voćnim mušicama bio je neobičan – stavljali su ih u naizgled bezizlazne situacije u takozvanoj virtuelnoj stvarnosti, u kojima su led svetiljke dočaravale okruženje koje uopšte ne postoji. Mušica je mogla samo da skrene malo levo ili desno. Međutim, to je bilo značajno jer bi svaki put kad skrene udesno postajalo nepodnošljivo vruće. Životinjica je brzo naučila da je bolje leteli levo, pa je dugo još tako letela čak i kad je prekinut eksperiment, vrlo sporo se vraćajući letu udesno. Baš kao i neki drugi eksperimenti na životinjama, i ovaj, na malom insektu koji navodno ne poseduje dušu, trebalo je da pokaže o naučenoj bespomoćnosti i stvaranju letargije ili „depresije“. I da li se isto dešava s ljudima kada pomisle ili nauče da su postali igračke u rukama sudbine ili samo moćnijih, protiv kojih nemaju nikakve šanse, i da pomisle kako njihove odluke nemaju nikakvog efekta, da su nebitne za tok njihove sudbine? Letargija, inercija, prepuštanje sudbini i jačem. Tako se postaje potlačen, ali se tako i razboleva, tako se stvara „naučena bespomoćnost“.
CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU VELIKIH PRIČA ILI U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
